detalj slike: KRK Art dizajn

SAMORASTUĆA PRIČA

Naišla je slučajno i upitala ga je gde da prođe da bi stigla dalje kuda je namerila. Zagledao se u nju i rekao:

-Treba da zastanete i da se odmorite. Vaše oči govore da su videle mnogo neobičnog i da bih od vas mogao saznati nešto novo.

Nasmešila se:

-Umorna, ne nisam. A to što ste pročitali u mojim očima, istina je. Videle su ono što mnogi ni u snu ne vide.

Rekao je:

-Voleo bih da saznam nešto od toga.

-Znači li to da volite da slušate priče?- Upitala je ona.

-Više od svega... i ne samo to...dok slušam dobru priču u mojoj fantaziji rastu prave pravcate od zlata jabuke, sećate li se one narodne priče?

-Naravno, baš ste me prijatno iznenadili, i ja mnogo volim priče, naročito one koje se same pišu… a da li rastu samo zlatne jabuke?….Nasmešila se zagonetno.

Pogledao je u nju začuđeno.

- Toliko toga… odgovorio je i on zagonetno.

-Zar postoje samorastuće priče?

-I te kako, okrenite se tri put oko sebe, i dobićete moć da vidite kad takva priča počinje - rekla je nasmešeno.

Okrenuo se istog momenta spremno, a iz nje je blesnula svetlost i on na trenutak ništa nije video.

-Vidim samo neopisivi sjaj vaših očiju - dodao je zagledan u nju.

Ona je i dalje bila zagonetno nasmešena...

-Dovoljno za početak- primetila je.

- Za početak čega ? Insistirao je.

-Priče - odgovorila je samouvereno i nastavila put.

Nedugo potom čula je ubrzane korake.

Okrenula se iako je i bez toga znala čiji su.

- Molim vas, stanite, nemojte tek tako otići, obećali ste priču i više od toga, da ću videti priču koja se sama piše.

- Znam, i videćete... još nije vreme.

-Ali ja sam nestrpljiv, moram odmah da čujem, da znam šta se u njoj zbiva, naročito u onoj...

-Koja se sama piše - dodala je ona - ali već ste zakoračili u nju, zar ne vidite...

-Ne, osim tog neobjašnjivog sjaja vaših očiju koje obasjaše sav vidik, ne vidim ništa drugo, a već me je uhvatila čitalačka strast, hteo bih da zaronim i prepustim se.

-Znam, ali prerano je, a za duboki doživljaj priče veoma je važno da sve bude pravovremeno inače će nestati - dodala je bojeći se da mu se već pomalo prepušta.

I opet je nastavila sa hodanjem...

_Da li je i u toj priči isto kao i u onima koje su nam drugi ispričali ?... - pitao je on.

_Zavisi od toga šta su vam rekli i šta je u vama odjeknulo.

-Mnogo toga … I neprekidna žeđ za nastavkom …

-Onda ima izgleda da budete pravi junak takve priče - oraspoložila ga je ovim rečima i on joj se približio.

Sjaj je postajao sve vreliji i prelazio je na njega.

-Da li ova vrelina koju osećam ukazuje na to da sam deo te samorastuće priče? Od prve vaše reči osećam se porobljenim.

Nasmešila se i rekla :

"Brza voda sve odnese i ništa ne ostane, a tiha natopi polja i zauvek budu zelena”...”Ne budi brza voda već ono što traje.”

_ Prestali ste da mi persirate, pa to je divno, osećam takvu prisnost s vama da persiranje postaje neprirodno…

-Ne, citirala sam tekst iz jedne od onih priča.

-"Biću večnost ako treba, samo da stignemo do neba", sad ja citiram neke svoje misli, a one vode ka istom putu - primetio je on i zamislio se.

A kad je put sazdan od misli, on poveže one koji su zajedno zakoračili i spoji ih nekim nevidljivim nitima te se više ne mogu odvojiti... Kao da potom upadnu u neku lepljivu maglu koja sve ostalo prekrije a oni samo vide jedno drugo.

-I priča polagano počinje sama da se piše… ako je prostor čist i obe strane otvorene za prijem svetlosti – rekla je nakon kraćeg ćutanja.

-Naročito ona koja dolazi iznenada - dopunio je on takođe posle kraćeg razmišljanja.

Zaćutali su i nastavili da hodaju, činilo se da se svako vratio sebi, svojim mislima, ali već spojena misao je nastavila da ih vezuje.

On je razmišljao o njoj kao o iznenadnom daru koji mu je pao s neba i potpuno ga potčinio nekom čudnom moći što je izbijala iz njene pojave, a ona o njemu kao o nepojmljivoj igri slučajnosti, jer mogla je proći pored njega ćuteći i nikad ne bi osetila snagu koja je dolazila iz njegovog bića i neku neobjašnjivu potrebu da ga prigrli na grudi kao nekog svog.

- Dovoljno ste me pratili. Dali ste u ovom času što ste imali i ja sad nastavljam dalje, rekla je odlučno jer je već osećala da se koleba i da bi možda i ostala tu, ako joj to predloži.

Ćutao je, pomirljivo.

-Bojim se da biste me mogli odvesti u ponor ako biste hteli. Mislim da je opasno dozvoliti takvu moć bilo kome, naročito takvoj prekrasnoj nepoznatoj ženi. Razum mi nalaže da se zaustavim… previše sam ogoljen u ovoj otvorenosti vašem uticaju.

-Ono što vam se može dogoditi sa mnom je rast u svakom smislu, prepuštanje lepoti.

-Upravo toga se bojim, mnogo sam slab na lepotu naročite vrste koju vi posedujete...a opet mi je tako potrebna.

- Eh, uzdahnula je. -Nisam ja ta koja deluje na vas, to nije moja krivica… Vi ste otvoreni za moj uticaj.

-Tačno, ja sam poželeo da mi ispričate svoju priču jer sam pre svega hteo da vas zadržim i da se upoznamo, ali osetio sam i to da vi imate neko jezgro moći, neko čudesno jezero u svojoj duši. I poželeo sam da se u njemu oglednem.

-Već jeste, to može videti samo onaj ko dublje vidi, a ja sam zato i zastala jer sam osetila da to vidite.

Bio je ozaren od ovih reči. Onaj sjaj koji je spazio kad mu je rekla da se okrene oko sebe, počeo je da se vidi i na njegovom licu. Videla ga je i ona i to ju je na poseban način dotaklo i približilo njemu, kao da ju je ta povratna informacija ohrabrila da mu se prepusti. Kao da je to bio znak raspoznavanja. Oboje su osećali da su iz iste priče.

Ipak, ona kolebajući se reče :

- Odoh, bilo je divno ovo malo prelivanje svetlosti.

- Bojim se da sam trajno začaran i da ćete ostati iako odlazite.

- I ja se bojim…- poćutala je, i dodala - ali istine radi, moram reći da ću vas poneti sa sobom gde god da stignem.

- A, ja vidim da ja više nisam isti, otišli ili ostali. Ozračili ste me i ja sam sasvim slab, ne mogu se odupreti samorastućoj priči koja me je obuzela i zapalila mi um.

- Da, možda je trebalo da istaknem natpis, opasnost, pazi… smejala se… znam za svoje delovanje na druge, ali ne bavim se time. Osim toga, ne vidim šta je tu loše…priključiti se na jedan svetlosni izvor… Poznato mi je da iz mene izbija ta viša svetlost, to su mnogi potvrdili, i to nema veze sa mnom. To je taj bogomdani izvor priče. Nju vidi i prepušta se njenom uticaju, samo onaj ko je i sam poseduje i za njega nije opasna, već deluje blagotvorno.

- To, i sam znam, i baš toga se bojim, tog uticaja….te sile koja čini da ja više nisam ja, već ti.

Smejala se obradovana.

-Onda se nemoj plašiti, prepusti mi se i umnožiće se svetlost a onda će iz nje nastati nova još moćnija i delotvornija.

- Bićeš moja učiteljica i pričaćeš mi priče? Onakve koje sam prvi put čuo kad sam osetio sebe, svoju posebnost, i kad sam umesto ka drugima, pošao k sebi.

- Da, vrlo rado, samo me sledi i stići ćeš do ulaza u čarobni dvorac, - i ona je prestala da mu persira.

-Moram ti se predati, to je tako zavodljivo, valjda ću tako stići do tvog tajnovitog jezera i zaroniti u njegove dubine.

- To ne zavisi samo od mene, tu privilegiju imaju samo povlašćeni.

- Znam, osećam da ima malo autentičnih ličnosti, malo pravih ljudi oko kojih bi se ti potrudila.

- Onda znaš i kako te vrednujem, pokazujem ti da si dostojan toga.

- Ali, ja se bojim tvog uticaja na sebe, hteo bih da ostanem ja.

- To nažalost, nije moguće, svako mi je skup dva ja koja su se odrekla sebe.

- Znam, ali znam i to da nazad ne mogu… I da od sad ja mogu biti ja samo sa ovim što si ti i što deluje na mene, što primam i što me čini drugačijim.

- Doživećeš retku lepotu i bićeš vredniji u svojim očima.

- To mi je neophodno, želim da rastem, da istražujem i da odživim svoj prvi san.

- Onda si na pravom putu… pružila mu je ruku- on je drhteći prihvatio i činilo mu se kao da ga je jaka struja sasvim prodrmala.

Išli su nekoliko trenutaka ćutke držeći se za ruke.

Odjednom, ona je zapljeskala dlanovima i pred njima je pukao čudesan prizor, cvetna kapija sva od plamenih boja. Sve se uzburkalo u njima.

-Stigli smo, treba da uđemo, ali znaj da više nema povraka na staro, posle ulaska više nećeš biti isti.

Prebledeo je lomeći se. Imao je neodoljivu potrebu da se prepusti tajnom ulazu, osetio je klonuće koje se doživljava u strasnom predavanju i veliki otpor da se sav da nečemu drugačijem i moćnom što ga je toliko privlačilo.

Ona se povukla korak, dva i čekala.

Rekla je:

- Sve ovo sad zavisi samo od tebe, ja sam se otvorila i spremna sam da te uvedem.

Opet je sa njenog lica sinula ona neopisiva i sveprožimajuća svetlost. Drhtao je osećajući da je nadomak sna sanjanog decenijama, da prestaje da bude on i da ona počinje da gospodari. Uplašio se gubitka sebe i umesto da uđe pobegao je glavom bez obzira…

Čuo je samo njene reči: “Sam ćeš snositi posledice svog izbora bilo da si ušao ili odustao… srećno u borbi sa sobom… Malo smo se poigrali, nastavljaju da teku vali u večnom toku života i priče u koju si sam zakoračio i iz koje si, takođe, sam iskoračio.

PODELITE OVAJ TEKST NA: