|
|
LUPIŠ TRI PUTA PETAMA I TU SI | Aleksandra Đorđević | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
Lupiš tri puta petama i tu si
Aleksandra Đorđević
Pobegla sam. Opet. Svake godine u julu ili avgustu, izujem svoje cipele i odlepršam. Na mesto gde vreme stoji. Svaki dan se umivam, perem zube, odlazim na posao, vaspitavam decu, zanemarujem kuću, ljubim muža. Svaki dan je ogrlica od dvadeset četiri perle, od kojih jednu po jednu nagriza so. Kad se zgusnu obaveze i želje, prve prevagnu. Obrne se godina sa svim svojim usponima i padovima i ovo usijano peščano zrno zvano čovek eksplodira. Vapi samo za jednim – odmorom. Bar jednom sve da stane. A počelo je ovako: suncem i nadom da ćemo ovaj put sve uspeti. Jedno umusano dobro jutro skliznulo je sa usana na veknu hleba u dućanu, komšija ga (po)kupio i proneo celim „selom“ i svi su bili srećni. Neko vreme. A onda je jednom biseru u nizu zafalio formular, dinar, još jedan dan do roka i niska se razbila. Razbije se svaki put.Mesta i vremena je sve manje. Sve smo gušći u prohtevima, tanji u razumevanju. I ne, nije krivica samo naša. Pa nije baš sve u rukama jednog zrna. Digla se velika peščana oluja. Dugo sam sa česticama prašine bila tučena i nošena kroz pustinju osećajući vrelinu na koži i mraz u srcu. Sad sedim na mestu u kom prostor raste. I jedno malo dete – moje dete – pita – Mama, je l' možeš da se igraš sa mnom? Guše me reči-plivači formulama: da ćutiš tu; da nisi zucnula; ne sad; nemam vremena. Gledam u to malo dete i pitam se otkad mu to pitanje podrhtava na usnama, a onda izbacim glavu iz vode, ne znajući da sam se sve vreme gušila pod njom, i čujem jasno cele godine – Mama, je l' možeš da se igraš sa mnom? Jednom u svakom od dvadest četiri sata, jednom u dvanaest meseci godine, jednom u sedam dana u nedelji, jednom u četrdeset godina. Pomilujem svoje dete i shvatim da ja nikad nisam pitala, a ono nastavlja – Mama, a zašto ne možeš? Ono nastavlja mene i ja sam mu zahvalna, ne prekidam, već prstima pletem svako naredno pitanje u prekrivač za buduće generacije.Kada smo prestali da pitamo? Kada su nam učitelji zapretili olovkom i roditelji pogledom? Kada je vreme isisano iz sve one velike dece sa pregršt pitanja u čaši vode? Samo zbog ukradenih pitanja mi danas znamo sve. Sve znamo, sve razumemo. I kako sagovornik diše i šta mu (ne) odgovara. I u tom nadobudnom razumevanju tonemo.Gde sam ja stala? Iza prvog pitanja? Gde sam prestala, u šta sam stala? U pesnicu razjarenog boga, u plamen jedne sveće? Slabovidi, slabovidi smo postali. Ovo moje dete ispunjava pustinju, i vazduh, i mesto – pitanjima – i ono će možda umeti da voli kako mi nikada nismo. Mama, a kako to misliš?Zamišljam život iz kog sam iščašena u ovom trenutku. Onaj iz kog sam izašla da ispunim ovaj prostor i ovo vreme. A tamo negde, gde inače postojim, sve stoji: moja četka za kosu, usisivač i papuče. Sve čeka kao stari zidni sat kom je otkucalo – vreme. Kao stakleno oko. A ja sam sterilisala naše navike i uredila naše slabosti. Kome? Kao da jedna savršena verzija sad tamo živi umesto nas i sklanja za sobom, ne ulazi obuvena, koristi četku za WC šolju. Ne zato što će u tom neživotu da izraste nešto što želim, a ne mogu imati, već da me ne zapljusne opaka realnost svakodnevice (o)jednom kad se vratim. Da mogu da uđem u nju postepeno kao što ulazim u vodu: jedna dlaka ovamo, neoprana šerpa tamo, zgužvane pidžame tutnute pod jastuk, sve dok se ne zazidam u toj piramidi.
Zato je ovo mesto gde vreme stoji i prostor raste jedino na kom imam sve godine koje sam ikad imala. Praćakam se slobodno, razigrano grabim, znalački ćutim. Niko me ne traži, a potrebna sam. Najviše samoj sebi. Niko me ne kudi, ne osporava, ubrzava. Jesam u preletu ptica i moru koje opstaje, u svoj vodi čoveka, vetru i suncu – tek zrno – ali neuništivo. Kliknem tri puta petom o petu i pitam – Gde si?
|