детаљ слике: КРК Арт дизајн

САМОРАСТУЋА ПРИЧА

Наишла је случајно и упитала га је где да прође да би стигла даље куда је намерила. Загледао се у њу и рекао:

-Треба да застанете и да се одморите. Ваше очи говоре да су виделе много необичног и да бих од вас могао сазнати нешто ново.

Насмешила се:

-Уморна, не нисам. А то што сте прочитали у мојим очима, истина је. Виделе су оно што многи ни у сну не виде.

Рекао је:

-Волео бих да сазнам нешто од тога.

-Значи ли то да волите да слушате приче?- Упитала је она.

-Више од свега... и не само то...док слушам добру причу у мојој фантазији расту праве правцате од злата јабуке, сећате ли се оне народне приче?

-Наравно, баш сте ме пријатно изненадили, и ја много волим приче, нарочито оне које се саме пишу… а да ли расту само златне јабуке?….Насмешила се загонетно.

Погледао је у њу зачуђено.

- Толико тога… одговорио је и он загонетно.

-Зар постоје саморастуће приче?

-И те како, окрените се три пут око себе, и добићете моћ да видите кад таква прича почиње - рекла је насмешено.

Окренуо се истог момента спремно, а из ње је блеснула светлост и он на тренутак ништа није видео.

-Видим само неописиви сјај ваших очију - додао је загледан у њу.

Она је и даље била загонетно насмешена...

-Довољно за почетак- приметила је.

- За почетак чега ? Инсистирао је.

-Приче - одговорила је самоуверено и наставила пут.

Недуго потом чула је убрзане кораке.

Окренула се иако је и без тога знала чији су.

- Молим вас, станите, немојте тек тако отићи, обећали сте причу и више од тога, да ћу видети причу која се сама пише.

- Знам, и видећете... још није време.

-Али ја сам нестрпљив, морам одмах да чујем, да знам шта се у њој збива, нарочито у оној...

-Која се сама пише - додала је она - али већ сте закорачили у њу, зар не видите...

-Не, осим тог необјашњивог сјаја ваших очију које обасјаше сав видик, не видим ништа друго, а већ ме је ухватила читалачка страст, хтео бих да зароним и препустим се.

-Знам, али прерано је, а за дубоки доживљај приче веома је важно да све буде правовремено иначе ће нестати - додала је бојећи се да му се већ помало препушта.

И опет је наставила са ходањем...

_Да ли је и у тој причи исто као и у онима које су нам други испричали ?... - питао је он.

_Зависи од тога шта су вам рекли и шта је у вама одјекнуло.

-Много тога … И непрекидна жеђ за наставком …

-Онда има изгледа да будете прави јунак такве приче - орасположила га је овим речима и он јој се приближио.

Сјај је постајао све врелији и прелазио је на њега.

-Да ли ова врелина коју осећам указује на то да сам део те саморастуће приче? Од прве ваше речи осећам се поробљеним.

Насмешила се и рекла :

"Брза вода све однесе и ништа не остане, а тиха натопи поља и заувек буду зелена”...”Не буди брза вода већ оно што траје.”

_ Престали сте да ми персирате, па то је дивно, осећам такву присност с вама да персирање постаје неприродно…

-Не, цитирала сам текст из једне од оних прича.

-"Бићу вечност ако треба, само да стигнемо до неба", сад ја цитирам неке своје мисли, а оне воде ка истом путу - приметио је он и замислио се.

А кад је пут саздан од мисли, он повеже оне који су заједно закорачили и споји их неким невидљивим нитима те се више не могу одвојити... Као да потом упадну у неку лепљиву маглу која све остало прекрије а они само виде једно друго.

-И прича полагано почиње сама да се пише… ако је простор чист и обе стране отворене за пријем светлости – рекла је након краћег ћутања.

-Нарочито она која долази изненада - допунио је он такође после краћег размишљања.

Заћутали су и наставили да ходају, чинило се да се свако вратио себи, својим мислима, али већ спојена мисао је наставила да их везује.

Он је размишљао о њој као о изненадном дару који му је пао с неба и потпуно га потчинио неком чудном моћи што је избијала из њене појаве, а она о њему као о непојмљивој игри случајности, јер могла је проћи поред њега ћутећи и никад не би осетила снагу која је долазила из његовог бића и неку необјашњиву потребу да га пригрли на груди као неког свог.

- Довољно сте ме пратили. Дали сте у овом часу што сте имали и ја сад настављам даље, рекла је одлучно јер је већ осећала да се колеба и да би можда и остала ту, ако јој то предложи.

Ћутао је, помирљиво.

-Бојим се да бисте ме могли одвести у понор ако бисте хтели. Мислим да је опасно дозволити такву моћ било коме, нарочито таквој прекрасној непознатој жени. Разум ми налаже да се зауставим… превише сам огољен у овој отворености вашем утицају.

-Оно што вам се може догодити са мном је раст у сваком смислу, препуштање лепоти.

-Управо тога се бојим, много сам слаб на лепоту нарочите врсте коју ви поседујете...а опет ми је тако потребна.

- Ех, уздахнула је. -Нисам ја та која делује на вас, то није моја кривица… Ви сте отворени за мој утицај.

-Тачно, ја сам пожелео да ми испричате своју причу јер сам пре свега хтео да вас задржим и да се упознамо, али осетио сам и то да ви имате неко језгро моћи, неко чудесно језеро у својој души. И пожелео сам да се у њему огледнем.

-Већ јесте, то може видети само онај ко дубље види, а ја сам зато и застала јер сам осетила да то видите.

Био је озарен од ових речи. Онај сјај који је спазио кад му је рекла да се окрене око себе, почео је да се види и на његовом лицу. Видела га је и она и то ју је на посебан начин дотакло и приближило њему, као да ју је та повратна информација охрабрила да му се препусти. Као да је то био знак распознавања. Обоје су осећали да су из исте приче.

Ипак, она колебајући се рече :

- Одох, било је дивно ово мало преливање светлости.

- Бојим се да сам трајно зачаран и да ћете остати иако одлазите.

- И ја се бојим…- поћутала је, и додала - али истине ради, морам рећи да ћу вас понети са собом где год да стигнем.

- А, ја видим да ја више нисам исти, отишли или остали. Озрачили сте ме и ја сам сасвим слаб, не могу се одупрети саморастућој причи која ме је обузела и запалила ми ум.

- Да, можда је требало да истакнем натпис, опасност, пази… смејала се… знам за своје деловање на друге, али не бавим се тиме. Осим тога, не видим шта је ту лоше…прикључити се на један светлосни извор… Познато ми је да из мене избија та виша светлост, то су многи потврдили, и то нема везе са мном. То је тај богомдани извор приче. Њу види и препушта се њеном утицају, само онај ко је и сам поседује и за њега није опасна, већ делује благотворно.

- То, и сам знам, и баш тога се бојим, тог утицаја….те силе која чини да ја више нисам ја, већ ти.

Смејала се обрадована.

-Онда се немој плашити, препусти ми се и умножиће се светлост а онда ће из ње настати нова још моћнија и делотворнија.

- Бићеш моја учитељица и причаћеш ми приче? Онакве које сам први пут чуо кад сам осетио себе, своју посебност, и кад сам уместо ка другима, пошао к себи.

- Да, врло радо, само ме следи и стићи ћеш до улаза у чаробни дворац, - и она је престала да му персира.

-Морам ти се предати, то је тако заводљиво, ваљда ћу тако стићи до твог тајновитог језера и заронити у његове дубине.

- То не зависи само од мене, ту привилегију имају само повлашћени.

- Знам, осећам да има мало аутентичних личности, мало правих људи око којих би се ти потрудила.

- Онда знаш и како те вреднујем, показујем ти да си достојан тога.

- Али, ја се бојим твог утицаја на себе, хтео бих да останем ја.

- То нажалост, није могуће, свако ми је скуп два ја која су се одрекла себе.

- Знам, али знам и то да назад не могу… И да од сад ја могу бити ја само са овим што си ти и што делује на мене, што примам и што ме чини другачијим.

- Доживећеш ретку лепоту и бићеш вреднији у својим очима.

- То ми је неопходно, желим да растем, да истражујем и да одживим свој први сан.

- Онда си на правом путу… пружила му је руку- он је дрхтећи прихватио и чинило му се као да га је јака струја сасвим продрмала.

Ишли су неколико тренутака ћутке држећи се за руке.

Одједном, она је запљескала длановима и пред њима је пукао чудесан призор, цветна капија сва од пламених боја. Све се узбуркало у њима.

-Стигли смо, треба да уђемо, али знај да више нема поврака на старо, после уласка више нећеш бити исти.

Пребледео је ломећи се. Имао је неодољиву потребу да се препусти тајном улазу, осетио је клонуће које се доживљава у страсном предавању и велики отпор да се сав да нечему другачијем и моћном што га је толико привлачило.

Она се повукла корак, два и чекала.

Рекла је:

- Све ово сад зависи само од тебе, ја сам се отворила и спремна сам да те уведем.

Опет је са њеног лица синула она неописива и свепрожимајућа светлост. Дрхтао је осећајући да је надомак сна сањаног деценијама, да престаје да буде он и да она почиње да господари. Уплашио се губитка себе и уместо да уђе побегао је главом без обзира…

Чуо је само њене речи: “Сам ћеш сносити последице свог избора било да си ушао или одустао… срећно у борби са собом… Мало смо се поиграли, настављају да теку вали у вечном току живота и приче у коју си сам закорачио и из које си, такође, сам искорачио.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: