детаљ слике: КРК Арт дизајн

На путу ка спознању и светлости

(о трокњижју Жељка Несторовића - романи „Данас почиње будућност“, „Игра  судбине“ и „Жар вјечности“)

Проф. Валентина Новковић, преводитељка и књижевница 
 

Сматра се да је судбина оно што је неком предодређено, што се не може избећи ма колико се ми томе опирали, ма колико мислили да сами бирамо путеве и кројимо земне животе. Ипак, човеку је од Бога дата и слободна воља да чини по својој савести, моралном закону у њему, те се у том смислу може рећи да, у одређеној мери, човек, ипак одабира ако не пут, онда бар стазе које су неодвојиви део њега. Од избора тих стаза, а неке од њих су, неминовно, запарложене зависи и оно са чим ћемо тим одабиром бити принуђени да се суочимо, каткад својом вољом, а често приморани да бирамо између два зла, туђег и нашег живота. Срећом, космичка правда је непоткупљива и пружа прилике за искупљења у генерацијама које долазе и које имају снаге и воље да прекину ланац принудности и посеју семе слоге и будућности у којој ће свако наћи место под сунцем не потежући за оружјем.

Трокњижје  плодотворног и осведоченог ствараоца, Жељка Несторовића, ризница је мудрости, преиспитивања, духовног узрастања, лекција али и одлуке да се са животом, понекад, треба ухватити у коштац, не дозволити да се буде тлачен, јер достојанство је изнад свега, а страх је за кукавице и недорасле живљењу, чак и по цену да се огрешиш, да пролијеш нечију крв знајући да иста мора бити освећена. ЖељкоНесторовић је приповедач који  зна да одмери сваку написану реч, тражећи и налазећи оне које на најбољи начин описују стања, збивања, превирања, речју, све оно што човек и јесте. Све три романа  „Данас почиње будућност“, „Игра  судбине“ и „Жар вјечности“, опомињуће су штиво које читаоце наводи на размишљања о ситуацијама у којим се, можда, никад неће наћи али и оним које су проживели, али су их сагледали из другачијег угла. Жељко Несторовић је мештар детаља, пластично описујући догађаје, људе, предмете он читаоца постепено уводи у причу, лагано и непретенциозно, а успева да учини да свака реч добије боју, мирис, текстуру и оживотвори се пред читаочевим очима, остајући уткана у његову подсвест.

Можда би увод у прву роман „Данас почиње будућност“ могао да буде цитат Ива Андрића:„Ја се не бојим људи, већ оног нељудског у њима.” Управо то нељудско у људима, изазвало је много трагичних поступака на које су главни јунаци романа били приморани, прво отац који је морао и да напусти огњиште где су живели његови преци и  пронађе ново место за живот где ће имати мир, а потом и син који је поновио очев грех и који је, такође, морао да напусти дом, а његов је једини грех био тај што није дао да се удари на част њиховог породичног имена. Када вам преостаје да се супротставите да бисте сачували образ, мир, огњиште, да бисте заштитили укућане од злотвора, тада схватите да су ћутање и неодговор на силу у очима насилника – слабост. Један од јунака романа „Данас почиње будућност“, отац приповедача, изговара: „Ја сам само радио оно што сам овдје научио о поштењу и части. Чувао сам образ и свој и ваш, али и част и поштење свих наших предака. Бог нека ми буде свједок да сам желио најбоље“.

Нажалост, цена очувања части и поштења предака је висока и мора се платити. Зло рађа зло, убиство за собом повлачи убиство, освету, крв за крв чак и онда када човек помисли да ће одласком прекинути тај паклени круг непочинстава на која је приморан ради опстанка. Но, и на том новом месту не бива миран, јер жеља за осветом никада не бива утажена, нити се узаврела крв жељна да наплати главу за главу, крв за крв смирује. Наиме, приповедачу убијају вољену жену, која је пре но што је издахнула успела ножем да рани једног од тројице нападача. Над њеним мртвим телом он изговара: „Да, ја сам мртав човјек, а мртви не плачу! Мртви се свете!“  

И од  тог тренутка једину снагу да преживи даје му помисао да ће пронаћи починиоце и осветити смрт вољене жене, призивајући и своју смрт јер је он „сад само празна љуштура која чека смрт да је ослободи овог неиздрживог бола.“ Након извршене освете се не брани и бива убијен не видећи више смисла у бивствовању, изговоривши:

„Сузе и крв, то је моја судбина и судбина ове земље, то је судбина овог напаћеног народа. Ниједна земља није толико натопљена знојем, сузама и крвљу као што је ова наша. Шкрта, сурова и посна земља чији је сваки дјелић прича за себе.“

Други део трокњижја „Игра судбине“, такође би могао да започне цитатом Ива Андрића, као и први део. Овог пута би то био цитат: „Живот нам враћа само оно што ми другима дајемо“, а роман нас, изнова, подсећа на изборе, стазе, синхроницитете, помисли да би наш живот, можда, могао да буде другачији да смо се на неком месту нашли дан раније или касније.

Кроз роман пратимо судбину размаженог момка чији је отац један од најцењенијих људи у том месту. Од малена је навикао на раскош и на то да му свака жеља буде услишена, поигравао се људима око себе, њиховим емоцијама, никога није ценио, опијао се и проводио дане одајући се разним пороцима, ни за кога није марио, а о томе какав углед има његов отац, сам јунак каже:

„Отац ми је један од најбогатијих и најимућнијих трговаца у граду и свега имамо напретек. Имамо два огромна дућана, али и пуно земље коју дајемо у најам. Отац и новац даје у зајам па му и тако многи дугују, од оних најсиромашнијих па до оних на власти. Од ових што су на положајима и не тражи да му врате јер их тако држи у шаци, а то је много боље и вредније од новца. Због тога је мени све допуштено, радим шта хоћу и није ме брига ни за шта.“

Из обести, немара према туђим емоцијама, бригама, тежњама, довео је једну младу девојку до покушаја самоубиства, отац јој је умро од срамоте, а њен вереник је заувек отишао из тог места, јер је обесни момак платио људе који су га готово на смрт претукли стављајући му до знања ко је ту газда. О томе и сам он каже:„Сјећам се да сам једном био чак и пристао на женидбу и да је све било и договорено и организовано. Млада је била лијепа и из поштене куће и све је било како треба осим једне ствари, вољела је другог, а и он њу. И била је то велика љубав о којој су сви причали. Њено одбијање је међутим био неодољив мамац за мене јер нисам могао да прихватим да ме нека одбија и да ме неће.“

То што је уништио животе две породице ни најмање га није беспокојило, сматрао је да сиромашни немају права на жеље, снове, срећу, да су они одређени само за људе попут њега, богате, чији су очеви имућни и утицајни, да су они налик њему виша класа, предодређени да буду посебни, једини чије потребе треба да буду задовољене. У ретким тренуцима би се кајао и осећао да је у њему нешто зло, да би можда постојање особе која би му указала на прави пут помогло да се и он промени, мислећи да би та особа могла бити мајка која се упокојила док је он још био беба. Ти тренуци преиспитивања кратко би трајали, те би убрзо закључио: „Све се врти око пара и све може да се купи па чак и љубав. Разум ми тако говори. Овај свијет је тако направљен и на том принципу ради.“

Међутим, било је нешто што му није дало мира: из ноћи у ноћ је сањао један исти сан, у сну се појављивала млада девојка, изузетне лепоте која би га дозивала:

„Долазиш ли? Ја те чекам!“

Чинило му се да тај глас однекуд зна, али није се могао сетити одакле, сан се понављао и он више нигде није имао мира. Питао се, ко је та девојка, зашто дозива баш њега, због чега јој је потребна помоћ?

Почео је да помишља да то није неки знак судбине који га опомиње да треба да се промени, прекине са пороцима, крене у потрагу за смислом:

„А можда је то и порука Свевишњег да се ријешим оваквог живота, да застанем и окренем други лист. Можда је то упозорење да морам да одрастем и да се промијеним. Добро, покушаћу, заиста ћу да покушам. Желим то, желим промјену и доста ми је више оваквог живота.“

Једног јутра је донео одлуку да, заиста, и промени  живот из корена што је посебно обрадовало његовог оца који је дуго маштао да га син наследи у пословима, ожени се и постане узоран породични човек.

И уистину, сан као да је на неки начин снажно утицао на промену његовог понашања. Но, и даље је сањао девојку која га је дозивала у помоћ.

Отац му је поверио да оде у далеко место и обави трговину у његово име, тамо је, не слутећи, упознао девојку из снова у коју се од првог погледа заљубио, љубав му је била узвраћена, али је била и забрањена, јер је девојка већ била испрошена. Ту се по први пут пита, да ли је могуће да се знају из прошлог живота, јер такву силину емоција и препознања никада није доживео:„Шта нас то веже? Да ли је могуће да смо се некад раније познавали?“

„Људско срце има незгодну навику да судбином назива само оно што га сатире“, написао је Алберт Ками, а то је на својој кожи осетио и овај млади момак. Док је живео не осврћући се на туђе бриге, муке, није размишљао како је онима које повређује, о чему и сам говори:

„Свјестан сам да сам безобразан и дрзак према свима, али такође ухватим себе и како уживам у томе. Колико год се ружније опходио са људима, они су постајали мекши и понизнији. Ја имам паре и моћ и није ме брига за друге нити шта они мисле о мени, сувише су безначајни и ситни за мене.“

Овог пута је решио да се бори за своју љубав, почињући да осећа какву је неправду учинио некадашњој вереници и њеном вољеном.

„Да ли ми то сад живот враћа истом мјером и да ли жели да осјетим исту такву бол као и то двоје тада? Да ли ме сад, у ствари, стиже казна за све оно што сам радио у свом раскалашеном животу и за сву моју обијест и сав мој идиотлук?“, пита се главни јунак романа „Игра судбине“.

Живот нам враћа само оно што другима дајемо, баш онако како је то написао славни нобеловац Иво Андрић, те главни јунак страда борећи се за љубав док не бива погубљен, но схватајући да је живео погрешно, да је ценио лажне вредности, био је грешан те му се попут бумеранга вратила сва бол и понижења која је другима приредио. Живот је окончао као много бољи човек, онај који је, упркос немогућности да живи са вољеном, у себи пронашао добро, који је духовно узрастао и схватио да је сваки човек ближњи, онај кога треба да волимо као самог себе. Изгубио је живот знајући да је љубав вредна сваке жртве, умире изговарајући последње речи својој вољеној:„Волим те, душо моја и не тугуј. Закаснио сам и ово је казна. Судбина је сурова и не прашта. Праведна је, сурово праведна, а ја сад све схватам и разумијем и у идућем животу нећу направити исту грешку. Бићу бољи и наћи ћу те раније и бићемо заједно. Чекаћу те, љубави моја, а ти буди храбра и издржи. Ми ћемо још да се видимо јер љубав ће поново да нас споји, сигуран сам у то.“

Трећи део прозног трокњижја „Жар вечности“ представља неку врсту преумљења у којем се догађа оно што је јунак другог романа „Игра судбине“ и обећао, да ће бити бољи, да ће љубав живота пронаћи раније и тиме исправити грешке из претходних. Јер, смисао нашег земног постојања, све оно што чинимо, о чему мислимо, оно што осећамо је само припрема за Вечност која брише границе међу људима, у којој се душе препознају и воле ослобођене бремена пролазности, што потврђују и речи Светог Исакија Келиота „Онаквом љубављу којом волиш, призиваш љубав којом желиш да будеш вољен. И од Бога и од човека.“

Сва три романа „Данас почиње будућност“, „Игра судбине“ и „Жар вечности“  аутора Жељка Несторовића повезује иста нит, она која се пажљиво упреда, довољно јака да издржи сва искушења и отежања, страдања која су само лествица духовног узрастања на путу ка светлости и спознању„да смо сви ми повезани невидљивим нитима сазданим од Божјег даха и Божје промисли, а које плету и преплићу жеље и мисли наше душе. И сви смо саздани од Божје мрве која је најсјајнија кад је Божја мисао чува и води, а сама наша душа је саздана од најљепшег Божјег ткања, саздана је од љубави, те свемоћне и неуништиве силе“, а да би нам Божија благодат била дарована „потребно је оставити плотски и греховни живот, и потом посредством покајања и живљења по јеванђелским заповестима очистити и украсити храм душевни, после чега ће га осенити Свети Дух а извршити коначно, очишћење и украшење. У такав храм излази Бог и установљује у њему Своје духовно, невидљиво, али уједно и сасвим опипљиво и познавано Царство.“ (Свети Игњатије  Брјанчанинов)

Новембар, 2023

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: