детаљ слике: КРК Арт дизајн

XI део можете прочитати ОВДЕ

 

КОБОЈАГИ

- роман на сремачком дијалекту, доносимо у наставцима,

аутор: Ђока Филиповић

ХII deo

ИСТОРИЧАР

25.

Нисмо ми још млого ноћи тудекана заноћили,ал' довољно,брате,да видиш шта ти је чељаде…Највећа грешка створитељова, до страшног је суда неће исправити…

Јесте, јесте,чедо…Упамти шта сам ти казô.Да се Господ с Адамом ионом његовом шмизлом усрећијо,не би он њи'из раја отерô.

Пођем ти ја једареда да протегнем ноге. 'Ајд'мало лево, 'ајд'мало десно, баракама никад краја. Дошло ми у један пар даи'избројим, баш рекô да видим кол'кои'то има, ал'фалим те Боже,когод да ми сам свети Ђорђе на уво ша'нô…

"Мани се,Мито,ћорава посла.Набедиће те когод да си шпијун,а ондак ме немој у помоћ призивати.Од ови'те загула швапски'ни ја не могу спас'ти…"

Е, добро…Ту негди, већ близо капије, опет неке бараке,ал' куд икамо мање од они'наши. То су,кажеду,оне официрске. Не да мени ђаво мира, морам ја малко завири-ти…

Ништа, да кажеш, посебно…Кревет до кревета, они војнички са сламарицом, а на једном таком изврнô ти се краљев официр. Једну је чизму још на врати изуо,а друга му остала на пô сватова. Биће да је тешко изува,па 'ајд' тек тол'ко да га не жуљи….

Материна ће га знати шта тол'ко звера по плафону,ал' кад ме бакцуз преметијо,показује прстом:

"Дођи, дођи…".

Е,кумрија, пичка ти материна шашава…Није ти 'вако штогод требало, ал' 'ајд'сад…Немам више куд.

"На служби,гос'н' пуковниче…

Јебô га чин…Свакак'и сам се по касарни нагледô,ал' овај његов кô на ону ствар…Никад очима видијо,па не волем да га омалим.

"Јел'бре стоко сељачка!Јел'ти то мене подјебаваш?"

"Не подјебавам,господине, овог ми крста. Ономад сам дошô у војску,па нисам још све чинове запамтијо."

Канда да је у један пар и поверовô,ал' кô да му нешто и даље није право…Придигô главу, тек тол'ко да ме боље ошацује…

"Кажеш,тек си дошô…Добро…Кад се ниси ти мени преставијо војнички,'ај'да се ја преставим теби…Ја сам артиљеријски капетан друге класе Сава Андрић. Од његовог крајлевског височанства сам задужен да так'а говеда, кô што си ти, доводим у ред."

О капетане, матер ти јебем, итеби ињеговом краљевском височанству! По чем'сам сад и говедо?Јел'по том'што спавам на слами и једем оне помиње. Нисам ја то,господо,тражијо. Ако ћемо право,ви сте ме у та говна увалили.

"Знаш шта? Да је мени, кол'ко до јуче, војник тако ушô у канцеларију пропишô би мајчино млеко. Богами! Бићу човек па те нећу сад ишибати,ал' да упамтиш за будуће како се улази код капетана Андрића.Јел'ти јасно?"

Све је менека јасно,мој капетане,само ми једна ствар нејде у главу…Ка'си тако дрчан икурчевит што ниси,брате,на свом кревету са својом госпођом нег'се ту преврћеш по изронђаној швапској дуњи… Ако ти дâ господ да те Швабе не стрељаду,појешће те швапске буве ивашке.

Кô да је бакцуз наслутијо шта ми се по глави мота. Устô с кревета па претура по неким прњама,ал' не може да пронађе оно што тражи…Напослетку вади чутурицу.

"Иди,наспи ми воде."

Јебô је он иводу, није греда…Трипут ћу ако треба ићи само да се загуле решим, ал'врага…Нејде то баш тако лако.

"Стани,стоко сељачка, ди си наврô… Немој да ми сипаш ди је војска жвалавила и пусти је да цури, да буде 'ладна"

О'ладијо те Господ тако брезобразног! Са' 'ш ти менека упамтити. Иде неки јебош,па цуња наоколо баш кô ја мало-пре.

"Земљаче, богати, послô ме комадант да му наспем воде,а требô сам да одем итамо у ону бараку да кажем неком капетану Андрићу да се 'итно јави у швапску команду. Јел'би 'тео да му ти кажеш да ја не дангубим?"

"Оћу,очију ми, што да нећу. Како си оно казô…капетан Андрић?"

"Јесте,брате,капетан Андрић, ал'упамти: да се 'итно јави у швапску команду."

"Добро, добро…Не секирај се ништа."

Воле ти сељачка душа кад може штогод за отаџбину урадити,па то ти је…Дал'је брже до бараке отрчô ил'је брже издеклемовô што је имô, углавном, излеће ти гос'н' капетан кô метак. Не зна успут шта ће пре. Дал'да љуцки назује чизму ил'да се утегне.

После тог случаја не смем никудада мрднем…Как'е сам среће налетићу на загулу,ал' кад ожедним морам ићи да се напијем воде. Једна чесма на тол'ко душа,па док се свако умије иишмркне никад стићи на ред.

На официрској чесми нема гужве,ал' бадава кад засео неки капетан па се пирка кô нова млада. Чека га неки поручник,ал' слабо овај на то аберује.

"Ајде,брате…" Дозлогрдило човеку више. "Ви'ш какав сам, сврби ме ова брада кô да имам шугу."

Какав брат, јебô брата…Увредијо се капетан,ал' когод да му је овај матер опсовô.

"Господине поручниче…То што смо се Божјом вољом у заробљеништву нашли не даје ти за право да ми се тако обраћаш. Ми смо идаље официри његовог краљевског височанства ија сам идаље за тебе господин капетан…Јасно?''

"Јасно,гос'н'капетане!''

Лепо је то,чедо,кад чељаде уме до себе држати,ал' још је лепше кад уме идруге поштивати. Мој ти је Цукић више пути цупнô цокулама иизговоријо "јасно''нег'што је који попа "амин" изговоријо,ал' знаш како би овај прошô да је којим случајом на њега натрефијо…Купијо би зубе по калдрми.

Не мора ти Србин ни фруштуковати, ни ручати, ни воде се напити,ал' да се не побије, то не може…Мало-мало,ево ти Саве,трчи кô суманут :

"Ене,побили се…"

Ми држимо:побили се наши са Швабама, ал' как'и…Наши туку наше,па све пуца. Покушали чувари да и'развадиду, ал' ди ћеш ти брез гаћа у коприве ући…

Што су се потукли?Једаред, бацали крајцаре на црту па се поџапали чија је ближа…Други пут, сиграли се зуце па је неко неког јако шопијо,а овај му вратијо…Трећи пут, све би то да кажеш било лепо, да се они овима нису бекељили…

Било како било, како које јутро осване, тако кога крвавог пронеседу…Претураду швабе по баракама, тражиду ножеве, ал' как'и ножеви…Нема нигди ни бритве,а човек исечен кô репа.

 26.

Једно јутро,стаје неки камијон пред нашу бараку…Ко је у камијону?…Онај толмач…

"Добро јутро,докторе…Како сте?"

"Памтим ибоље дане,господине,ал' фала вам на питању."

Овај би се кô малко инасмејô,ал' нема сад пуно времена за смејање…Дошô човек по нас тројицу па пока-зује руком шоферу да подигне цираду. Сви се редом окупи-ли и гледе… Завидиду они нама што одлазимо, завидимо ми њима што остаједу…

"У здрављу,браћо"

"У здрављу,људи! Сретан вам пут."

Как'а срећа,жалосна нам мати…Злом домаћину у зло доба у госте идемо,па канда да се нећемо пуно ни наго-            стити…

"Јел'Милутине…Јел'имаду Швабе право да нас тераду да радимо?"

"Ко те пита за право док Хитлер побеђује, мој кумрија."

"У,матер им јебем, то се они нами светиду за онај прошли рат."

"Има итога, није да нема…Много им је мушкараца на фронту, мора сад неко толика имања одржавати."

Тог сам се ја ибојô…Волô би да штогод ипогрешим,ал' врага ћу погрешити кад је рачуница проста кô пасуљ.Њини мушки сви на фронту. Доки''вако с цвећем дочеки-ваду, Боже помози, ал'чекај бато…Кади'сутра почнеду у плеканим сандуцима врћати, јебаћеду они мајку и нама и Фиреру.

Сава паметан…Није човек рад да се у велику политику уплиће,па сво време вири кроз рупицу на циради. Не зна загула честито ни одакле је пошô, ди треба да стигне да ине диванимо, ал' ето…Боји се геџа да штогод не пропусти.

"Лебац ти јебем,ал' је високо…Погледај,кумрија"

Погледам ја…Как'и високо, наопако…Високо је ка'се попнеш на таван ил'на црквени звоник.Ово ти је кô да летиш.

"Кумрија,бог те јебô бакцузни, ти 'ш напослетку негди горе с орловима и копцима свршити. Ако ти се Господ исмилује да се саживом главом у твој Срем врнеш, забора-вићеш да 'одаш…".

Тол'ко сам се ја у те моје фантазије занô,да нисам ни преметијо да камијон кочи.

"Ушли смо у Шлазингер"… каже Милутин.

"Откуд знаш?"

"Писало је на табли…Па,није ваљда да нисте приме-тили."

Иди,Милутине,уврага ити итабла! 'Нако успла'ирен не би преметијо ни мог бâбу да су га через пута нацртали,ал' ово за Шлазингер није погрешијо…Ушли ми,чедо,у њега па пуне чет'ри године никуда ни макац…

Са селом ти је кô са женама. Кад га 'нако намак угледаш,ил'ти се допадне ил'не допадне, трећег нема…

Менека се Шлазингер здраво допô…Мало сеоце са своји'тридесетак кућа инешто више душа,ал' кад га 'нако о'згоре гледиш,чудо једно…Не воледу Швабе кров на две воде, ни на клозет га не мећеду, па свака кућа кô лепо чељаде с лепим шеширом…

Е,наспрам једног так'ог, дочекô нас инаш домаћин…Хер Јозеф Штрас…Да је прави господин,ићорав би видијо,а да није обелијо како је обелијо, нико му више од шес'ете не би дао…Са свима се он љуцки поздравијо иса сваким у очи погледô.

Пази,чедо,шта ћу ти сад касти…Свакојаки сам ти ја душа у свом веку срео…И добри'илоши, итији'ипогани', истидни'ибестидни'. Свако је 'накав как'им га је Господ створијо,па је о том бадава пуни идиванити, ал' ако 'оћеш да знаш с ким имаш посла,само га добро у очи погледи. Ту ти је све записано…Није ти Господ дао очи само зато да све видиш нег'да идруги тебе виде…

Шта је он по мојима просудијо,не могути касти,ал' његове се менека здраво допале. Намак ме тај благи поглед ослободијо страха,па кад нас руком позвô да уђемо у кућу,мирно пођох за њим.Ал' когод изгубљено јагње за првом овцом што је наишла…

Мало је кулака по Срему било да ће најамника у кућу увести,а овај нас право у гостињску собу…Чедо моје, как'а соба, не било је…Да поставиш мало олтара икадионицу, ди ћеш лепше цркве!

Еј, сад би мој шогор Жика казô……

"Сереш,кумрија…Соба кô соба. Чет'ри зида иплафон. Шта ту, молићу лепо, може бити тако обашка?"

Очин бато…Как'а чет'ри зида. Има ту зидова изидова. Један, како би ти казô, сав од камена ито оног тесаног. Домине по асталу кад послажеш не можеши'лепше поређати,а на овим другима окачени сајгери.Од патоса до плафона а све по реду иприлики…Кад је који из вабрике изишôикол'ко је јакој господи сате показивô…

Волô је Јозеф о њима да дивани кô отац имати о својој чељади,а једаред скинô један са позлаћеним клатном,па каже :

"Сви су ми драги,а овај ми је најдражи…Њега је мој деда Сепика добио од Фрање Јосифа за пола века ревносне службе…"

Лепо,богами,ал' мани сад сајгере…Мој менека само што почô да откуцава, дај да видим докле ће…

Наш домаћин сео у прочеље, Милутин итолмач с његове десне стране а ја иСава с леве…Док су они диванили,казô би ја у један пар да је когод ушо у собу,ал' окренут сам леђима па не волем наједаред да се окрећем…Е,ка'сам се окренô,имам шта ида видим…Пред нама стоји жена, биће да је добро итридесету прегурала, ал' ништа то не мари…Да је мати вином дојила иу млеку купала,не би јој се лице тако у исти пар кô снег белило икô јабука руменило.Груди бујне,само што не покидају јелек,а ону свилу од косе у ситне кике уплела и у пунђу повезала.

Што би когод казô:

"Да је с анђелима помешаш,не би се ови пуно буни-ли…"

Дао јој Господ ивеселе очи.Кô два бисера. Час се кô огледало цакле,а час плаве когод небо над Шлазингеном…

Поштено да ти кажем, нит'сам се ја кадгода у том огледалу огледô нит'сам се у небо загледô.Покушô сам пар пути,ал' бадава…Чим осети шта сам наумијо,покоси ме оним њеним погледом па се сав заруменим од стида.

Ал' 'ај'сад…Да кажеш, лепа Швабица,па шта?! Тол'ки народ, грех би бијо да им Господ и'иљаду таки'лепотица не подари, ал' да ти чујеш шта је она каз'ла :

"Топар тан!…Ја сам Кетли."

У,бог те материн…Да је који од они'сајгера проди-ванијо,не би се у тол'ком чуду нашли.

Полако,чедо…Са' 'ш чути ико је она иоткуд зна нашки…

Кетли је била Јозефова снаја.Жена његовог сина Петера. Кажеду људи да у целом Бечу бољег лекара за живчане болести није било,па ка'се заратило,ди ћеш док-торе више муштерија наћи ако не'шна фронту… О'ма'га покупили…

Шта ће ова сад сама с децом?Спакује куфере па дође код свекра на село.Старији Ханс, дал'је у дванајсту ушô ил'није, а млађи Ото још ни до школе није доспô.

Кетли је рођена Митровчанка. Нисам је никад питô ка'су се њени у Срем населили, ал 'Швабе кôШвабе…Добро су стајали ијош боље размишљали.Кад им је јединица оно мало школе код нас свршила,пош'љу је код фамилије у Беч да тамо учи апотеку. То је,каже,од малена здраво заволела,па шта ћеш лепшег дара за чељаде нег'да ради оно што воле…

Волела је она имладог Петера…И њега јој Господ од срца подаријо. Ка'су се за Божић два'ес'иседме венчали,никад лепше младенце бечки фијакеристи нису провозали.

"О,Мита, Мита…Па ти мој Сремац. Паш се страво ратујем да ија имам неког свог."

Кад је изнела слатко од дуња,опет ће ти она :

"Мита, офо наш сремски опичај. Ја га у Беч донела."

Волô сам слатко од дуња, матер му јебем, више нег'оца иматер заједно…Оно кадгода, коју ја теглу отворим та се више на шифоњер не враћа, ал' сад наопако…Таман посла…Не'ш,Мито,брукати ни себе ни ове људе па макар црко! Узô пô кашике, ал' тек тол'ко кол'ко стане на језик.

После слатког изнела шнапса. Сипа прво свекру,па ондак нама редом.Јозеф дигô чашу иназдравља. Каже коју па сачека да нам Милутин протолмачи.

"Децо моја…Зовем вас тако, јер сте сва тројица млађи од мог Петера…."

Показује руком на слику окачену на зиду,а на слики млади доктор Штрас прима диплому…Сви око њега бог зна како насмејани ивесели,а он нешто здраво озбиљан. Кô да је мученик слутијо да неће с њом пензију дочекати.

"Овај несретни рат ником добро неће донети. Ни вашој Србији,ни мојој Штајерској. Ни у једном рату није било победника,па неће бити ни у овом. Чим прва пушка запуца,сви су губитници. Моја породица, ија лично, нисмо га желе-ли,али ето…Није нас ни мимоишао."

Застô на тренутак, тек тол'ко да се увери дал'га Милутин добро толмачи, па кад је видијо да га пажљиво слушамо,он настави:

"Сад,децо, шта је ту је…У ову сте кућу као заробље-ници доведени,али знајте…Док се год будете честито понашали за мене то нећете бити…Син јединац ми је на фронту икао сваки отац стрепим за њега. Што не желим њему да се догоди,нећу дозволити ни вас да снађе."

Премишљам се ја нешто: лепо чича дивани,ал' неће бити да је ово заправо…Ако кажеш:

"Шта ти је,Мито…Дао Бог па свукудаима честити'људи."

Јесте, ал' откуд је ондак иКетли убацијо…

"Не, не Мито…Бог те јебô шашави,умеш ти ибудан да сањаш.Пробуди се,док не буде касно…."

"Ви сте, како сам чуо од хер Милутина, Срби православци.Ми смо протестанти, али то није важно.Бог је један, све види ипо делима суди, па молићемо се заједно да ово лудило што пре прође…."

Умô је Јозеф здраво лепо да накити.Казô би когод кô адвокат,ал' у његовом случају нема шта ни да кажеш. Адвокат је ибијо.Колко је он њи'из апса извукô и са вешала скинô, то ни сам не уме касти, ал'то му се једареда и о главу обило.

Како?…Лепо богами…Честито ипобожно чељаде, целог се века од своји'грехова чувô, ал бадава кад је туђе скривô…Не мо'ш ти,чедо,имати два аршина. Један пред Богом, други пред људима.

Једног дана, дошôђаво по своје…Умре му жена на пречац.Млого су се њи'двоје волели,па му ова сад млого ифали,а што још горе: Дигод мрдне,све га на њу по'сећа.

Ако ће главном штрафтом проћи, мало је ту кафана у којој лепа Рускиња није младе Бечлије до лудила доводила. Ако ће се до сина иснахе прошетати, исто…Ту је школа у којој госпођа Људмила Штрас учила децу да певаду,а ту је ируска црквица у којој су се тајно венчали.

Све у свему, неће рана зараститиако стално по њој чачкаш,па једног дана спакује он своје прње и врати се на имање покојног оца.Ово овде у Шлазингену.

Није он ни родно село празна срца напустијо,ал' од сви'ти стари'љубави једино га његови коњи дочекали…Док је млађи бијо, мало је градова по Јевропи било у којим се није са њима такмичијо а мало је иони'ди бар једаред није победијо.

Није он сад кадар ни узенгију љуцки утрефити,ал' свеједно… Којег је он коња на трку извô,тај се није брез ленте у шталу вратијо…

 27.

Да сам ја ово коме опричо четр'ес'пете, ка'сам се кући вратијо, знаш шта би с менека било…У'апсили би ме они из ОЗНЕ, кô два идва….

"Ти си,друже кумрија,сарађивô са окупатором. Јеси, јеси… Немој се бранити…Место да си правијо диверзије исаботаже, отежавô положај непријатеља у његовој позадини, ти му музô краве иранијо коње…"

Знао сам ја за тај јадац па ником ни речи…Ни другу,ни пријатељу, па ни бáби иматери.Неће ме, наопако, ови моји властима пријавити,ал' неће ови њи'ни чекати.

Мати кô свака жентурача…Дужи језик од памети,па јел'се штогод на шору о тим стварима започело, било би:

"Фалим те,Боже,да мој Мита није тако награјисô. Ју, што је њега Шваба волô, чудо једно…Кô рођено дете."

Ништа више овима ине треба…

"Јел'истина,друже Мито, да те Шваба пуно волô?"

"Јесте,другови, не могу касти да није…"

Е,јебô ти он матер! Ка'се тако волете,'ај'ти лепо на робију док та љубав не прође.

Бáба није бијо,од они'што олако пред руду излећеду,ал' други'сам се ствари ја бојô…Ка'се добро ождере,волô је да се фали.

"Знаш ти кад је мој Мита бијо у заробљеништву кол'ко је он пуно ствари од Швабе научијо…"

Ил'да кажемо, други случај…Радимо штогод у авлији па се покарабасамо,а он 'нако бесан не мари пуно кога ту има…

"Јебо ти шваба матер што те тако научијо…"

ОЗНА кô ОЗНА -све дозна, а нова власт здраво запела да се народ из незнања отргне.

"Јел'ти,друже Мито…Ми тол'ке школе икурсеве створили да се ви омладинци имате чему научити,а ти учијо од Швабе. Срам те било…"

Дал'су они штогод сумњали, то ти ја не умем касти, ал' да ме нису забадава у Општину звали, нису…Не воледу, кобојаги, пуно о тим страотама ни диванити ал' ето мора се, па ко ће ме испитивати нег'друг Маринко. Пô Срема се пре рата код њега шишало ибријало,а нит'мањег човека нит'већег угурцуза. Јуријо га је, кажеду, игестапо идомаће Швабе,а канда да ни неким друговима из партије није смео на очи изићи.

Било како било, добро је да га нико није уватијо. Не би они,чедо,стигли до ослобођења да попишеду когаје тај све зајебô.

"Мито,бекријо…Чујем од другова из омладинског да си напредан омладинац. Добро је, добро је… То волем да чујем. Кажи ми:како су твоји?"

"Та,онако…Ономад нам умрла мајка, бáбина мати, па знате како је…"

"Е,баш фино. Добро је, добро је… Ау, извини богати…Шта кажеш…Умро бáба. У баш ми жао, 'нако фин човек."

"Није,друже Маринко, нисте добро чули.Није умро бáба негоњегова мати…Баба Мара."

"Ау,богати, свеједно…Опет ми је жао. Нег' 'ај'да те ја сад млого не задржавам, 'тео сам да те штогод приупитам ка'си оно бијо у заробљеништву…"

"Марим ја,друже Маринко, само ви питајте."

Ондак друг Маринко почиње 'нако ситно да подјебава…Ди си бијо?…Ту иту…Колко си бијо? Тол'ко итол'ко…С ким си све бијо?…С тим итим.

"Јел',Мито,а како су се они држали?"

Еј, пази унцута…Не пита "како си се ти држô" нег' "како су се они држали". Рачуна блесав кумрија, са'ће се упецати.

"Друже Маринко,баш су храбро држали."

"Како то мислиш баш храбро?"

"Па ето тако,друже Маринко. Кад год су нас тукли,нису се никад дерали."

"А, то…Добро је, добро је… Значи тукли су вас."

"Јесу,друже Маринко, са' 'ш да видиш."

Задигнем ногавицу ипокажем му овај ожиљак…Ви'ш кол'ки је…Од жглавка до колена.Гледи он па се кобојаги штогод и најежијо…

"Матер му јебем фашистичку!Сучим те то унаказијо?"

"Пробô ме вилама,друже Маринко."

Серем,чедо…Как'е виле,не билои'…Мали Ото волô менека иСаву више негоматер идеду заједно. Ди год мрднемо,ето га за нама. Јел'смо упрегли коње, попô се на кола. Јел'штогод радимо по авлији прилепи се уз нас когод крпигуз на чакшире.

Не да менека ђаво мира, направим му ја једаред змаја. Дериште кô свако дериште…Двапт авлију с шњиме оптрчô, трећи пут у дреку:

"Мита, Мита…''

Шта је сад?…Окачијо се змај за јаблан а овај кô из оне песме…"Јаблани се повијају…"

"Ај'ти,Саво, лакши си од менека."

"Не смем,Мито, очију ми. Ви'ш ти кол'ко то високо."

Видим,брате, како не би видијо, ал' шта сад могу. Засучем ногавице да не подерем оно мало 'аљина,па терај…С гране на грану, мало по мало, откачим га. Доле Ото иСава скачеду од радости,ал' није менека још до радовања…Треба менека исићи,а кад силазиш дупе иде напред. Нит'видиш ди си,нит'ди ћеш стати…

Пар сам грана лепо утрефијо,ал' једну омашим па 'ајд'Мито у материну...

Једне године, ето ти и директора наше школе, друга Свете Петровића. Волô је он тако да наврати на једну ил'две,ал' није сад сам…Води неког господина,па се здраво уозбиљијо :

"Мајстор Мито,да те упознам…Ово је друг Поповић,наш чувени историчар. Пише књигу о логорашима,па сам га упутијо на тебе ако си рад да му кажеш коју."

"Оћу,друже директоре, што да нећу."

Гледим ја друга Поповића…Не личи ми на оне капуташе из ОЗНЕ иУДБЕ,ал' ко ће га знати. Није ни 'Итлер личијо на чељаде па тол'ка чуда направијо…

Ви сте мајсторе били ту иту?…Јесам…Нисте дуго били у логору у Грацу?…Нисам.

Јебô га отац, зна он пуно тога. Откуд зна, материна ће га знати, ал' не'ш ни ти Мито пуно ризиковати…Идеш само на зицер.

"Дал'би сте ви,мајсторе,хтели да нека своја сећања о тим данима запишете. Не морате ни пуно, ни по некомреду…Онако, како се чега присетите."

"У,немој господине,кôБога те молим. Нисам ти ја никад у свом веку ни дописницу исписô…Не умем ја то."

"Ајде,мајстор Мито,немој зајебавати. Па писмен си,брате,како не умеш."

Умешô се сад идиректор.

"Не умем,директоре, овог ми крста! Шта ми вреди што умем да пишем кад не умем срочити. Јел'сам узô плајваз у руке све ми се у глави помеша, па јебеш му матер…Нит'знам ди сам стао нит'шта сам наумијо."

Смеје се друг историчар. Види човек да се не зајеба-вам, па 'ај'сад…Да спаси, шта се спасти може.

"Добро,мајсторе,нема проблема…Ако вама више одговара усмено излагање,ви причајте а ја ћу записивати. Само кажите кад можете."

"Та марим ја, ако 'о'ш могу о'ма'."

Насецкала баба шунке, да се малко при'ватимо, а уз добру шунку идобро вино нема ти'успомена које не мо'ш оживити.Ако баш штогод и пофали, очас ћеш га створити…

Пази ти сад…Нисам ја, да кажеш, баш све ни изврнô…. Поштено сам ја њему издеклемовô све како је било док нисмо дошли до оног најосетљивијег…Како су Швабе према вама поступале?

Е,брат га јебо, просрало ме нешто, па ка'сам почô да се скањерам,мало је фалило да обојицу расплачем.

Кренем о'ма'од оног како је газда здраво волô да ме шиба камџијом…Оно испрва…Рад сам,кобојаги,гласа не пустити, кô Мали Радојица, ал' ди може живо чељаде тол'ке болове истрпити. Јаучем изапомажем а Шваби мило гледи-ти како се Србин пати.

Е,мало после, друга песма бато мој…Одебљала кожа од силни'масница,па кад ме швајзне ништа ине осетим. Тек тол'ко кол'ко да ме мува пецнула. Замањује Шваба из све снаге, ал' бадава…Когод да је по дуду ошинô,а не по чељадету.

Разбеснила се поган швапска…Канда да га добро ирука заболела па доватијо косу. Дал'је он брже замано ил'сам ја брже оскочијо, ал''оћеш врага…Закачијо ме по цева-ници.

Шта ти је ћага брез штамбиља па задигнем ногавицу да им покажем…

"Ево ви'те,другови,моју успомену из Немачке"

Гледи друг Поповић исамо врти главом.

"Уф, забога"…Па ће ти ондак директору:"Видите,драги колега…Питао сам наше најбоље психологе:како се то могло догодити да у једном Бечу, у комеће вам сваки месар бар једну Бетовенову синфонију на клавиру одсвирати, људи одједном постану крволочнији од животиња. Нико ми није дао прави одговор."

Није му ни колега ништа паметно одговоријо.Док сам ја излагô друг Света докрајчијо оно вино из бокала, па да кажеш, баш нешто није рад да се у тако важна питања упушта….

А може бити да је штогод ипосумњô…Дуго је он код нас директоровô,па није човек мутав. Покупијо све наше керефеке.

Тај сам ти ја белег, још оно кадгода, код мајстор Васе зарадијо…Неког смо мркова у задње ноге поткивали,а пудљив до зла бога….

"Ај',Симо,да му ставимо лулу…"

А,јок…Мрзи овог да се сад још ис лулом зајеба-вамо…

"Шта си се усро! Немој само наједаред да му прилазиш отпозади. Увек му се јави."

Јест' очин…Било тако једаред ил'дваред па ка'се трећи пут мрков ритно, добро сам још ипрошô…Да ме, недô бог у главу срефијо, убијо би ме на лицу места.

Не да мени ђаво мира…Почнем ја и о оном како нас је Шваба моријо глађу. То сам већ једаред опробô код друга Маринка,ал' ди'ш ти од лопова штогод украсти…

"Е,мој Мито…Знаш ти кол'ко сам ја пути скинô кору с младог дрвета па 'нако гладан очима би је појô, ал' нећу… Однесем је рањеном другу, њему је потребнија…"

Сва срећа да се друг историчар није тако напатијо кô друг Маринко,па ме баш пажљиво прати.

"Цели дан ринтамо на њиви ижедни игладни а ка'се навече вратимо,Шваба баци два барена кромпира пред нас тројицу. Тако из дана у дан, из године у годину, па ка'сам се вратијо кући,стао пред матер а она ме не позна…

"Ниси ти мој Мита…Ју,наопако, ди је мој Мита од тебе.."

Он човек само врти главом…..

"У,нећемо више о томе, нек'иде у материну! Не дôБог више ником."

 Наставиће се...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: