детаљ слике: КРК Арт дизајн

КОБНА БЛИСКОСТ

Породица Перовића је имала доста деце. Најстарији син био је већ ожењен. Припремали су свадбу за средњег сина Пера, мада су им  две млађе сестре већ биле удате. Сва родбина је помагала и радовала се. Посебно брат од стрица Војкан који је био сличних година као и Перо и још није био ожењен.

Кад су довели младу он се нарочито веселио. Играо је и стварао лепу атмосферу. У једном тренутку ухватио је младу за руку и повео коло.  Њена рука га је некако топло  прихватила и у том часу пожелео је да је то његова свадба, његова млада и да је може узети у наручје  и побећи с њом негде где нема никог другог. Стресао се од тих помисли, брзо завршио игру  и  побегао на извор да се умије и охлади. Свадба је протекла лепо  и живот се наставио нормалним током.

Али, варница је планула и чежња се распламсавала. Војкан је то крио и од себе.

Млада је била необична. Имала је врло бујну дугу црну косу, танак струк и некако чудно дебеле ноге. Носила је узане  кратке хаљине и баш та коса и те пуне ноге чиниле су је некако посебном.  Носила је и нешто у себи што је измицало поимању, као да је сва била потонула у неку мистичност, у нешто што тражи да буде одгонетнуто.

Човеку жељном правих доживљаја какав је био Војкан,  то је задавало велике муке. Снажно га је привлачила и он је непрестано зурио у њихове прозоре не би ли је увребао обнажену, саму...

Време је одмицало, Сузана је родила двоје деце, али се на њеном лицу није огледала радост, као ни на лицу њеног мужа.  Војкану то није промакло, веровао је да би је баш он усрећио. Али, како, били су блиски рођаци. Бежао је од себе, од ње.

Оженио се лепом и младом девојком и добио сина. Но, срећа није била потпуна, нешто је недостајало. Сањао је немогућ сан о срећи са Сузаном. И јако се опирао тој жудњи. Но, како обуздати снажну жељу, нарочито кад је обострана.

У једном од оних дана кад је потреба за њом од њега правила рањену звер која крвари, лутао је пољима свестан лудости својих жеља.

Лежао би потом дуго у трави док се не смири да  се може вратити  кући. И кад је већ био спреман на повратак, она се однекуд појави пред њим грандиозна као и жудња која их је прождирала. Бацила му се у загрљај без речи и обоје су се изгубили у доживљају потпуног предавања након дуге и неподношљиве чежње.

Остала је полегнута трава за њима као неми сведок једног морања да се удовољи природи. Али су убрзо то виђали и суседи, рођаци, њихове породице.

И више није било повратка назад. Обоје су били  заслепљени том љубављу  која их је  сагоревала изнутра. У распону од највишег ступња среће и радости до најдубљег бола и одрицања једног од другог, кретала су се осећања, бежали су од себе а потом би поново трчали у сусрет једно другом и тако дуги низ година. Смираја тој страсти и потреби за блискошћу није  било.

Војкан је почео да се прибојава греха, дубоко је патио што повређује рођака и  своју супругу, али није имао снаге да прекине тај однос. Нити да затражи опроштај од њих. Сузана би само кратко рекла:

–Ти си једина  радост која ми се десила у животу, превише сам патила, а он ми није могао помоћи. Бог нам је сведок да смо се овоме дуго опирали.

Време је одмицало носећи сопствени терет. Дошао је рат и сви су били заокупљени текућим невољама. Војканов син је морао отићи на фронт и он  је био врло узнемирен те је  настојао да се што ређе виђају.Чинило му се да је та страст коб која ће донети нешто неочекивано и болно.

Мајка га је упозоравала да је се клони, да буде уз супругу Славу која је била врло забринута због синовљевог одласка у рат.

Сузана се, такође, потрудила да га што ређе сусреће знајући да га муче родитељске бриге, и она је такође бринула, јер били су рођаци и његова деца су јој била драга  као и цела његова породица. Нико  није имао  ништа са оним што су њих двоје проживљавали без намере да било кога повреде.

Након неког времена  стигла је страшна вест, да му је син страдао.Сви су били сломљени.

Тек,  он је тад решио, готово је с грехом. Мора све учинити да се врати породици у сваком смислу те речи. Био је сигуран да га живот кажњава што је присвојио туђе. Није уопште размишљао и о томе, да је то рат у којем се неминовно гине.

Сузана је мислила на сличан начин бојећи се  и за свог сина који је такође био  на фронту.

На њеном лицу се још јаче очитовала нека изгубљеност која је увек била видна добром посматрачу. Једино би се у  љубавном чину њено лице ослобађало те сенке која као да је избијала из њене унутрашњости и указивала на неку дубоко проживљену драму.  Само ју је Војкан ослобађао тих унутрашњих понора. Зато је био толико важан јер ју је доводио у везу са унутрашњим миром, и зато је телесна страст са њим била тако потпуна јер би једино тада бивала цела,  у немој хармонији  пре свега са собом па тек и са њим као другом половином њеног бића које се пре тога никад није до краја слило ни са ким. С њим је, такође, бивало слично. Без обзира на  врло складан однос  са супругом, само је у овом споју бивао ослобађан свега, једино се тада успињао до небеса и отуда се враћао пун усхићења и окрепљујуће обнове. И није је се могао одрећи. Било је то исто као да се морао одрећи сопствене коже.

 *****

Након периода најдубље жалости, морали су се поново срести. Сада му је била потребна да би са њом патио, на исти начин као  раније да би био срећан. Било му је потребно њено саучествовање у болу. А, она је очигледно о болу знала више него сви други око њега. И кад су били најсрећнији на њеном лицу се као на затамњеном огледалу није јасно могла видети срећа. Као да је нека исконска и дубока туга чинила њену суштину која  као да је преостала из претходних егзистенција њене душе, или као да је неки велики страх од бола све то заустављао.

Војкан је све чешће  био оптерећен грижом савести због рођака, због сина што с њим није проводио више времена, због супруге која је неутешно венула, али схватао је да то са Сузаном није био хир већ неко дубоко морање, као нека задатост вишег реда да све то тако буде по цену највећег бола. И да то морају да носе како знају и умеју као дуг из прошлог живота  који се морао реализовати у овом, упркос свему.

Она  би и раније повремено говорила о својим чудним сновима које је доживљавала као регресију из које је састављала мозаик њиховог некадашњег заједничког живота. И увек би завршавала речима:

– А, онда су те убили, и ја те никад нисам прежалила.

Кад се то десило са његовим сином она  је на првом сусрету, с великим болом у гласу, кратко рекла:

– Ето, узели су њега уместо тебе, то је велика неправда, толико је био млад! Али, Бог је знао да ја то не бих могла још једном преживети.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: