detalj slike: KRK Art dizajn

XI deo možete pročitati OVDE

 

KOBOJAGI

- roman na sremačkom dijalektu, donosimo u nastavcima,

autor: Đoka Filipović

HII deo

ISTORIČAR

25.

Nismo mi još mlogo noći tudekana zanoćili,al' dovoljno,brate,da vidiš šta ti je čeljade…Najveća greška stvoriteljova, do strašnog je suda neće ispraviti…

Jeste, jeste,čedo…Upamti šta sam ti kazô.Da se Gospod s Adamom ionom njegovom šmizlom usrećijo,ne bi on nji'iz raja oterô.

Pođem ti ja jedareda da protegnem noge. 'Ajd'malo levo, 'ajd'malo desno, barakama nikad kraja. Došlo mi u jedan par dai'izbrojim, baš rekô da vidim kol'koi'to ima, al'falim te Bože,kogod da mi sam sveti Đorđe na uvo ša'nô…

"Mani se,Mito,ćorava posla.Nabediće te kogod da si špijun,a ondak me nemoj u pomoć prizivati.Od ovi'te zagula švapski'ni ja ne mogu spas'ti…"

E, dobro…Tu negdi, već blizo kapije, opet neke barake,al' kud ikamo manje od oni'naši. To su,kažedu,one oficirske. Ne da meni đavo mira, moram ja malko zaviri-ti…

Ništa, da kažeš, posebno…Krevet do kreveta, oni vojnički sa slamaricom, a na jednom takom izvrnô ti se kraljev oficir. Jednu je čizmu još na vrati izuo,a druga mu ostala na pô svatova. Biće da je teško izuva,pa 'ajd' tek tol'ko da ga ne žulji….

Materina će ga znati šta tol'ko zvera po plafonu,al' kad me bakcuz premetijo,pokazuje prstom:

"Dođi, dođi…".

E,kumrija, pička ti materina šašava…Nije ti 'vako štogod trebalo, al' 'ajd'sad…Nemam više kud.

"Na službi,gos'n' pukovniče…

Jebô ga čin…Svakak'i sam se po kasarni nagledô,al' ovaj njegov kô na onu stvar…Nikad očima vidijo,pa ne volem da ga omalim.

"Jel'bre stoko seljačka!Jel'ti to mene podjebavaš?"

"Ne podjebavam,gospodine, ovog mi krsta. Onomad sam došô u vojsku,pa nisam još sve činove zapamtijo."

Kanda da je u jedan par i poverovô,al' kô da mu nešto i dalje nije pravo…Pridigô glavu, tek tol'ko da me bolje ošacuje…

"Kažeš,tek si došô…Dobro…Kad se nisi ti meni prestavijo vojnički,'aj'da se ja prestavim tebi…Ja sam artiljerijski kapetan druge klase Sava Andrić. Od njegovog krajlevskog visočanstva sam zadužen da tak'a goveda, kô što si ti, dovodim u red."

O kapetane, mater ti jebem, itebi injegovom kraljevskom visočanstvu! Po čem'sam sad i govedo?Jel'po tom'što spavam na slami i jedem one pominje. Nisam ja to,gospodo,tražijo. Ako ćemo pravo,vi ste me u ta govna uvalili.

"Znaš šta? Da je meni, kol'ko do juče, vojnik tako ušô u kancelariju propišô bi majčino mleko. Bogami! Biću čovek pa te neću sad išibati,al' da upamtiš za buduće kako se ulazi kod kapetana Andrića.Jel'ti jasno?"

Sve je meneka jasno,moj kapetane,samo mi jedna stvar nejde u glavu…Ka'si tako drčan ikurčevit što nisi,brate,na svom krevetu sa svojom gospođom neg'se tu prevrćeš po izronđanoj švapskoj dunji… Ako ti dâ gospod da te Švabe ne streljadu,poješće te švapske buve ivaške.

Kô da je bakcuz naslutijo šta mi se po glavi mota. Ustô s kreveta pa pretura po nekim prnjama,al' ne može da pronađe ono što traži…Naposletku vadi čuturicu.

"Idi,naspi mi vode."

Jebô je on ivodu, nije greda…Triput ću ako treba ići samo da se zagule rešim, al'vraga…Nejde to baš tako lako.

"Stani,stoko seljačka, di si navrô… Nemoj da mi sipaš di je vojska žvalavila i pusti je da curi, da bude 'ladna"

O'ladijo te Gospod tako brezobraznog! Sa' 'š ti meneka upamtiti. Ide neki jeboš,pa cunja naokolo baš kô ja malo-pre.

"Zemljače, bogati, poslô me komadant da mu naspem vode,a trebô sam da odem itamo u onu baraku da kažem nekom kapetanu Andriću da se 'itno javi u švapsku komandu. Jel'bi 'teo da mu ti kažeš da ja ne dangubim?"

"Oću,očiju mi, što da neću. Kako si ono kazô…kapetan Andrić?"

"Jeste,brate,kapetan Andrić, al'upamti: da se 'itno javi u švapsku komandu."

"Dobro, dobro…Ne sekiraj se ništa."

Vole ti seljačka duša kad može štogod za otadžbinu uraditi,pa to ti je…Dal'je brže do barake otrčô il'je brže izdeklemovô što je imô, uglavnom, izleće ti gos'n' kapetan kô metak. Ne zna usput šta će pre. Dal'da ljucki nazuje čizmu il'da se utegne.

Posle tog slučaja ne smem nikudada mrdnem…Kak'e sam sreće naletiću na zagulu,al' kad ožednim moram ići da se napijem vode. Jedna česma na tol'ko duša,pa dok se svako umije iišmrkne nikad stići na red.

Na oficirskoj česmi nema gužve,al' badava kad zaseo neki kapetan pa se pirka kô nova mlada. Čeka ga neki poručnik,al' slabo ovaj na to aberuje.

"Ajde,brate…" Dozlogrdilo čoveku više. "Vi'š kakav sam, svrbi me ova brada kô da imam šugu."

Kakav brat, jebô brata…Uvredijo se kapetan,al' kogod da mu je ovaj mater opsovô.

"Gospodine poručniče…To što smo se Božjom voljom u zarobljeništvu našli ne daje ti za pravo da mi se tako obraćaš. Mi smo idalje oficiri njegovog kraljevskog visočanstva ija sam idalje za tebe gospodin kapetan…Jasno?''

"Jasno,gos'n'kapetane!''

Lepo je to,čedo,kad čeljade ume do sebe držati,al' još je lepše kad ume idruge poštivati. Moj ti je Cukić više puti cupnô cokulama iizgovorijo "jasno''neg'što je koji popa "amin" izgovorijo,al' znaš kako bi ovaj prošô da je kojim slučajom na njega natrefijo…Kupijo bi zube po kaldrmi.

Ne mora ti Srbin ni fruštukovati, ni ručati, ni vode se napiti,al' da se ne pobije, to ne može…Malo-malo,evo ti Save,trči kô sumanut :

"Ene,pobili se…"

Mi držimo:pobili se naši sa Švabama, al' kak'i…Naši tuku naše,pa sve puca. Pokušali čuvari da i'razvadidu, al' di ćeš ti brez gaća u koprive ući…

Što su se potukli?Jedared, bacali krajcare na crtu pa se podžapali čija je bliža…Drugi put, sigrali se zuce pa je neko nekog jako šopijo,a ovaj mu vratijo…Treći put, sve bi to da kažeš bilo lepo, da se oni ovima nisu bekeljili…

Bilo kako bilo, kako koje jutro osvane, tako koga krvavog pronesedu…Preturadu švabe po barakama, tražidu noževe, al' kak'i noževi…Nema nigdi ni britve,a čovek isečen kô repa.

 26.

Jedno jutro,staje neki kamijon pred našu baraku…Ko je u kamijonu?…Onaj tolmač…

"Dobro jutro,doktore…Kako ste?"

"Pamtim ibolje dane,gospodine,al' fala vam na pitanju."

Ovaj bi se kô malko inasmejô,al' nema sad puno vremena za smejanje…Došô čovek po nas trojicu pa poka-zuje rukom šoferu da podigne ciradu. Svi se redom okupi-li i glede… Zavididu oni nama što odlazimo, zavidimo mi njima što ostajedu…

"U zdravlju,braćo"

"U zdravlju,ljudi! Sretan vam put."

Kak'a sreća,žalosna nam mati…Zlom domaćinu u zlo doba u goste idemo,pa kanda da se nećemo puno ni nago-            stiti…

"Jel'Milutine…Jel'imadu Švabe pravo da nas teradu da radimo?"

"Ko te pita za pravo dok Hitler pobeđuje, moj kumrija."

"U,mater im jebem, to se oni nami svetidu za onaj prošli rat."

"Ima itoga, nije da nema…Mnogo im je muškaraca na frontu, mora sad neko tolika imanja održavati."

Tog sam se ja ibojô…Volô bi da štogod ipogrešim,al' vraga ću pogrešiti kad je računica prosta kô pasulj.Njini muški svi na frontu. Doki''vako s cvećem dočeki-vadu, Bože pomozi, al'čekaj bato…Kadi'sutra počnedu u plekanim sanducima vrćati, jebaćedu oni majku i nama i Fireru.

Sava pametan…Nije čovek rad da se u veliku politiku upliće,pa svo vreme viri kroz rupicu na ciradi. Ne zna zagula čestito ni odakle je pošô, di treba da stigne da ine divanimo, al' eto…Boji se gedža da štogod ne propusti.

"Lebac ti jebem,al' je visoko…Pogledaj,kumrija"

Pogledam ja…Kak'i visoko, naopako…Visoko je ka'se popneš na tavan il'na crkveni zvonik.Ovo ti je kô da letiš.

"Kumrija,bog te jebô bakcuzni, ti 'š naposletku negdi gore s orlovima i kopcima svršiti. Ako ti se Gospod ismiluje da se saživom glavom u tvoj Srem vrneš, zabora-vićeš da 'odaš…".

Tol'ko sam se ja u te moje fantazije zanô,da nisam ni premetijo da kamijon koči.

"Ušli smo u Šlazinger"… kaže Milutin.

"Otkud znaš?"

"Pisalo je na tabli…Pa,nije valjda da niste prime-tili."

Idi,Milutine,uvraga iti itabla! 'Nako uspla'iren ne bi premetijo ni mog bâbu da su ga čerez puta nacrtali,al' ovo za Šlazinger nije pogrešijo…Ušli mi,čedo,u njega pa pune čet'ri godine nikuda ni makac…

Sa selom ti je kô sa ženama. Kad ga 'nako namak ugledaš,il'ti se dopadne il'ne dopadne, trećeg nema…

Meneka se Šlazinger zdravo dopô…Malo seoce sa svoji'tridesetak kuća inešto više duša,al' kad ga 'nako o'zgore glediš,čudo jedno…Ne voledu Švabe krov na dve vode, ni na klozet ga ne mećedu, pa svaka kuća kô lepo čeljade s lepim šeširom…

E,naspram jednog tak'og, dočekô nas inaš domaćin…Her Jozef Štras…Da je pravi gospodin,ićorav bi vidijo,a da nije obelijo kako je obelijo, niko mu više od šes'ete ne bi dao…Sa svima se on ljucki pozdravijo isa svakim u oči pogledô.

Pazi,čedo,šta ću ti sad kasti…Svakojaki sam ti ja duša u svom veku sreo…I dobri'iloši, itiji'ipogani', istidni'ibestidni'. Svako je 'nakav kak'im ga je Gospod stvorijo,pa je o tom badava puni idivaniti, al' ako 'oćeš da znaš s kim imaš posla,samo ga dobro u oči pogledi. Tu ti je sve zapisano…Nije ti Gospod dao oči samo zato da sve vidiš neg'da idrugi tebe vide…

Šta je on po mojima prosudijo,ne moguti kasti,al' njegove se meneka zdravo dopale. Namak me taj blagi pogled oslobodijo straha,pa kad nas rukom pozvô da uđemo u kuću,mirno pođoh za njim.Al' kogod izgubljeno jagnje za prvom ovcom što je naišla…

Malo je kulaka po Sremu bilo da će najamnika u kuću uvesti,a ovaj nas pravo u gostinjsku sobu…Čedo moje, kak'a soba, ne bilo je…Da postaviš malo oltara ikadionicu, di ćeš lepše crkve!

Ej, sad bi moj šogor Žika kazô……

"Sereš,kumrija…Soba kô soba. Čet'ri zida iplafon. Šta tu, moliću lepo, može biti tako obaška?"

Očin bato…Kak'a čet'ri zida. Ima tu zidova izidova. Jedan, kako bi ti kazô, sav od kamena ito onog tesanog. Domine po astalu kad poslažeš ne možeši'lepše poređati,a na ovim drugima okačeni sajgeri.Od patosa do plafona a sve po redu ipriliki…Kad je koji iz vabrike izišôikol'ko je jakoj gospodi sate pokazivô…

Volô je Jozef o njima da divani kô otac imati o svojoj čeljadi,a jedared skinô jedan sa pozlaćenim klatnom,pa kaže :

"Svi su mi dragi,a ovaj mi je najdraži…Njega je moj deda Sepika dobio od Franje Josifa za pola veka revnosne službe…"

Lepo,bogami,al' mani sad sajgere…Moj meneka samo što počô da otkucava, daj da vidim dokle će…

Naš domaćin seo u pročelje, Milutin itolmač s njegove desne strane a ja iSava s leve…Dok su oni divanili,kazô bi ja u jedan par da je kogod ušo u sobu,al' okrenut sam leđima pa ne volem najedared da se okrećem…E,ka'sam se okrenô,imam šta ida vidim…Pred nama stoji žena, biće da je dobro itridesetu pregurala, al' ništa to ne mari…Da je mati vinom dojila iu mleku kupala,ne bi joj se lice tako u isti par kô sneg belilo ikô jabuka rumenilo.Grudi bujne,samo što ne pokidaju jelek,a onu svilu od kose u sitne kike uplela i u punđu povezala.

Što bi kogod kazô:

"Da je s anđelima pomešaš,ne bi se ovi puno buni-li…"

Dao joj Gospod ivesele oči.Kô dva bisera. Čas se kô ogledalo cakle,a čas plave kogod nebo nad Šlazingenom…

Pošteno da ti kažem, nit'sam se ja kadgoda u tom ogledalu ogledô nit'sam se u nebo zagledô.Pokušô sam par puti,al' badava…Čim oseti šta sam naumijo,pokosi me onim njenim pogledom pa se sav zarumenim od stida.

Al' 'aj'sad…Da kažeš, lepa Švabica,pa šta?! Tol'ki narod, greh bi bijo da im Gospod i'iljadu taki'lepotica ne podari, al' da ti čuješ šta je ona kaz'la :

"Topar tan!…Ja sam Ketli."

U,bog te materin…Da je koji od oni'sajgera prodi-vanijo,ne bi se u tol'kom čudu našli.

Polako,čedo…Sa' 'š čuti iko je ona iotkud zna naški…

Ketli je bila Jozefova snaja.Žena njegovog sina Petera. Kažedu ljudi da u celom Beču boljeg lekara za živčane bolesti nije bilo,pa ka'se zaratilo,di ćeš dok-tore više mušterija naći ako ne'šna frontu… O'ma'ga pokupili…

Šta će ova sad sama s decom?Spakuje kufere pa dođe kod svekra na selo.Stariji Hans, dal'je u dvanajstu ušô il'nije, a mlađi Oto još ni do škole nije dospô.

Ketli je rođena Mitrovčanka. Nisam je nikad pitô ka'su se njeni u Srem naselili, al 'Švabe kôŠvabe…Dobro su stajali ijoš bolje razmišljali.Kad im je jedinica ono malo škole kod nas svršila,poš'lju je kod familije u Beč da tamo uči apoteku. To je,kaže,od malena zdravo zavolela,pa šta ćeš lepšeg dara za čeljade neg'da radi ono što vole…

Volela je ona imladog Petera…I njega joj Gospod od srca podarijo. Ka'su se za Božić dva'es'isedme venčali,nikad lepše mladence bečki fijakeristi nisu provozali.

"O,Mita, Mita…Pa ti moj Sremac. Paš se stravo ratujem da ija imam nekog svog."

Kad je iznela slatko od dunja,opet će ti ona :

"Mita, ofo naš sremski opičaj. Ja ga u Beč donela."

Volô sam slatko od dunja, mater mu jebem, više neg'oca imater zajedno…Ono kadgoda, koju ja teglu otvorim ta se više na šifonjer ne vraća, al' sad naopako…Taman posla…Ne'š,Mito,brukati ni sebe ni ove ljude pa makar crko! Uzô pô kašike, al' tek tol'ko kol'ko stane na jezik.

Posle slatkog iznela šnapsa. Sipa prvo svekru,pa ondak nama redom.Jozef digô čašu inazdravlja. Kaže koju pa sačeka da nam Milutin protolmači.

"Deco moja…Zovem vas tako, jer ste sva trojica mlađi od mog Petera…."

Pokazuje rukom na sliku okačenu na zidu,a na sliki mladi doktor Štras prima diplomu…Svi oko njega bog zna kako nasmejani iveseli,a on nešto zdravo ozbiljan. Kô da je mučenik slutijo da neće s njom penziju dočekati.

"Ovaj nesretni rat nikom dobro neće doneti. Ni vašoj Srbiji,ni mojoj Štajerskoj. Ni u jednom ratu nije bilo pobednika,pa neće biti ni u ovom. Čim prva puška zapuca,svi su gubitnici. Moja porodica, ija lično, nismo ga žele-li,ali eto…Nije nas ni mimoišao."

Zastô na trenutak, tek tol'ko da se uveri dal'ga Milutin dobro tolmači, pa kad je vidijo da ga pažljivo slušamo,on nastavi:

"Sad,deco, šta je tu je…U ovu ste kuću kao zaroblje-nici dovedeni,ali znajte…Dok se god budete čestito ponašali za mene to nećete biti…Sin jedinac mi je na frontu ikao svaki otac strepim za njega. Što ne želim njemu da se dogodi,neću dozvoliti ni vas da snađe."

Premišljam se ja nešto: lepo čiča divani,al' neće biti da je ovo zapravo…Ako kažeš:

"Šta ti je,Mito…Dao Bog pa svukudaima čestiti'ljudi."

Jeste, al' otkud je ondak iKetli ubacijo…

"Ne, ne Mito…Bog te jebô šašavi,umeš ti ibudan da sanjaš.Probudi se,dok ne bude kasno…."

"Vi ste, kako sam čuo od her Milutina, Srbi pravoslavci.Mi smo protestanti, ali to nije važno.Bog je jedan, sve vidi ipo delima sudi, pa molićemo se zajedno da ovo ludilo što pre prođe…."

Umô je Jozef zdravo lepo da nakiti.Kazô bi kogod kô advokat,al' u njegovom slučaju nema šta ni da kažeš. Advokat je ibijo.Kolko je on nji'iz apsa izvukô i sa vešala skinô, to ni sam ne ume kasti, al'to mu se jedareda i o glavu obilo.

Kako?…Lepo bogami…Čestito ipobožno čeljade, celog se veka od svoji'grehova čuvô, al badava kad je tuđe skrivô…Ne mo'š ti,čedo,imati dva aršina. Jedan pred Bogom, drugi pred ljudima.

Jednog dana, došôđavo po svoje…Umre mu žena na prečac.Mlogo su se nji'dvoje voleli,pa mu ova sad mlogo ifali,a što još gore: Digod mrdne,sve ga na nju po'seća.

Ako će glavnom štraftom proći, malo je tu kafana u kojoj lepa Ruskinja nije mlade Bečlije do ludila dovodila. Ako će se do sina isnahe prošetati, isto…Tu je škola u kojoj gospođa Ljudmila Štras učila decu da pevadu,a tu je iruska crkvica u kojoj su se tajno venčali.

Sve u svemu, neće rana zarastitiako stalno po njoj čačkaš,pa jednog dana spakuje on svoje prnje i vrati se na imanje pokojnog oca.Ovo ovde u Šlazingenu.

Nije on ni rodno selo prazna srca napustijo,al' od svi'ti stari'ljubavi jedino ga njegovi konji dočekali…Dok je mlađi bijo, malo je gradova po Jevropi bilo u kojim se nije sa njima takmičijo a malo je ioni'di bar jedared nije pobedijo.

Nije on sad kadar ni uzengiju ljucki utrefiti,al' svejedno… Kojeg je on konja na trku izvô,taj se nije brez lente u štalu vratijo…

 27.

Da sam ja ovo kome opričo četr'es'pete, ka'sam se kući vratijo, znaš šta bi s meneka bilo…U'apsili bi me oni iz OZNE, kô dva idva….

"Ti si,druže kumrija,sarađivô sa okupatorom. Jesi, jesi… Nemoj se braniti…Mesto da si pravijo diverzije isabotaže, otežavô položaj neprijatelja u njegovoj pozadini, ti mu muzô krave iranijo konje…"

Znao sam ja za taj jadac pa nikom ni reči…Ni drugu,ni prijatelju, pa ni bábi imateri.Neće me, naopako, ovi moji vlastima prijaviti,al' neće ovi nji'ni čekati.

Mati kô svaka ženturača…Duži jezik od pameti,pa jel'se štogod na šoru o tim stvarima započelo, bilo bi:

"Falim te,Bože,da moj Mita nije tako nagrajisô. Ju, što je njega Švaba volô, čudo jedno…Kô rođeno dete."

Ništa više ovima ine treba…

"Jel'istina,druže Mito, da te Švaba puno volô?"

"Jeste,drugovi, ne mogu kasti da nije…"

E,jebô ti on mater! Ka'se tako volete,'aj'ti lepo na robiju dok ta ljubav ne prođe.

Bába nije bijo,od oni'što olako pred rudu izlećedu,al' drugi'sam se stvari ja bojô…Ka'se dobro oždere,volô je da se fali.

"Znaš ti kad je moj Mita bijo u zarobljeništvu kol'ko je on puno stvari od Švabe naučijo…"

Il'da kažemo, drugi slučaj…Radimo štogod u avliji pa se pokarabasamo,a on 'nako besan ne mari puno koga tu ima…

"Jebo ti švaba mater što te tako naučijo…"

OZNA kô OZNA -sve dozna, a nova vlast zdravo zapela da se narod iz neznanja otrgne.

"Jel'ti,druže Mito…Mi tol'ke škole ikurseve stvorili da se vi omladinci imate čemu naučiti,a ti učijo od Švabe. Sram te bilo…"

Dal'su oni štogod sumnjali, to ti ja ne umem kasti, al' da me nisu zabadava u Opštinu zvali, nisu…Ne voledu, kobojagi, puno o tim straotama ni divaniti al' eto mora se, pa ko će me ispitivati neg'drug Marinko. Pô Srema se pre rata kod njega šišalo ibrijalo,a nit'manjeg čoveka nit'većeg ugurcuza. Jurijo ga je, kažedu, igestapo idomaće Švabe,a kanda da ni nekim drugovima iz partije nije smeo na oči izići.

Bilo kako bilo, dobro je da ga niko nije uvatijo. Ne bi oni,čedo,stigli do oslobođenja da popišedu kogaje taj sve zajebô.

"Mito,bekrijo…Čujem od drugova iz omladinskog da si napredan omladinac. Dobro je, dobro je… To volem da čujem. Kaži mi:kako su tvoji?"

"Ta,onako…Onomad nam umrla majka, bábina mati, pa znate kako je…"

"E,baš fino. Dobro je, dobro je… Au, izvini bogati…Šta kažeš…Umro bába. U baš mi žao, 'nako fin čovek."

"Nije,druže Marinko, niste dobro čuli.Nije umro bába negonjegova mati…Baba Mara."

"Au,bogati, svejedno…Opet mi je žao. Neg' 'aj'da te ja sad mlogo ne zadržavam, 'teo sam da te štogod priupitam ka'si ono bijo u zarobljeništvu…"

"Marim ja,druže Marinko, samo vi pitajte."

Ondak drug Marinko počinje 'nako sitno da podjebava…Di si bijo?…Tu itu…Kolko si bijo? Tol'ko itol'ko…S kim si sve bijo?…S tim itim.

"Jel',Mito,a kako su se oni držali?"

Ej, pazi uncuta…Ne pita "kako si se ti držô" neg' "kako su se oni držali". Računa blesav kumrija, sa'će se upecati.

"Druže Marinko,baš su hrabro držali."

"Kako to misliš baš hrabro?"

"Pa eto tako,druže Marinko. Kad god su nas tukli,nisu se nikad derali."

"A, to…Dobro je, dobro je… Znači tukli su vas."

"Jesu,druže Marinko, sa' 'š da vidiš."

Zadignem nogavicu ipokažem mu ovaj ožiljak…Vi'š kol'ki je…Od žglavka do kolena.Gledi on pa se kobojagi štogod i naježijo…

"Mater mu jebem fašističku!Sučim te to unakazijo?"

"Probô me vilama,druže Marinko."

Serem,čedo…Kak'e vile,ne biloi'…Mali Oto volô meneka iSavu više negomater idedu zajedno. Di god mrdnemo,eto ga za nama. Jel'smo upregli konje, popô se na kola. Jel'štogod radimo po avliji prilepi se uz nas kogod krpiguz na čakšire.

Ne da meneka đavo mira, napravim mu ja jedared zmaja. Derište kô svako derište…Dvapt avliju s šnjime optrčô, treći put u dreku:

"Mita, Mita…''

Šta je sad?…Okačijo se zmaj za jablan a ovaj kô iz one pesme…"Jablani se povijaju…"

"Aj'ti,Savo, lakši si od meneka."

"Ne smem,Mito, očiju mi. Vi'š ti kol'ko to visoko."

Vidim,brate, kako ne bi vidijo, al' šta sad mogu. Zasučem nogavice da ne poderem ono malo 'aljina,pa teraj…S grane na granu, malo po malo, otkačim ga. Dole Oto iSava skačedu od radosti,al' nije meneka još do radovanja…Treba meneka isići,a kad silaziš dupe ide napred. Nit'vidiš di si,nit'di ćeš stati…

Par sam grana lepo utrefijo,al' jednu omašim pa 'ajd'Mito u materinu...

Jedne godine, eto ti i direktora naše škole, druga Svete Petrovića. Volô je on tako da navrati na jednu il'dve,al' nije sad sam…Vodi nekog gospodina,pa se zdravo uozbiljijo :

"Majstor Mito,da te upoznam…Ovo je drug Popović,naš čuveni istoričar. Piše knjigu o logorašima,pa sam ga uputijo na tebe ako si rad da mu kažeš koju."

"Oću,druže direktore, što da neću."

Gledim ja druga Popovića…Ne liči mi na one kaputaše iz OZNE iUDBE,al' ko će ga znati. Nije ni 'Itler ličijo na čeljade pa tol'ka čuda napravijo…

Vi ste majstore bili tu itu?…Jesam…Niste dugo bili u logoru u Gracu?…Nisam.

Jebô ga otac, zna on puno toga. Otkud zna, materina će ga znati, al' ne'š ni ti Mito puno rizikovati…Ideš samo na zicer.

"Dal'bi ste vi,majstore,hteli da neka svoja sećanja o tim danima zapišete. Ne morate ni puno, ni po nekomredu…Onako, kako se čega prisetite."

"U,nemoj gospodine,kôBoga te molim. Nisam ti ja nikad u svom veku ni dopisnicu ispisô…Ne umem ja to."

"Ajde,majstor Mito,nemoj zajebavati. Pa pismen si,brate,kako ne umeš."

Umešô se sad idirektor.

"Ne umem,direktore, ovog mi krsta! Šta mi vredi što umem da pišem kad ne umem sročiti. Jel'sam uzô plajvaz u ruke sve mi se u glavi pomeša, pa jebeš mu mater…Nit'znam di sam stao nit'šta sam naumijo."

Smeje se drug istoričar. Vidi čovek da se ne zajeba-vam, pa 'aj'sad…Da spasi, šta se spasti može.

"Dobro,majstore,nema problema…Ako vama više odgovara usmeno izlaganje,vi pričajte a ja ću zapisivati. Samo kažite kad možete."

"Ta marim ja, ako 'o'š mogu o'ma'."

Naseckala baba šunke, da se malko pri'vatimo, a uz dobru šunku idobro vino nema ti'uspomena koje ne mo'š oživiti.Ako baš štogod i pofali, očas ćeš ga stvoriti…

Pazi ti sad…Nisam ja, da kažeš, baš sve ni izvrnô…. Pošteno sam ja njemu izdeklemovô sve kako je bilo dok nismo došli do onog najosetljivijeg…Kako su Švabe prema vama postupale?

E,brat ga jebo, prosralo me nešto, pa ka'sam počô da se skanjeram,malo je falilo da obojicu rasplačem.

Krenem o'ma'od onog kako je gazda zdravo volô da me šiba kamdžijom…Ono isprva…Rad sam,kobojagi,glasa ne pustiti, kô Mali Radojica, al' di može živo čeljade tol'ke bolove istrpiti. Jaučem izapomažem a Švabi milo gledi-ti kako se Srbin pati.

E,malo posle, druga pesma bato moj…Odebljala koža od silni'masnica,pa kad me švajzne ništa ine osetim. Tek tol'ko kol'ko da me muva pecnula. Zamanjuje Švaba iz sve snage, al' badava…Kogod da je po dudu ošinô,a ne po čeljadetu.

Razbesnila se pogan švapska…Kanda da ga dobro iruka zabolela pa dovatijo kosu. Dal'je on brže zamano il'sam ja brže oskočijo, al''oćeš vraga…Zakačijo me po ceva-nici.

Šta ti je ćaga brez štambilja pa zadignem nogavicu da im pokažem…

"Evo vi'te,drugovi,moju uspomenu iz Nemačke"

Gledi drug Popović isamo vrti glavom.

"Uf, zaboga"…Pa će ti ondak direktoru:"Vidite,dragi kolega…Pitao sam naše najbolje psihologe:kako se to moglo dogoditi da u jednom Beču, u komeće vam svaki mesar bar jednu Betovenovu sinfoniju na klaviru odsvirati, ljudi odjednom postanu krvoločniji od životinja. Niko mi nije dao pravi odgovor."

Nije mu ni kolega ništa pametno odgovorijo.Dok sam ja izlagô drug Sveta dokrajčijo ono vino iz bokala, pa da kažeš, baš nešto nije rad da se u tako važna pitanja upušta….

A može biti da je štogod iposumnjô…Dugo je on kod nas direktorovô,pa nije čovek mutav. Pokupijo sve naše kerefeke.

Taj sam ti ja beleg, još ono kadgoda, kod majstor Vase zaradijo…Nekog smo mrkova u zadnje noge potkivali,a pudljiv do zla boga….

"Aj',Simo,da mu stavimo lulu…"

A,jok…Mrzi ovog da se sad još is lulom zajeba-vamo…

"Šta si se usro! Nemoj samo najedared da mu prilaziš otpozadi. Uvek mu se javi."

Jest' očin…Bilo tako jedared il'dvared pa ka'se treći put mrkov ritno, dobro sam još iprošô…Da me, nedô bog u glavu srefijo, ubijo bi me na licu mesta.

Ne da meni đavo mira…Počnem ja i o onom kako nas je Švaba morijo glađu. To sam već jedared oprobô kod druga Marinka,al' di'š ti od lopova štogod ukrasti…

"E,moj Mito…Znaš ti kol'ko sam ja puti skinô koru s mladog drveta pa 'nako gladan očima bi je pojô, al' neću… Odnesem je ranjenom drugu, njemu je potrebnija…"

Sva sreća da se drug istoričar nije tako napatijo kô drug Marinko,pa me baš pažljivo prati.

"Celi dan rintamo na njivi ižedni igladni a ka'se naveče vratimo,Švaba baci dva barena krompira pred nas trojicu. Tako iz dana u dan, iz godine u godinu, pa ka'sam se vratijo kući,stao pred mater a ona me ne pozna…

"Nisi ti moj Mita…Ju,naopako, di je moj Mita od tebe.."

On čovek samo vrti glavom…..

"U,nećemo više o tome, nek'ide u materinu! Ne dôBog više nikom."

 Nastaviće se...

PODELITE OVAJ TEKST NA: