detalj slike: KRK Art dizajn

HERKULOVA HERKULANA

Stisnuta između visokih planinskih litica kroz koje teče reka Černa smestila se banja Herkulana. Geografski pripada okrugu Karaš -Severin u regionu Banat, Rumunija. Od nje me deli Dunav, nekih četrdesetak kilometara i dve carine. Odem tamo kad se uzoholim, kad se samoj sebi učinim važnom pa sa moji nepunih metar i šezdeset počnem da rastem do visina na koje nemam prava. Stanem u njen centar kojim huči i penuša ledena Černa. Pobesnelo preskače crno kamenito dno, poput mlade devojke željne ljubavi. Juri nezauzdana Dunavu u zagrljaj. Pogledom klizim uz karpatske planine, izvijam glavu da im dosegnem kraj i na njihovom obodu ugledam sunce. Čini mi se, u beskraju sam. Od snage Crne reke - Černe, od gustih šuma i stena koje se strmoglavo spuštaju počinjem da se smanjujem. Svodi me priroda ovog prostora na pravu meru. Postajem ništavna pred njenom lepotom i ništavna pred njenim vekovnim trajanjem.

U ovom prostoru osećam genetsku pripadnost jer je ceo ispunjen srpskim toponima. Istorija govori o srpskim seobama i vojnoj granici koju su za račun Habsburške monarhije čuvali Srbi od Otomanske carevine. Ime planinskom vrhu sa više 2000 m nadmorske visine , Domogled, dali su Srbi jer su sa njega sa tugom posmatrali svoju domovinu. On se nadnosi nad niži Varful Serbian – Srpski vrh a nedaleko od njega je Pešteru lui Serbian, Srpska pećina u kojoj je bilo sklonište graničarima. Nosim u sebi lep osećaj sažimanja dva naroda koja nikad nisu bila na suprotnim stranama.

Prvi je pominju 153.g nove ere naravno Rimljani, imperija koja se široko prostrla na tri kontinenta. Da su znali za postojanje još dva američka i do njih bi stigli. Do njihovog dolaska lekovite banjske izvore koristilo je lokalno stanovništvo. Dačani, danas poznati po svom kralju Decebalu čiji lik namrštenog pogleda stoji uklesan na steni u Đerdapskoj klisuri, su se lepo banjali u svom prostoru dok ih novo pridošli Rimljani nisu oterali. Objasnili su im da to čine za njihovo dobro, urediće im prostor, napraviti bazene tepidarijum – sa normalnom atmosferskom temperaturom pa caldarium – sa toplom vodom i frigidarium – sa hladnom vodom, jer oni su čeličili svoje telo pod izrekom Mens sana incorpore sano. Nešto milom a više silom Dačani su se povukli u brda prepuštajući rimskoj aristokratiji svoje lekovite izvore. Od lokalnog naziva baie postale su terme. Za zaštitnika ovog prostora postavili su Herkula po kome je banja dobila ime. Herkulu nije ni malo bilo lako da dođe do ovog položaja. U Valja Černej i Dunavskoj klisuri živela je sedmoglava Hidra koja je činila velika zla ubijajući ljude i stoku. Herkul se srčano borio svojim teškim buzdovanom od maslinovog drveta, uspevši da joj otkine jednu glavu. Ko zna kako bi se ova neravnopravna borba završila da Hekul nije poslušao savet stare Dačanke. Okupaj se u lekovitim vodama banje rekla mu je starica i dobićeš snagu da ubiješ Hidru. Tajnu čudotvorne moći ovih voda ubrzo je otkrio odkidajući jednu po jednu glavu ovog zmijolikog čudovišta. I bi tako, popadale su Černu. Nosila ih je silovito udarajući ih po stenama. Nastade mir u banji. Svi banjski izvori odmah dobiše naziv Ad aquas Herkuli sacras – Svete Herkulove vode ( izvori). Ipak, morao je Herkul da sačeka prvo potpisivanje Požarevačkog mira1718g i dolzak generala Andreasa von Hamiltona 1736.g da bi dobio spomenik. Generala Hamiltona je austrijski car Karlo VI postavio da uprvlja Banatom. Jedan od glavnih zadataka mu je bio rekonstrukcija i modernizacija banje. Da bi banja bila potpuno sigurna za visoku nadolazeću carsku elitu on je uz Herkula dodao još dva zaštitnika mesta. Esculapa boga medicine u antičkoj grkoj mitologiji i njegovu ćeku Higiu. Od oca je nasledila titulu isceliteljke i boginje zdravlja. Čist nepotizam u rimskoj varijanti koji se održava do naših dana. Blistavi razvoj baroknih arhitektonski zdanja i velikih parkova se danas samo naslućuje u sablasno praznim i ruševnim građevinama u još dobro očuvanom prirodnom okruženju stoletnog drveća.

Ja sam dugo imala otpor prema banjama i odbijala odlaske i boravak u njima. Glavni razlog je bila baba Draga, prva komšinica moje bake. Važila je za lokalnu jezičaru. Bog joj nije dao baš mnogo pameti ali je to nadoknadio dajući joj sposobnost da gleda u karte i predviđa događaje. U kuće je prvo ulazio njen veliki nos. Na njegovom vrhu je stajao crni okrugli mladež iz koga su virile dve do tri dlačice. On bi u zavisnosti od njenog raspoloženja mirovao ili poskakivao dok je grlenim kreštavim glasom pričala. Nigde nije išla bez vezoglavke. Ona joj je davala promišljeniji izgled i pojačavala njenu samouverenost u ono što kaže. Svoju vidovitost je naplaćivala u naturi, kafa, kocke šećera, zejtin, sve joj je dobrodošlo. U skladu sa količinom dobijenog volela je ili ne ljude u čije kuće je ulazila. Kad bi prepričavala događaje po kućama praveći nenamerno brljotine zbog kojih su se ljutili na nju, sklanjala se u banje na oporavak. Nestajala je tako na par nedelja i vraćala se zaboravljajući zbrku koju je pravila među komšijama. Danima je detaljno prenosila banjske događaje i trontala sebe odećom čuvajući dejstvo banje na svoje telo. Kolko god da mi je nervirala, uspela bi da me potkupi donoseći mi emajlirane šolje na kojima mi danas tako dirljivo izgleda napis „pozdrav iz Gornje Trepče.“ Kao dete, mislila sam da u banje idu samo ljudi čaknuti poput baba Drage.

Uverena sam da bi moja odbojnost prema banjama trajala mnogo duže da se po završetku gradnje HE Đerdap nije nakon 30.g otvorila granica sa Rumunijom. Moja baka i njena sestra su se prvi put srele posle toliko godina baš u banji Hekulani. Okružene nama, svojim unukama i unucima, sinovima i snajama stajale su zagrljene ćuteći. Mešale su nam se suze sa smehom. Sreća je dobila ime, banja Herkulana. Kako je lako zaljubiti se i odljubiti dok si dete. Mocca prajituri - kolači na koje su nas oveli su bili dovoljni da je doživotno zavolim. Vremenom sam dodavala razloge za ljubav, jednog Adrijana iz njhovog liceja, jednu novogodišnju noć, jednu planinarsku stazu do vidikovca Cruce Alba, jednog rimskog cara- Marka Aurelija, jednu austrijsku caricu- Sisi, jedan Kazino i jedno skrovito mesto u kome je Sava Tekelija sklonio knjeginju Ljubicu od Miloševog besa. U svom odrastanju odlazila sam iz nje i vraćala joj se. Izdvajala se sama od drugih banja, po ogromnim stenama koje nadvisuju kuće, po dolini ispunjenoj jakim sumporovitim mirisom, po plahovitoj reci čiji šumor uspavljuje goste, po istoriji punoj brojnih careva i kraljeva, princezama i caricama, po nedljnim promenadnim koncertima, po lepo doteranim damama što uz galantan naklon svojih partnera igraju valcer i po dužini trajanja sa više ili manje uspeha. U tom trajanju imala je godine u kojima je blistala i godine u kojima se urušavala.

Danas je to „ domna invarsta“ ( stara dama ) kojoj je potrebna pomoć. Herkulana je mesto sa oko 4000 stanovnika. Vrata koja je EU širom otvorila Rumunima uticala je i na ovo mesto, broj stanovnika se osetno smanjuje. Neznatan je broj povratnika. Uglavnom su to oni koji su stekli penzije „arbatujući“ na zapadu Evrope. Uz penzije stekli su i zavisnost od rada pa ne znajući šta znači biti dokon i uživati u tom kratkom ostatku života grade motele. Svaki od motela u svojim dvorištima ima termalne bazene. Sve je u njima prilagođeno prohtevima ovovremenih turista. Suncobrani, ležaljke, bar na par koraka, prijatna muzika i uslužno osoblje. Gde turista okom oni odmah skokom. To je ono što prvo vidim kad ulazim u banju, a ulzak traje. Banja je jedno mnogo dugačko mesto. Sve su kuće podignute duž obe strane reke i vijugaju sa njom. Čini se da kuće sa rekom teku i da će tako i do Dunava stići. U tako izduženom naslju ne vidim ambijentalnu celini, ili tačnije, vidim grad iz nekoliko delova.Najživlji deo banje je mesto gde su parkirani kombiji koji nude vožnju turistima na nekoliko različitih destinacija uključujući i odlaske do gradova u Srbiji na samoj granici sa Rumunijom. Oko njih su brojni kiosci tipa „ fast food.“ U prizemljima okolnih kuća smestilo se nekoliko prodavnica, neprivlačnih izloga i prepuno nabacane robe, uglavnom odeće. Tumaraju ovim delom banje turisti izmešani sa meštanima i čoporima pasa. Od turista prepoznajem naše ljude, ostali su pretpostavljam Rumuni koji su ovde došli na oporavak. Sem rumunskog i srpskog vrlo retko čujem još neki strani jezik. Ovaj deo banje je vremensko, političko, kultorološko i etničko razmeđe dva dela jednog grada. Skoro dvesta godina deli levi deo banje od desnog dela. Ulica levo me vodi u socrealistički muzej na otvorenom i u vreme vladvine Nikolaja i Elene Čaušesku. „ De yure“, predsednik države je bio Nikolae Čaušesku ali je siva eminencija njegove vladavine bila supruga Elena. Ah te naivno pritajeno opake žene i uh ti muški mekušci! Na ovom mestu iskačem iz teksta. Ako saberem, sigurno sam se bar hiljadu puta zapitala kako im to uspeva? Kakav je to kec ili karta koje žene imaju u rukama da njima manipulišu? Pritom da se razumemo sa ovakvom muškom vrstom ne volim ni da se družim a još manje da mi bude životni saputnik. Prolaze mi ova čisto ženska pitanja kroz glavu dok posmatram monumentalne solitere sa po deset do petnaest spratova podignuta po naređnju „Velikog vođe.“ Simboli moći jednog sistema danas zapušteno zvrje prazni dok se vode sporovi oko privatizacije. Deluju mi nekako tužno tako samotno posiveli dok štrče put neba. Jer i u njihovo vreme su se rađale ljubavi i sunce se pelo na vrhove okolnih planina dok je mesec izvirivao krijući se iza oblaka. Iz ovih levičarskih svera vraćam se opet u onaj nazovi centar. Pada veče, pale se svetla u restoranima, hotelima i klubovima. Čuju se prvi zvuci muzike i ja pocupkujem. Rumuni svih generacija vole da slušaju muziku i igraju uz nju. Moje mesto za igru u banji je vremešno star i otmen hotel „ Černa.“ U njemu se osećam damski sa svim epitetima koje ovaj izraz nosi. Visoka potpetica, šik haljina i muštikla u ruci. Sa malo uzdignute bine dopiru zvuci „Smmer time“. Posebnu čar ovoj atmosferi daje rumunska gospoda. Poziv na ples znači cvet za damu, nežan poljbac ruke i naklon po završetku igre. E moji Srbi, fali vama dril Marije Terezije! Okružen visokim borovima, nedavno okrečen jakom žutom bojom ne može da se promaši. Nalazi se u delu banje kojim iz centra vodi ulica desno. U njemu sablasno prazno deluju građevine podignute sredinom 18.v Široka kaldrmisana promenada iz vremena Habsburške monarhije oivičena razgranatim stablima lipe vodi me do starog centra ovog dela banje. Barokni sjaj Neptunovih kupatila, ogromnog zdanja sa površinom od 3000 kvadratnih metara na samoj obali Černe se samo nazire, urušava se decenijama. Iza grandiozanog ulaza sa stubovima je veliko zasvođeno predvorje čiji su zidovi oslikani. U središtu je velika fontana ukrašena mađarskom keramikom. Sablanu lepotu njegovih dugačkih simetričnih hodnika sa banjskim komorama prekidaju zvucu otpadanja cigle i maltera. 2017.g banju je posetila Oana Kirila, arhitekta po obrazovanju i ostala zatečena lepotom ove građevine. Sa 26.g koliko je imala, ne razmišlja se o prolaznosti života već se kreće u akciju. Očajna zbog stanja banje i spomenika iz 19v, otvorila je blog i sa koleginicom Cristin Apostol osniva nevladinu organizaciju za spas Neptunovih kupatila. Njihovom projektu se pridružuje grupa od dvadesetak mldih ljudi. Sa 75000 e koliko su sakupili uradli su ono što je bilo najhitnije za sanaciju. Za kompletnu obnovu potrebni su milioni evra, najviše bi volela da se ovaj deo banje stavi pod pod zaštitu UNESKA. U toku je restauracija Kazina, zgrade koja je u 19v bila centar ne samo banjskih događanja već i svetskih. U njemu su na ručku za stolom sedela 1896.g posle svečanog otvaranja Sipskog kanala dva kralja i jedan car, srpski kralj Aleksandar I Obrenović, rumunski kralj Karol I ( otac naše kraljice Marije ) i austrijski car Franc Jozef. Koncept banje je bio ZDRAVLjE I SREĆA! Sreću je donosio Kazino! U vreme kad je podignut ispred njega su se nalazile četiri skulputure, svaka od njih je predstavljala po jednu naciju čiji su predstavnici kockajući se novcem kupovali ili gubili sreću. Jedna je predstavljala RAVNODUŠNOG NEMCA, druga BAHATOG – GIZDAVOG MAĐARA, treća PLEĆATOG SRBINA i četvrta LUKAVOG VLAHA. Odavno skulptura nema ali je o njima ostao zapis na tabli preko puta Kazina. Jedina sačuvana ili obnovljena je vila nesrećne kraljice Elizabete, poznatije kao Sisi. U svom dnevniku ostavila je zapise o lepotama banje i okoline za koju je njen suprug Franc Jozef rekao da je Hekulana “najlepše odmaralište na celom kontinentu.“ Često je dolazila ovde, šetala banjom i pela se vrletnim planinarskim stazama u okolini pa je jedan karpatski vrh dobio njeno ime. Rumuni sa ponosom čuvaju uspomenu na nju. Sredinom oktobra se uz pokroviteljstvo Ministarstva kulture i okruga Karaš Severin održava omaž koji slavi zanosnu ličnost kraljice Sisi. Ona je centralni lik pozorišnih predstava, književnih susreta, likovnih izložbi i muzičkih večeri. Mene je carica lično osvojila čim sam pročitala da s bavila planinarenjem a i nekako ražalostila me je njena sudbina. Imala je na prvi pogled sve, nadzemanjsku lepotu, kraljevski tron, muža koji je pisao nežna ljubavna pisma dok je varao, ( mada postoje šaputanja da mu ni ona nije ostajala dužna ) i nesreću da pored rano umrle ćerke izgubi i sina jedica. Ostala je da živi sa pitanjem da li se ubio sa svojom ljubavnicom Marijom Večerom u Majerlingu ili je bio ubijen. Sudbina joj je namenila tragičan kraj. Dok je šetala obalom Ženevskog jezera ubio je mladi anarhista Luiđi Lukeni. Ne čudi onda da je kraljica Sisi postala deo banjske legende. Kažu da njenu siluetu i pramenove duge kose možete noću sresti na banjskoj promenadi ili na planinarskim stazama. Nije loše biti malo romantičan a i profitirati od sudbine kraljice Sisi.

Prohladan je oktobarski dan. Sunce izviri tek da pojača rascvetalost jesenjih boja. Dok premišljam hoću li se zagnjuriti u neki od termalnih izvora sa Duškom stižem do statue Herkula. Visoko je postavljen na mermernom stubu sa čije svake strane su lavlje čeljusti iz koji teče voda. Gorostasno izvajan i pokriven je kožom nemejskog lava. Borba sa Nemejskim lavom je bio jedan od dvanaest zadataka koje je dobio od kralja Euristeja. U ruci na ramenu nosi toljagu od maslinovog drveta. Oko skulpture je podignuta betonska kružna ograda visine do jednog metra. Duška i ja smo toliko dugo zajedno da se pogledom već razumemo. Jedan brzinski osvrt levo i desno, nigde nikoga na ulici. Za čas smo preskočile ogradu i zvirnule ispod Herkulove suknjice da proverimo da li je skulptor potpuno ispratio anatomiju tela. Zadovoljno smo klimnule glavom jedna drugoj, sve je na svom mestu, i otišle do rimokatoličke crkve na kraju ulice. Staro gradsko jezgro grada je uglavnom prazno, nekoliko ekskluzivnih hotela namenjeno je strancima ili domaćim bogatunima.

Neverovatan je spoj ovde divlje prirode , avetinjski praznih delova grada sa onim u kojima sve vri od života. U toj različitosti spaja ih samo nekakav nemaran odnos prema lepoti kojom je okruženo. Velika klupa u parku sa raskošnim rukohvatima od gvožđa pored koje stoji polomljena korpa prepuna otpadaka u njoj i oko nje. Sekvoja stara dva veka čije široko stablo povremeno služi kao javni toalet. Lučni most nad Černom sa ogradom izjedenom rđom. Od jedne do druge ograde postavljen je lanac iznad koga stoji napisano upozorenje i zabrana prelaska preko mosta. Neka zaprljana lepota ovde više decenija caruje. Uprkos svemu u Herkulani se diše punim plućima. Njena nadmorska visina je samo nekih 170m ali stešnjena visokom planinskim masivom i gustim šumama banjski vazduh je prebogat negativnim jonima kojih je ovde više od 2000 po cm kubnom ( u velikim gradovima je broj negativnih jona od 80do 100po kubnom centimetru ) što odgovara nadmorskoj visini od 2000metara. Vazduh koji ublažuje stres i od koga su noći spokojne i snovi mirniji. Tom spokoju dodajem i 19 termalnih izvora različitog hemijskog sastava. Neki imaju najveću koncetraciju sumpora, drugi joda, treći broma sa temperaturama koje se kreću od 32 do 62 stepena. Najpoznatiji je Herkulov izvor slane vode čiji jesastav identičan morskoj vodi. Sa nekih izvora se voda pije, na nekima se ispiraju oči a u većini se leži blaženo opušten.

Dok u jednom od bazena kraj reke Černe ležim zaklonjena isparenjima koja me poput magle okružuju mislim da je Herkulana dar bogova nama smrtnicima.

PODELITE OVAJ TEKST NA: