|
|
|
 | Slađana Milenković | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
STIH, TRAGEDIJA (Bojan Nikolić: Tragedija je dakle... moguća, Požega i Višegrad: Žiravac i Poetski klub „Znakovi”, 2019)
Prof. dr Slađana Milenković
Zbirka pesama „Tragedija je dakle moguća” Bojana Nikolića najavljuje preduzimljivog pesnika sa velikim mogućnostima. Komponovana u dva ciklusa, sa pesmom kao prologom, zbirka donosi pesme u verzalu, vezanom stihu, rimovane, pisane po ugledu na klasične forme, ali moderne tematike i jasnog promišljanja. Ovo je njegova prva samostalna knjiga, do sada je objavljivao u zbornicima i što je bitno nagrađivan je na pesničkim konkursima. Zato je naročito interesantno da mlad autor promišlja na ovaj način o činu stvaranja. On ima svest o tome šta radi, zna kako treba da se piše i kakva treba da bude lepa, uspela pesma, jer je po obrazovanju profesor srpskog jezika, a dar od Boga je to što on uspeva u svom naumu da napiše lepu pesmu.Autopoetički sloj izražen je kod ovog pesnika, koji je „romantičar srcem, al` glavom simbolist”. On sagledava smisao satvaralaštva, prvenstveno književnog, ali i uopšte umetničkog u ovom savremenom svetu. Stajući u odbranu poezije, pesnik Bojan Nikolić „bivstvuje u stihu”, postoji u pesmi zatvoren rimom, ili na slobodi, poistovećuje se sa pesmom - stihom, strofom u kojoj, kako kaže, korača, aludirajući na ritam, na stopu i tajne verisfikacije. Pravi i distancu prema svakojakom pesništvu, prema pesnicima koji su postali masovna pojava zaključujići: „Svako bi da bude Šiler ili Gete”, ali „učauren mozak, al ljepljivi prsti / loši plagijati, pljušte plakete / u naše se dane svak pjesnikom krsti.” Autopoetički sloj proteže se kroz celu zbirku, a ogleda se ne samo u pesmama koje pevaju o poeziji, dakle o sebi samoj, nego i u pesmama posvećenim piscima. Tako su prisutne pesme Borislavu Pekiću, zapažena naslovljena kao jedno njegovo delo „Godine koje su pojeli skakavci”, i druga, nazvana Disovim naslovom „Nirvana”, pesma posvećena ovom tragično preminulom pesniku. U ovaj sloj svrstava se i pesma „Povratak Glembajevih”, „Aveti”, „Staranac” i još mnogo drugih.Jezikom koji je istovremeno razumljiv običnom čoveku i uzvišen blizak intelektualnoj eliti, Nikolić u rimovanim stihovima iskazuje svoj pesnički bunt i zabrinutost za opstanak umetnosti, naročito književnosti ne na uznemirujući, nego na blago opiminjući način. Osećanja su melanholična, a ponegde Bodlerovska čamotinja provejava iz njegovih stihova. Zbirka Bojana Nikolića, pred publikom, se otvara, delom kao proživljena lektira, a većim delom kao originalna emocija okovana stihom.
|
