О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКолумнаКултура сећања


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Колумна


ЛУПИШ ТРИ ПУТА ПЕТАМА И ТУ СИ

Александра Ђорђевић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


Лупиш три пута петама и ту си


Александра Ђорђевић

Побегла сам. Опет. Сваке године у јулу или августу, изујем своје ципеле и одлепршам. На место где време стоји.
Сваки дан се умивам, перем зубе, одлазим на посао, васпитавам децу, занемарујем кућу, љубим мужа. Сваки дан је огрлица од двадесет четири перле, од којих једну по једну нагриза со. Кад се згусну обавезе и жеље, прве превагну.
Обрне се година са свим својим успонима и падовима и ово усијано пешчано зрно звано човек експлодира. Вапи само за једним – одмором. Бар једном све да стане. А почело је овако: сунцем и надом да ћемо овај пут све успети. Једно умусано добро јутро склизнуло је са усана на векну хлеба у дућану, комшија га (по)купио и пронео целим „селом“ и сви су били срећни. Неко време. А онда је једном бисеру у низу зафалио формулар, динар, још један дан до рока и ниска се разбила. Разбије се сваки пут.
Места и времена је све мање. Све смо гушћи у прохтевима, тањи у разумевању. И не, није кривица само наша. Па није баш све у рукама једног зрна. Дигла се велика пешчана олуја.
Дуго сам са честицама прашине била тучена и ношена кроз пустињу осећајући врелину на кожи и мраз у срцу. Сад седим на месту у ком простор расте. И једно мало дете – моје дете – пита – Мама, је л' можеш да се играш са мном? Гуше ме речи-пливачи формулама: да ћутиш ту; да ниси зуцнула; не сад; немам времена. Гледам у то мало дете и питам се откад му то питање подрхтава на уснама, а онда избацим главу из воде, не знајући да сам се све време гушила под њом, и чујем јасно целе године – Мама, је л' можеш да се играш са мном? Једном у сваком од двадест четири сата, једном у дванаест месеци године, једном у седам дана у недељи, једном у четрдесет година. Помилујем своје дете и схватим да ја никад нисам питала, а оно наставља – Мама, а зашто не можеш? Оно наставља мене и ја сам му захвална, не прекидам, већ прстима плетем свако наредно питање у прекривач за будуће генерације.
Када смо престали да питамо? Када су нам учитељи запретили оловком и родитељи погледом? Када је време исисано из све оне велике деце са прегршт питања у чаши воде? Само због украдених питања ми данас знамо све. Све знамо, све разумемо. И како саговорник дише и шта му (не) одговара. И у том надобудном разумевању тонемо.
Где сам ја стала? Иза првог питања? Где сам престала, у шта сам стала? У песницу разјареног бога, у пламен једне свеће? Слабовиди, слабовиди смо постали. Ово моје дете испуњава пустињу, и ваздух, и место – питањима – и оно ће можда умети да воли како ми никада нисмо. Мама, а како то мислиш?
Замишљам живот из ког сам ишчашена у овом тренутку. Онај из ког сам изашла да испуним овај простор и ово време. А тамо негде, где иначе постојим, све стоји: моја четка за косу, усисивач и папуче. Све чека као стари зидни сат ком је откуцало – време. Као стаклено око. А ја сам стерилисала наше навике и уредила наше слабости. Коме? Као да једна савршена верзија сад тамо живи уместо нас и склања за собом, не улази обувена, користи четку за WC шољу. Не зато што ће у том неживоту да израсте нешто што желим, а не могу имати, већ да ме не запљусне опака реалност свакодневице (о)једном кад се вратим. Да могу да уђем у њу постепено као што улазим у воду: једна длака овамо, неопрана шерпа тамо, згужване пиџаме тутнуте под јастук, све док се не зазидам у тој пирамиди.


Зато је ово место где време стоји и простор расте једино на ком имам све године које сам икад имала. Праћакам се слободно, разиграно грабим, зналачки ћутим. Нико ме не тражи, а потребна сам. Највише самој себи. Нико ме не куди, не оспорава, убрзава. Јесам у прелету птица и мору које опстаје, у свој води човека, ветру и сунцу – тек зрно – али неуништиво. Кликнем три пута петом о пету и питам – Где си?






ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"