detalj slike: KRK Art dizajn

Na putu ka spoznanju i svetlosti

(o troknjižju Željka Nestorovića - romani „Danas počinje budućnost“, „Igra  sudbine“ i „Žar vječnosti“)

Prof. Valentina Novković, prevoditeljka i književnica 
 

Smatra se da je sudbina ono što je nekom predodređeno, što se ne može izbeći ma koliko se mi tome opirali, ma koliko mislili da sami biramo puteve i krojimo zemne živote. Ipak, čoveku je od Boga data i slobodna volja da čini po svojoj savesti, moralnom zakonu u njemu, te se u tom smislu može reći da, u određenoj meri, čovek, ipak odabira ako ne put, onda bar staze koje su neodvojivi deo njega. Od izbora tih staza, a neke od njih su, neminovno, zaparložene zavisi i ono sa čim ćemo tim odabirom biti prinuđeni da se suočimo, katkad svojom voljom, a često primorani da biramo između dva zla, tuđeg i našeg života. Srećom, kosmička pravda je nepotkupljiva i pruža prilike za iskupljenja u generacijama koje dolaze i koje imaju snage i volje da prekinu lanac prinudnosti i poseju seme sloge i budućnosti u kojoj će svako naći mesto pod suncem ne potežući za oružjem.

Troknjižje  plodotvornog i osvedočenog stvaraoca, Željka Nestorovića, riznica je mudrosti, preispitivanja, duhovnog uzrastanja, lekcija ali i odluke da se sa životom, ponekad, treba uhvatiti u koštac, ne dozvoliti da se bude tlačen, jer dostojanstvo je iznad svega, a strah je za kukavice i nedorasle življenju, čak i po cenu da se ogrešiš, da proliješ nečiju krv znajući da ista mora biti osvećena. ŽeljkoNestorović je pripovedač koji  zna da odmeri svaku napisanu reč, tražeći i nalazeći one koje na najbolji način opisuju stanja, zbivanja, previranja, rečju, sve ono što čovek i jeste. Sve tri romana  „Danas počinje budućnost“, „Igra  sudbine“ i „Žar vječnosti“, opominjuće su štivo koje čitaoce navodi na razmišljanja o situacijama u kojim se, možda, nikad neće naći ali i onim koje su proživeli, ali su ih sagledali iz drugačijeg ugla. Željko Nestorović je meštar detalja, plastično opisujući događaje, ljude, predmete on čitaoca postepeno uvodi u priču, lagano i nepretenciozno, a uspeva da učini da svaka reč dobije boju, miris, teksturu i oživotvori se pred čitaočevim očima, ostajući utkana u njegovu podsvest.

Možda bi uvod u prvu roman „Danas počinje budućnost“ mogao da bude citat Iva Andrića:„Ja se ne bojim ljudi, već onog neljudskog u njima.” Upravo to neljudsko u ljudima, izazvalo je mnogo tragičnih postupaka na koje su glavni junaci romana bili primorani, prvo otac koji je morao i da napusti ognjište gde su živeli njegovi preci i  pronađe novo mesto za život gde će imati mir, a potom i sin koji je ponovio očev greh i koji je, takođe, morao da napusti dom, a njegov je jedini greh bio taj što nije dao da se udari na čast njihovog porodičnog imena. Kada vam preostaje da se suprotstavite da biste sačuvali obraz, mir, ognjište, da biste zaštitili ukućane od zlotvora, tada shvatite da su ćutanje i neodgovor na silu u očima nasilnika – slabost. Jedan od junaka romana „Danas počinje budućnost“, otac pripovedača, izgovara: „Ja sam samo radio ono što sam ovdje naučio o poštenju i časti. Čuvao sam obraz i svoj i vaš, ali i čast i poštenje svih naših predaka. Bog neka mi bude svjedok da sam želio najbolje“.

Nažalost, cena očuvanja časti i poštenja predaka je visoka i mora se platiti. Zlo rađa zlo, ubistvo za sobom povlači ubistvo, osvetu, krv za krv čak i onda kada čovek pomisli da će odlaskom prekinuti taj pakleni krug nepočinstava na koja je primoran radi opstanka. No, i na tom novom mestu ne biva miran, jer želja za osvetom nikada ne biva utažena, niti se uzavrela krv željna da naplati glavu za glavu, krv za krv smiruje. Naime, pripovedaču ubijaju voljenu ženu, koja je pre no što je izdahnula uspela nožem da rani jednog od trojice napadača. Nad njenim mrtvim telom on izgovara: „Da, ja sam mrtav čovjek, a mrtvi ne plaču! Mrtvi se svete!“  

I od  tog trenutka jedinu snagu da preživi daje mu pomisao da će pronaći počinioce i osvetiti smrt voljene žene, prizivajući i svoju smrt jer je on „sad samo prazna ljuštura koja čeka smrt da je oslobodi ovog neizdrživog bola.“ Nakon izvršene osvete se ne brani i biva ubijen ne videći više smisla u bivstvovanju, izgovorivši:

„Suze i krv, to je moja sudbina i sudbina ove zemlje, to je sudbina ovog napaćenog naroda. Nijedna zemlja nije toliko natopljena znojem, suzama i krvlju kao što je ova naša. Škrta, surova i posna zemlja čiji je svaki djelić priča za sebe.“

Drugi deo troknjižja „Igra sudbine“, takođe bi mogao da započne citatom Iva Andrića, kao i prvi deo. Ovog puta bi to bio citat: „Život nam vraća samo ono što mi drugima dajemo“, a roman nas, iznova, podseća na izbore, staze, sinhronicitete, pomisli da bi naš život, možda, mogao da bude drugačiji da smo se na nekom mestu našli dan ranije ili kasnije.

Kroz roman pratimo sudbinu razmaženog momka čiji je otac jedan od najcenjenijih ljudi u tom mestu. Od malena je navikao na raskoš i na to da mu svaka želja bude uslišena, poigravao se ljudima oko sebe, njihovim emocijama, nikoga nije cenio, opijao se i provodio dane odajući se raznim porocima, ni za koga nije mario, a o tome kakav ugled ima njegov otac, sam junak kaže:

„Otac mi je jedan od najbogatijih i najimućnijih trgovaca u gradu i svega imamo napretek. Imamo dva ogromna dućana, ali i puno zemlje koju dajemo u najam. Otac i novac daje u zajam pa mu i tako mnogi duguju, od onih najsiromašnijih pa do onih na vlasti. Od ovih što su na položajima i ne traži da mu vrate jer ih tako drži u šaci, a to je mnogo bolje i vrednije od novca. Zbog toga je meni sve dopušteno, radim šta hoću i nije me briga ni za šta.“

Iz obesti, nemara prema tuđim emocijama, brigama, težnjama, doveo je jednu mladu devojku do pokušaja samoubistva, otac joj je umro od sramote, a njen verenik je zauvek otišao iz tog mesta, jer je obesni momak platio ljude koji su ga gotovo na smrt pretukli stavljajući mu do znanja ko je tu gazda. O tome i sam on kaže:„Sjećam se da sam jednom bio čak i pristao na ženidbu i da je sve bilo i dogovoreno i organizovano. Mlada je bila lijepa i iz poštene kuće i sve je bilo kako treba osim jedne stvari, voljela je drugog, a i on nju. I bila je to velika ljubav o kojoj su svi pričali. Njeno odbijanje je međutim bio neodoljiv mamac za mene jer nisam mogao da prihvatim da me neka odbija i da me neće.“

To što je uništio živote dve porodice ni najmanje ga nije bespokojilo, smatrao je da siromašni nemaju prava na želje, snove, sreću, da su oni određeni samo za ljude poput njega, bogate, čiji su očevi imućni i uticajni, da su oni nalik njemu viša klasa, predodređeni da budu posebni, jedini čije potrebe treba da budu zadovoljene. U retkim trenucima bi se kajao i osećao da je u njemu nešto zlo, da bi možda postojanje osobe koja bi mu ukazala na pravi put pomoglo da se i on promeni, misleći da bi ta osoba mogla biti majka koja se upokojila dok je on još bio beba. Ti trenuci preispitivanja kratko bi trajali, te bi ubrzo zaključio: „Sve se vrti oko para i sve može da se kupi pa čak i ljubav. Razum mi tako govori. Ovaj svijet je tako napravljen i na tom principu radi.“

Međutim, bilo je nešto što mu nije dalo mira: iz noći u noć je sanjao jedan isti san, u snu se pojavljivala mlada devojka, izuzetne lepote koja bi ga dozivala:

„Dolaziš li? Ja te čekam!“

Činilo mu se da taj glas odnekud zna, ali nije se mogao setiti odakle, san se ponavljao i on više nigde nije imao mira. Pitao se, ko je ta devojka, zašto doziva baš njega, zbog čega joj je potrebna pomoć?

Počeo je da pomišlja da to nije neki znak sudbine koji ga opominje da treba da se promeni, prekine sa porocima, krene u potragu za smislom:

„A možda je to i poruka Svevišnjeg da se riješim ovakvog života, da zastanem i okrenem drugi list. Možda je to upozorenje da moram da odrastem i da se promijenim. Dobro, pokušaću, zaista ću da pokušam. Želim to, želim promjenu i dosta mi je više ovakvog života.“

Jednog jutra je doneo odluku da, zaista, i promeni  život iz korena što je posebno obradovalo njegovog oca koji je dugo maštao da ga sin nasledi u poslovima, oženi se i postane uzoran porodični čovek.

I uistinu, san kao da je na neki način snažno uticao na promenu njegovog ponašanja. No, i dalje je sanjao devojku koja ga je dozivala u pomoć.

Otac mu je poverio da ode u daleko mesto i obavi trgovinu u njegovo ime, tamo je, ne sluteći, upoznao devojku iz snova u koju se od prvog pogleda zaljubio, ljubav mu je bila uzvraćena, ali je bila i zabranjena, jer je devojka već bila isprošena. Tu se po prvi put pita, da li je moguće da se znaju iz prošlog života, jer takvu silinu emocija i prepoznanja nikada nije doživeo:„Šta nas to veže? Da li je moguće da smo se nekad ranije poznavali?“

„Ljudsko srce ima nezgodnu naviku da sudbinom naziva samo ono što ga satire“, napisao je Albert Kami, a to je na svojoj koži osetio i ovaj mladi momak. Dok je živeo ne osvrćući se na tuđe brige, muke, nije razmišljao kako je onima koje povređuje, o čemu i sam govori:

„Svjestan sam da sam bezobrazan i drzak prema svima, ali takođe uhvatim sebe i kako uživam u tome. Koliko god se ružnije ophodio sa ljudima, oni su postajali mekši i ponizniji. Ja imam pare i moć i nije me briga za druge niti šta oni misle o meni, suviše su beznačajni i sitni za mene.“

Ovog puta je rešio da se bori za svoju ljubav, počinjući da oseća kakvu je nepravdu učinio nekadašnjoj verenici i njenom voljenom.

„Da li mi to sad život vraća istom mjerom i da li želi da osjetim istu takvu bol kao i to dvoje tada? Da li me sad, u stvari, stiže kazna za sve ono što sam radio u svom raskalašenom životu i za svu moju obijest i sav moj idiotluk?“, pita se glavni junak romana „Igra sudbine“.

Život nam vraća samo ono što drugima dajemo, baš onako kako je to napisao slavni nobelovac Ivo Andrić, te glavni junak strada boreći se za ljubav dok ne biva pogubljen, no shvatajući da je živeo pogrešno, da je cenio lažne vrednosti, bio je grešan te mu se poput bumeranga vratila sva bol i poniženja koja je drugima priredio. Život je okončao kao mnogo bolji čovek, onaj koji je, uprkos nemogućnosti da živi sa voljenom, u sebi pronašao dobro, koji je duhovno uzrastao i shvatio da je svaki čovek bližnji, onaj koga treba da volimo kao samog sebe. Izgubio je život znajući da je ljubav vredna svake žrtve, umire izgovarajući poslednje reči svojoj voljenoj:„Volim te, dušo moja i ne tuguj. Zakasnio sam i ovo je kazna. Sudbina je surova i ne prašta. Pravedna je, surovo pravedna, a ja sad sve shvatam i razumijem i u idućem životu neću napraviti istu grešku. Biću bolji i naći ću te ranije i bićemo zajedno. Čekaću te, ljubavi moja, a ti budi hrabra i izdrži. Mi ćemo još da se vidimo jer ljubav će ponovo da nas spoji, siguran sam u to.“

Treći deo proznog troknjižja „Žar večnosti“ predstavlja neku vrstu preumljenja u kojem se događa ono što je junak drugog romana „Igra sudbine“ i obećao, da će biti bolji, da će ljubav života pronaći ranije i time ispraviti greške iz prethodnih. Jer, smisao našeg zemnog postojanja, sve ono što činimo, o čemu mislimo, ono što osećamo je samo priprema za Večnost koja briše granice među ljudima, u kojoj se duše prepoznaju i vole oslobođene bremena prolaznosti, što potvrđuju i reči Svetog Isakija Keliota „Onakvom ljubavlju kojom voliš, prizivaš ljubav kojom želiš da budeš voljen. I od Boga i od čoveka.“

Sva tri romana „Danas počinje budućnost“, „Igra sudbine“ i „Žar večnosti“  autora Željka Nestorovića povezuje ista nit, ona koja se pažljivo upreda, dovoljno jaka da izdrži sva iskušenja i otežanja, stradanja koja su samo lestvica duhovnog uzrastanja na putu ka svetlosti i spoznanju„da smo svi mi povezani nevidljivim nitima sazdanim od Božjeg daha i Božje promisli, a koje pletu i prepliću želje i misli naše duše. I svi smo sazdani od Božje mrve koja je najsjajnija kad je Božja misao čuva i vodi, a sama naša duša je sazdana od najljepšeg Božjeg tkanja, sazdana je od ljubavi, te svemoćne i neuništive sile“, a da bi nam Božija blagodat bila darovana „potrebno je ostaviti plotski i grehovni život, i potom posredstvom pokajanja i življenja po jevanđelskim zapovestima očistiti i ukrasiti hram duševni, posle čega će ga oseniti Sveti Duh a izvršiti konačno, očišćenje i ukrašenje. U takav hram izlazi Bog i ustanovljuje u njemu Svoje duhovno, nevidljivo, ali ujedno i sasvim opipljivo i poznavano Carstvo.“ (Sveti Ignjatije  Brjančaninov)

Novembar, 2023

PODELITE OVAJ TEKST NA: