детаљ слике: КРК Арт дизајн

Лупиш три пута петама и ту си

Александра Ђорђевић

Побегла сам. Опет. Сваке године у јулу или августу, изујем своје ципеле и одлепршам. На место где време стоји.

Сваки дан се умивам, перем зубе, одлазим на посао, васпитавам децу, занемарујем кућу, љубим мужа. Сваки дан је огрлица од двадесет четири перле, од којих једну по једну нагриза со. Кад се згусну обавезе и жеље, прве превагну.

Обрне се година са свим својим успонима и падовима и ово усијано пешчано зрно звано човек експлодира. Вапи само за једним – одмором. Бар једном све да стане. А почело је овако: сунцем и надом да ћемо овај пут све успети. Једно умусано добро јутро склизнуло је са усана на векну хлеба у дућану, комшија га (по)купио и пронео целим „селом“ и сви су били срећни. Неко време. А онда је једном бисеру у низу зафалио формулар, динар, још један дан до рока и ниска се разбила. Разбије се сваки пут.

Места и времена је све мање. Све смо гушћи у прохтевима, тањи у разумевању. И не, није кривица само наша. Па није баш све у рукама једног зрна. Дигла се велика пешчана олуја.

Дуго сам са честицама прашине била тучена и ношена кроз пустињу осећајући врелину на кожи и мраз у срцу. Сад седим на месту у ком простор расте. И једно мало дете – моје дете – пита – Мама, је л' можеш да се играш са мном? Гуше ме речи-пливачи формулама: да ћутиш ту; да ниси зуцнула; не сад; немам времена. Гледам у то мало дете и питам се откад му то питање подрхтава на уснама, а онда избацим главу из воде, не знајући да сам се све време гушила под њом, и чујем јасно целе године – Мама, је л' можеш да се играш са мном? Једном у сваком од двадест четири сата, једном у дванаест месеци године, једном у седам дана у недељи, једном у четрдесет година. Помилујем своје дете и схватим да ја никад нисам питала, а оно наставља – Мама, а зашто не можеш? Оно наставља мене и ја сам му захвална, не прекидам, већ прстима плетем свако наредно питање у прекривач за будуће генерације.

Када смо престали да питамо? Када су нам учитељи запретили оловком и родитељи погледом? Када је време исисано из све оне велике деце са прегршт питања у чаши воде? Само због украдених питања ми данас знамо све. Све знамо, све разумемо. И како саговорник дише и шта му (не) одговара. И у том надобудном разумевању тонемо.

Где сам ја стала? Иза првог питања? Где сам престала, у шта сам стала? У песницу разјареног бога, у пламен једне свеће? Слабовиди, слабовиди смо постали. Ово моје дете испуњава пустињу, и ваздух, и место – питањима – и оно ће можда умети да воли како ми никада нисмо. Мама, а како то мислиш?

Замишљам живот из ког сам ишчашена у овом тренутку. Онај из ког сам изашла да испуним овај простор и ово време. А тамо негде, где иначе постојим, све стоји: моја четка за косу, усисивач и папуче. Све чека као стари зидни сат ком је откуцало – време. Као стаклено око. А ја сам стерилисала наше навике и уредила наше слабости. Коме? Као да једна савршена верзија сад тамо живи уместо нас и склања за собом, не улази обувена, користи четку за WC шољу. Не зато што ће у том неживоту да израсте нешто што желим, а не могу имати, већ да ме не запљусне опака реалност свакодневице (о)једном кад се вратим. Да могу да уђем у њу постепено као што улазим у воду: једна длака овамо, неопрана шерпа тамо, згужване пиџаме тутнуте под јастук, све док се не зазидам у тој пирамиди.

Зато је ово место где време стоји и простор расте једино на ком имам све године које сам икад имала. Праћакам се слободно, разиграно грабим, зналачки ћутим. Нико ме не тражи, а потребна сам. Највише самој себи. Нико ме не куди, не оспорава, убрзава. Јесам у прелету птица и мору које опстаје, у свој води човека, ветру и сунцу – тек зрно – али неуништиво. Кликнем три пута петом о пету и питам – Где си?

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: