детаљ слике: КРК Арт дизајн

ХЕРКУЛОВА ХЕРКУЛАНА

Стиснута између високих планинских литица кроз које тече река Черна сместила се бања Херкулана. Географски припада округу Караш -Северин у региону Банат, Румунија. Од ње ме дели Дунав, неких четрдесетак километара и две царине. Одем тамо кад се узохолим, кад се самој себи учиним важном па са моји непуних метар и шездесет почнем да растем до висина на које немам права. Станем у њен центар којим хучи и пенуша ледена Черна. Побеснело прескаче црно каменито дно, попут младе девојке жељне љубави. Јури незауздана Дунаву у загрљај. Погледом клизим уз карпатске планине, извијам главу да им досегнем крај и на њиховом ободу угледам сунце. Чини ми се, у бескрају сам. Од снаге Црне реке - Черне, од густих шума и стена које се стрмоглаво спуштају почињем да се смањујем. Своди ме природа овог простора на праву меру. Постајем ништавна пред њеном лепотом и ништавна пред њеним вековним трајањем.

У овом простору осећам генетску припадност јер је цео испуњен српским топонима. Историја говори о српским сеобама и војној граници коју су за рачун Хабсбуршке монархије чували Срби од Отоманске царевине. Име планинском врху са више 2000 м надморске висине , Домоглед, дали су Срби јер су са њега са тугом посматрали своју домовину. Он се надноси над нижи Varful Serbian – Српски врх а недалеко од њега је Pešteru lui Serbian, Српска пећина у којој је било склониште граничарима. Носим у себи леп осећај сажимања два народа која никад нису била на супротним странама.

Први је помињу 153.г нове ере наравно Римљани, империја која се широко прострла на три континента. Да су знали за постојање још два америчка и до њих би стигли. До њиховог доласка лековите бањске изворе користило је локално становништво. Дачани, данас познати по свом краљу Децебалу чији лик намрштеног погледа стоји уклесан на стени у Ђердапској клисури, су се лепо бањали у свом простору док их ново придошли Римљани нису отерали. Објаснили су им да то чине за њихово добро, уредиће им простор, направити базене tepidarijum – са нормалном атмосферском температуром па caldarium – са топлом водом и frigidarium – са хладном водом, јер они су челичили своје тело под изреком Mens sana incorpore sano. Нешто милом а више силом Дачани су се повукли у брда препуштајући римској аристократији своје лековите изворе. Од локалног назива baie постале су terme. За заштитника овог простора поставили су Херкула по коме је бања добила име. Херкулу није ни мало било лако да дође до овог положаја. У Valja Černej и Дунавској клисури живела је седмоглава Хидра која је чинила велика зла убијајући људе и стоку. Херкул се срчано борио својим тешким буздованом од маслиновог дрвета, успевши да јој откине једну главу. Ко зна како би се ова неравноправна борба завршила да Хекул није послушао савет старе Дачанке. Окупај се у лековитим водама бање рекла му је старица и добићеш снагу да убијеш Хидру. Тајну чудотворне моћи ових вода убрзо је открио одкидајући једну по једну главу овог змијоликог чудовишта. И би тако, попадале су Черну. Носила их је силовито ударајући их по стенама. Настаде мир у бањи. Сви бањски извори одмах добише назив Ad aquas Herkuli sacras – Свете Херкулове воде ( извори). Ипак, морао је Херкул да сачека прво потписивање Пожаревачког мира1718г и долзак генерала Андреаса вон Хамилтона 1736.г да би добио споменик. Генерала Хамилтона је аустријски цар Карло VI поставио да упрвља Банатом. Један од главних задатака му је био реконструкција и модернизација бање. Да би бања била потпуно сигурна за високу надолазећу царску елиту он је уз Херкула додао још два заштитника места. Esculapa бога медицине у античкој гркој митологији и његову ћеку Higiu. Од оца је наследила титулу исцелитељке и богиње здравља. Чист непотизам у римској варијанти који се одржава до наших дана. Блистави развој барокних архитектонски здања и великих паркова се данас само наслућује у сабласно празним и рушевним грађевинама у још добро очуваном природном окружењу столетног дрвећа.

Ја сам дуго имала отпор према бањама и одбијала одласке и боравак у њима. Главни разлог је била баба Драга, прва комшиница моје баке. Важила је за локалну језичару. Бог јој није дао баш много памети али је то надокнадио дајући јој способност да гледа у карте и предвиђа догађаје. У куће је прво улазио њен велики нос. На његовом врху је стајао црни округли младеж из кога су вириле две до три длачице. Он би у зависности од њеног расположења мировао или поскакивао док је грленим крештавим гласом причала. Нигде није ишла без везоглавке. Она јој је давала промишљенији изглед и појачавала њену самоувереност у оно што каже. Своју видовитост је наплаћивала у натури, кафа, коцке шећера, зејтин, све јој је добродошло. У складу са количином добијеног волела је или не људе у чије куће је улазила. Кад би препричавала догађаје по кућама правећи ненамерно брљотине због којих су се љутили на њу, склањала се у бање на опоравак. Нестајала је тако на пар недеља и враћала се заборављајући збрку коју је правила међу комшијама. Данима је детаљно преносила бањске догађаје и тронтала себе одећом чувајући дејство бање на своје тело. Колко год да ми је нервирала, успела би да ме поткупи доносећи ми емајлиране шоље на којима ми данас тако дирљиво изгледа напис „поздрав из Горње Трепче.“ Као дете, мислила сам да у бање иду само људи чакнути попут баба Драге.

Уверена сам да би моја одбојност према бањама трајала много дуже да се по завршетку градње ХЕ Ђердап није након 30.г отворила граница са Румунијом. Моја бака и њена сестра су се први пут среле после толико година баш у бањи Хекулани. Окружене нама, својим унукама и унуцима, синовима и снајама стајале су загрљене ћутећи. Мешале су нам се сузе са смехом. Срећа је добила име, бања Херкулана. Како је лако заљубити се и одљубити док си дете. Mocca prajituri - колачи на које су нас овели су били довољни да је доживотно заволим. Временом сам додавала разлоге за љубав, једног Адријана из њховог лицеја, једну новогодишњу ноћ, једну планинарску стазу до видиковца Cruce Alba, једног римског цара- Марка Аурелија, једну аустријску царицу- Сиси, један Казино и једно скровито место у коме је Сава Текелија склонио књегињу Љубицу од Милошевог беса. У свом одрастању одлазила сам из ње и враћала јој се. Издвајала се сама од других бања, по огромним стенама које надвисују куће, по долини испуњеној јаким сумпоровитим мирисом, по плаховитој реци чији шумор успављује госте, по историји пуној бројних царева и краљева, принцезама и царицама, по недљним променадним концертима, по лепо дотераним дамама што уз галантан наклон својих партнера играју валцер и по дужини трајања са више или мање успеха. У том трајању имала је године у којима је блистала и године у којима се урушавала.

Данас је то „ domna invarsta“ ( стара дама ) којој је потребна помоћ. Херкулана је место са око 4000 становника. Врата која је ЕУ широм отворила Румунима утицала је и на ово место, број становника се осетно смањује. Незнатан је број повратника. Углавном су то они који су стекли пензије „арбатујући“ на западу Европе. Уз пензије стекли су и зависност од рада па не знајући шта значи бити докон и уживати у том кратком остатку живота граде мотеле. Сваки од мотела у својим двориштима има термалне базене. Све је у њима прилагођено прохтевима ововремених туриста. Сунцобрани, лежаљке, бар на пар корака, пријатна музика и услужно особље. Где туриста оком они одмах скоком. То је оно што прво видим кад улазим у бању, а улзак траје. Бања је једно много дугачко место. Све су куће подигнуте дуж обе стране реке и вијугају са њом. Чини се да куће са реком теку и да ће тако и до Дунава стићи. У тако издуженом насљу не видим амбијенталну целини, или тачније, видим град из неколико делова.Најживљи део бање је место где су паркирани комбији који нуде вожњу туристима на неколико различитих дестинација укључујући и одласке до градова у Србији на самој граници са Румунијом. Око њих су бројни киосци типа „ fast food.“ У приземљима околних кућа сместило се неколико продавница, непривлачних излога и препуно набацане робе, углавном одеће. Тумарају овим делом бање туристи измешани са мештанима и чопорима паса. Од туриста препознајем наше људе, остали су претпостављам Румуни који су овде дошли на опоравак. Сем румунског и српског врло ретко чујем још неки страни језик. Овај део бање је временско, политичко, култоролошко и етничко размеђе два дела једног града. Скоро двеста година дели леви део бање од десног дела. Улица лево ме води у соцреалистички музеј на отвореном и у време владвине Николаја и Елене Чаушеску. „ De yure“, председник државе је био Николае Чаушеску али је сива еминенција његове владавине била супруга Елена. Ах те наивно притајено опаке жене и ух ти мушки мекушци! На овом месту искачем из текста. Ако саберем, сигурно сам се бар хиљаду пута запитала како им то успева? Какав је то кец или карта које жене имају у рукама да њима манипулишу? Притом да се разумемо са оваквом мушком врстом не волим ни да се дружим а још мање да ми буде животни сапутник. Пролазе ми ова чисто женска питања кроз главу док посматрам монументалне солитере са по десет до петнаест спратова подигнута по наређњу „Великог вође.“ Симболи моћи једног система данас запуштено зврје празни док се воде спорови око приватизације. Делују ми некако тужно тако самотно посивели док штрче пут неба. Јер и у њихово време су се рађале љубави и сунце се пело на врхове околних планина док је месец извиривао кријући се иза облака. Из ових левичарских свера враћам се опет у oнај назови центар. Пада вече, пале се светла у ресторанима, хотелима и клубовима. Чују се први звуци музике и ја поцупкујем. Румуни свих генерација воле да слушају музику и играју уз њу. Моје место за игру у бањи је времешно стар и отмен хотел „ Черна.“ У њему се осећам дамски са свим епитетима које овај израз носи. Висока потпетица, шик хаљина и муштикла у руци. Са мало уздигнуте бине допиру звуци „Smmer time“. Посебну чар овој атмосфери даје румунска господа. Позив на плес значи цвет за даму, нежан пољбац руке и наклон по завршетку игре. Е моји Срби, фали вама дрил Марије Терезије! Окружен високим боровима, недавно окречен јаком жутом бојом не може да се промаши. Налази се у делу бање којим из центра води улица десно. У њему сабласно празно делују грађевине подигнуте средином 18.в Широка калдрмисана променада из времена Хабсбуршке монархије оивичена разгранатим стаблима липе води ме до старог центра овог дела бање. Барокни сјај Нептунових купатила, огромног здања са површином од 3000 квадратних метара на самој обали Черне се само назире, урушава се деценијама. Иза грандиозаног улаза са стубовима је велико засвођено предворје чији су зидови осликани. У средишту је велика фонтана украшена мађарском керамиком. Саблану лепоту његових дугачких симетричних ходника са бањским коморама прекидају звуцу отпадања цигле и малтера. 2017.г бању је посетила Oana Kirila, архитекта по образовању и остала затечена лепотом ове грађевине. Са 26.г колико је имала, не размишља се о пролазности живота већ се креће у акцију. Очајна због стања бање и споменика из 19в, отворила је блог и са колегиницом Cristin Apostol оснива невладину организацију за спас Нептунових купатила. Њиховом пројекту се придружује група од двадесетак млдих људи. Са 75000 е колико су сакупили урадли су оно што је било најхитније за санацију. За комплетну обнову потребни су милиони евра, највише би волела да се овај део бање стави под под заштиту УНЕСКА. У току је рестаурација Казина, зграде која је у 19в била центар не само бањских догађања већ и светских. У њему су на ручку за столом седела 1896.г после свечаног отварања Сипског канала два краља и један цар, српски краљ Александар I Обреновић, румунски краљ Карол I ( отац наше краљице Марије ) и аустријски цар Франц Јозеф. Концепт бање је био ЗДРАВЉЕ И СРЕЋА! Срећу је доносио Казино! У време кад је подигнут испред њега су се налазиле четири скулпутуре, свака од њих је представљала по једну нацију чији су представници коцкајући се новцем куповали или губили срећу. Једна је представљала РАВНОДУШНОГ НЕМЦА, друга БАХАТОГ – ГИЗДАВОГ МАЂАРА, трећа ПЛЕЋАТОГ СРБИНА и четврта ЛУКАВОГ ВЛАХА. Одавно скулптура нема али је о њима остао запис на табли преко пута Казина. Једина сачувана или обновљена је вила несрећне краљице Елизабете, познатије као Сиси. У свом дневнику оставила је записе о лепотама бање и околине за коју је њен супруг Франц Јозеф рекао да је Хекулана “најлепше одмаралиште на целом континенту.“ Често је долазила овде, шетала бањом и пела се врлетним планинарским стазама у околини па је један карпатски врх добио њено име. Румуни са поносом чувају успомену на њу. Средином октобра се уз покровитељство Министарства културе и округа Караш Северин одржава омаж који слави заносну личност краљице Сиси. Она је централни лик позоришних представа, књижевних сусрета, ликовних изложби и музичких вечери. Мене је царица лично освојила чим сам прочитала да с бавила планинарењем а и некако ражалостила ме је њена судбина. Имала је на први поглед све, надземањску лепоту, краљевски трон, мужа који је писао нежна љубавна писма док је варао, ( мада постоје шапутања да му ни она није остајала дужна ) и несрећу да поред рано умрле ћерке изгуби и сина једица. Остала је да живи са питањем да ли се убио са својом љубавницом Маријом Вечером у Мајерлингу или је био убијен. Судбина јој је наменила трагичан крај. Док је шетала обалом Женевског језера убио је млади анархиста Луиђи Лукени. Не чуди онда да је краљица Сиси постала део бањске легенде. Кажу да њену силуету и праменове дуге косе можете ноћу срести на бањској променади или на планинарским стазама. Није лоше бити мало романтичан а и профитирати од судбине краљице Сиси.

Прохладан је октобарски дан. Сунце извири тек да појача расцветалост јесењих боја. Док премишљам хоћу ли се загњурити у неки од термалних извора са Душком стижем до статуе Херкула. Високо је постављен на мермерном стубу са чије сваке стране су лавље чељусти из који тече вода. Горостасно извајан и покривен је кожом немејског лава. Борба са Немејским лавом је био један од дванаест задатака које је добио од краља Еуристеја. У руци на рамену носи тољагу од маслиновог дрвета. Око скулптуре је подигнута бетонска кружна ограда висине до једног метра. Душка и ја смо толико дуго заједно да се погледом већ разумемо. Један брзински осврт лево и десно, нигде никога на улици. За час смо прескочиле ограду и звирнуле испод Херкулове сукњице да проверимо да ли је скулптор потпуно испратио анатомију тела. Задовољно смо климнуле главом једна другој, све је на свом месту, и отишле до римокатоличке цркве на крају улице. Старо градско језгро града је углавном празно, неколико ексклузивних хотела намењено је странцима или домаћим богатунима.

Невероватан је спој овде дивље природе , аветињски празних делова града са оним у којима све ври од живота. У тој различитости спаја их само некакав немаран однос према лепоти којом је окружено. Велика клупа у парку са раскошним рукохватима од гвожђа поред које стоји поломљена корпа препуна отпадака у њој и око ње. Секвоја стара два века чије широко стабло повремено служи као јавни тоалет. Лучни мост над Черном са оградом изједеном рђом. Од једне до друге ограде постављен је ланац изнад кога стоји написано упозорење и забрана преласка преко моста. Нека запрљана лепота овде више деценија царује. Упркос свему у Херкулани се дише пуним плућима. Њена надморска висина је само неких 170м али стешњена високом планинским масивом и густим шумама бањски ваздух је пребогат негативним јонима којих је овде више од 2000 по цм кубном ( у великим градовима је број негативних јона од 80до 100по кубном центиметру ) што одговара надморској висини од 2000метара. Ваздух који ублажује стрес и од кога су ноћи спокојне и снови мирнији. Том спокоју додајем и 19 термалних извора различитог хемијског састава. Неки имају највећу концетрацију сумпора, други јода, трећи брома са температурама које се крећу од 32 до 62 степена. Најпознатији је Херкулов извор слане воде чији јесастав идентичан морској води. Са неких извора се вода пије, на некима се испирају очи а у већини се лежи блажено опуштен.

Док у једном од базена крај реке Черне лежим заклоњена испарењима која ме попут магле окружују мислим да је Херкулана дар богова нама смртницима.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: