детаљ слике: КРК Арт дизајн

СЈАЈНА ЛАКОЋА ТВОРЕЊА ПЕСМЕ

(О поезији Мирослава Бате Нинковића, поводом објављивања и промоције нове збирке песама "Ни за пуцањ ни за молитву" - Градска библиотека “Арсеније Стојковић” - Рума  2024.)

Тодор Бјелкић

Мирослав Бата Нинковић, афирмисани песник из Руме, успео је већ својом првом песничком књигом „А где је излаз, господо“ (издање румске Градске библиотеке „Атанасије Стојковић“, 2017), да скрене оправдану пажњу на свој песнички кредо, како стручне јавности, тако и читалачке публике (којој је Нинковић, поготово у родној Руми, постао поетски узор). Свој изузетни таленат је потврдио и збирком „Одавде до неба и назад“ (издање новосадског „Прометеја“, 2020. године), а ускоро, да не кажемо ових дана, очекује се и објављивање његове треће песничке књиге, у којој ће аутор, барем по ономе што знамо из прве руке, заокружити један тематски, рекли бисмо, младалачко-филозофски приступ свеопштој реалности. Зашто само употребили баш тај израз: младалачко-филозофски приступ (мада смо дубоко свесни да је Бата Нинковић добрано загазио у озбиљне токове, које живот неминовно намеће)? То би, заправо, могао бити и одговор на питање зашто толико волимо (и ценимо) његову поезију, која је, упркос и неким другим карактеристикама, обојена младалачким еланом, искреним и разумљивим изразом,  стилом и лепорекошћу.

Наиме, поезија Мирослава Бате Нинковића је, безмало, идеалан пример сјајне лакоће поетског израза и изражавања, најлепши пример стваралачког узбуђења и узноса до дуголиких врхунаца. Најобичнијим, познатим, препознатљивим и топлим речима, аутор ће вас, невероватном лакоћом, увести у предивну чаролију самог стиха. Његове песме су, заправо, најчистији одраз једноставности, што само учвршћује уверење о томе колико је Нинковић талентован стваралац, без икакве жеље да било коме шта намеће, да било кога чему подучава и(ли) да било кога опонаша, а ако се то местимице и догоди (а свакоме се ипак догоди), онда је то тек пука случајност. Хоћемо да кажемо да постоје песници (и песникиње), које једноставно не можемо а да не волимо и које, захваљујући боји, укусу и порукама њихових стихова, сматрамо од првог часа песницима младости. Рецимо, док читам Батине књиге, његове надахнуте стихове, не могу а да не помислим на једног Превера, на Лорку, на Јевтушенка, па чак и на Јесењина (мада су Нинковићеве песме писане тзв. слободним стихом, без риме, за разлику од Јесењина).

Малочас утврдисмо да је то само пука помисао и да је сличност са наведеним (а и ненаведеним) песницима тек случајност, тек привид. Као, рецимо, док посматрате облаке, и одједном вам се учини да у том небеском комешању препознате неки људски лик или божански облик, али већ следећег трена све се то опет претвара само у облачје. Тако би се, отприлике, могла описати (и доживети) Нинковићева поезија: неодољиво вас подсећа на сам живот, на времеток трајања и истрајавања, на доласке, одласке, „одавде до неба и назад,“ на ходочашћа и на, увек тугом осенчене, жртвенике љубави, на пролазност, али и на постојаност нас самих у времену, у простору, у самој сржи Нинковићеве песме, уз оно типично, понављамо, младалачко-филозофско питање: „а где је излаз, господо­?“ Одговор је, заправо, исувише компликован управо стога што је невероватно једноставан: излаз је у зачараном кругу творења стиха и рађања песме. Излаз је, најпростије речено, сама песма.

Између осталих, о Нинковићевој поезији писали су књижевни критичари, естетичари и књижевници као што су др Милош Зубац, Јаника Печи, Илија Шаула, Ђока Филиповић и ини, међу којима и потписник ових редова. И сви су они запажали ту изузетну лакоћу Нинковићевог поетског израза, то његово озбиљно поигравање речима, до саме творбе песме; ту његову потребу да ти се истом том песмом обрати као најблискијем, најрођенијем пријатељу, другу, брату; да те подсети да смо сви једноставно љубав и, што је најважније: ми, који имамо ту срећу да читамо његове стихове, изузетно верујемо Мирославу Бати Нинковићу, верујемо у његов свет, који се, скоро неприметно, претаче и у наше светове, верујемо у његову једноставну, топлу, дивну песму и у његов снажни песмоток. Дакле, читајући или слушајући (ипак препоручујемо читање насушно), Нинковићеве поетске узлете, опет ћемо се присетити давне помисли да поезија може и треба да мења свет и спонтано ћемо зуакључити да у такву констацију и даље треба безрезервно веровати. Барем док је оваквих песника и оваквих песама.

Ириг, 20.5.2024.         

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: