detalj slike: KRK Art dizajn

KOBNA BLISKOST

Porodica Perovića je imala dosta dece. Najstariji sin bio je već oženjen. Pripremali su svadbu za srednjeg sina Pera, mada su im  dve mlađe sestre već bile udate. Sva rodbina je pomagala i radovala se. Posebno brat od strica Vojkan koji je bio sličnih godina kao i Pero i još nije bio oženjen.

Kad su doveli mladu on se naročito veselio. Igrao je i stvarao lepu atmosferu. U jednom trenutku uhvatio je mladu za ruku i poveo kolo.  Njena ruka ga je nekako toplo  prihvatila i u tom času poželeo je da je to njegova svadba, njegova mlada i da je može uzeti u naručje  i pobeći s njom negde gde nema nikog drugog. Stresao se od tih pomisli, brzo završio igru  i  pobegao na izvor da se umije i ohladi. Svadba je protekla lepo  i život se nastavio normalnim tokom.

Ali, varnica je planula i čežnja se rasplamsavala. Vojkan je to krio i od sebe.

Mlada je bila neobična. Imala je vrlo bujnu dugu crnu kosu, tanak struk i nekako čudno debele noge. Nosila je uzane  kratke haljine i baš ta kosa i te pune noge činile su je nekako posebnom.  Nosila je i nešto u sebi što je izmicalo poimanju, kao da je sva bila potonula u neku mističnost, u nešto što traži da bude odgonetnuto.

Čoveku željnom pravih doživljaja kakav je bio Vojkan,  to je zadavalo velike muke. Snažno ga je privlačila i on je neprestano zurio u njihove prozore ne bi li je uvrebao obnaženu, samu...

Vreme je odmicalo, Suzana je rodila dvoje dece, ali se na njenom licu nije ogledala radost, kao ni na licu njenog muža.  Vojkanu to nije promaklo, verovao je da bi je baš on usrećio. Ali, kako, bili su bliski rođaci. Bežao je od sebe, od nje.

Oženio se lepom i mladom devojkom i dobio sina. No, sreća nije bila potpuna, nešto je nedostajalo. Sanjao je nemoguć san o sreći sa Suzanom. I jako se opirao toj žudnji. No, kako obuzdati snažnu želju, naročito kad je obostrana.

U jednom od onih dana kad je potreba za njom od njega pravila ranjenu zver koja krvari, lutao je poljima svestan ludosti svojih želja.

Ležao bi potom dugo u travi dok se ne smiri da  se može vratiti  kući. I kad je već bio spreman na povratak, ona se odnekud pojavi pred njim grandiozna kao i žudnja koja ih je proždirala. Bacila mu se u zagrljaj bez reči i oboje su se izgubili u doživljaju potpunog predavanja nakon duge i nepodnošljive čežnje.

Ostala je polegnuta trava za njima kao nemi svedok jednog moranja da se udovolji prirodi. Ali su ubrzo to viđali i susedi, rođaci, njihove porodice.

I više nije bilo povratka nazad. Oboje su bili  zaslepljeni tom ljubavlju  koja ih je  sagorevala iznutra. U rasponu od najvišeg stupnja sreće i radosti do najdubljeg bola i odricanja jednog od drugog, kretala su se osećanja, bežali su od sebe a potom bi ponovo trčali u susret jedno drugom i tako dugi niz godina. Smiraja toj strasti i potrebi za bliskošću nije  bilo.

Vojkan je počeo da se pribojava greha, duboko je patio što povređuje rođaka i  svoju suprugu, ali nije imao snage da prekine taj odnos. Niti da zatraži oproštaj od njih. Suzana bi samo kratko rekla:

–Ti si jedina  radost koja mi se desila u životu, previše sam patila, a on mi nije mogao pomoći. Bog nam je svedok da smo se ovome dugo opirali.

Vreme je odmicalo noseći sopstveni teret. Došao je rat i svi su bili zaokupljeni tekućim nevoljama. Vojkanov sin je morao otići na front i on  je bio vrlo uznemiren te je  nastojao da se što ređe viđaju.Činilo mu se da je ta strast kob koja će doneti nešto neočekivano i bolno.

Majka ga je upozoravala da je se kloni, da bude uz suprugu Slavu koja je bila vrlo zabrinuta zbog sinovljevog odlaska u rat.

Suzana se, takođe, potrudila da ga što ređe susreće znajući da ga muče roditeljske brige, i ona je takođe brinula, jer bili su rođaci i njegova deca su joj bila draga  kao i cela njegova porodica. Niko  nije imao  ništa sa onim što su njih dvoje proživljavali bez namere da bilo koga povrede.

Nakon nekog vremena  stigla je strašna vest, da mu je sin stradao.Svi su bili slomljeni.

Tek,  on je tad rešio, gotovo je s grehom. Mora sve učiniti da se vrati porodici u svakom smislu te reči. Bio je siguran da ga život kažnjava što je prisvojio tuđe. Nije uopšte razmišljao i o tome, da je to rat u kojem se neminovno gine.

Suzana je mislila na sličan način bojeći se  i za svog sina koji je takođe bio  na frontu.

Na njenom licu se još jače očitovala neka izgubljenost koja je uvek bila vidna dobrom posmatraču. Jedino bi se u  ljubavnom činu njeno lice oslobađalo te senke koja kao da je izbijala iz njene unutrašnjosti i ukazivala na neku duboko proživljenu dramu.  Samo ju je Vojkan oslobađao tih unutrašnjih ponora. Zato je bio toliko važan jer ju je dovodio u vezu sa unutrašnjim mirom, i zato je telesna strast sa njim bila tako potpuna jer bi jedino tada bivala cela,  u nemoj harmoniji  pre svega sa sobom pa tek i sa njim kao drugom polovinom njenog bića koje se pre toga nikad nije do kraja slilo ni sa kim. S njim je, takođe, bivalo slično. Bez obzira na  vrlo skladan odnos  sa suprugom, samo je u ovom spoju bivao oslobađan svega, jedino se tada uspinjao do nebesa i otuda se vraćao pun ushićenja i okrepljujuće obnove. I nije je se mogao odreći. Bilo je to isto kao da se morao odreći sopstvene kože.

 *****

Nakon perioda najdublje žalosti, morali su se ponovo sresti. Sada mu je bila potrebna da bi sa njom patio, na isti način kao  ranije da bi bio srećan. Bilo mu je potrebno njeno saučestvovanje u bolu. A, ona je očigledno o bolu znala više nego svi drugi oko njega. I kad su bili najsrećniji na njenom licu se kao na zatamnjenom ogledalu nije jasno mogla videti sreća. Kao da je neka iskonska i duboka tuga činila njenu suštinu koja  kao da je preostala iz prethodnih egzistencija njene duše, ili kao da je neki veliki strah od bola sve to zaustavljao.

Vojkan je sve češće  bio opterećen grižom savesti zbog rođaka, zbog sina što s njim nije provodio više vremena, zbog supruge koja je neutešno venula, ali shvatao je da to sa Suzanom nije bio hir već neko duboko moranje, kao neka zadatost višeg reda da sve to tako bude po cenu najvećeg bola. I da to moraju da nose kako znaju i umeju kao dug iz prošlog života  koji se morao realizovati u ovom, uprkos svemu.

Ona  bi i ranije povremeno govorila o svojim čudnim snovima koje je doživljavala kao regresiju iz koje je sastavljala mozaik njihovog nekadašnjeg zajedničkog života. I uvek bi završavala rečima:

– A, onda su te ubili, i ja te nikad nisam prežalila.

Kad se to desilo sa njegovim sinom ona  je na prvom susretu, s velikim bolom u glasu, kratko rekla:

– Eto, uzeli su njega umesto tebe, to je velika nepravda, toliko je bio mlad! Ali, Bog je znao da ja to ne bih mogla još jednom preživeti.

PODELITE OVAJ TEKST NA: