|
|
|
 | Слађана Миленковић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
СТИХ, ТРАГЕДИЈА (Бојан Николић: Трагедија је дакле... могућа, Пожега и Вишеград: Жиравац и Поетски клуб „Знакови”, 2019)
Проф. др Слађана Миленковић
Збирка песама „Трагедија је дакле могућа” Бојана Николића најављује предузимљивог песника са великим могућностима. Компонована у два циклуса, са песмом као прологом, збирка доноси песме у верзалу, везаном стиху, римоване, писане по угледу на класичне форме, али модерне тематике и јасног промишљања. Ово је његова прва самостална књига, до сада је објављивао у зборницима и што је битно награђиван је на песничким конкурсима. Зато је нарочито интересантно да млад аутор промишља на овај начин о чину стварања. Он има свест о томе шта ради, зна како треба да се пише и каква треба да буде лепа, успела песма, јер је по образовању професор српског језика, а дар од Бога је то што он успева у свом науму да напише лепу песму.Аутопоетички слој изражен је код овог песника, који је „романтичар срцем, ал` главом симболист”. Он сагледава смисао сатваралаштва, првенствено књижевног, али и уопште уметничког у овом савременом свету. Стајући у одбрану поезије, песник Бојан Николић „бивствује у стиху”, постоји у песми затворен римом, или на слободи, поистовећује се са песмом - стихом, строфом у којој, како каже, корача, алудирајући на ритам, на стопу и тајне верисфикације. Прави и дистанцу према свакојаком песништву, према песницима који су постали масовна појава закључујићи: „Свако би да буде Шилер или Гете”, али „учаурен мозак, ал љепљиви прсти / лоши плагијати, пљуште плакете / у наше се дане свак пјесником крсти.” Аутопоетички слој протеже се кроз целу збирку, а огледа се не само у песмама које певају о поезији, дакле о себи самој, него и у песмама посвећеним писцима. Тако су присутне песме Бориславу Пекићу, запажена насловљена као једно његово дело „Године које су појели скакавци”, и друга, названа Дисовим насловом „Нирвана”, песма посвећена овом трагично преминулом песнику. У овај слој сврстава се и песма „Повратак Глембајевих”, „Авети”, „Старанац” и још много других.Језиком који је истовремено разумљив обичном човеку и узвишен близак интелектуалној елити, Николић у римованим стиховима исказује свој песнички бунт и забринутост за опстанак уметности, нарочито књижевности не на узнемирујући, него на благо опимињући начин. Осећања су меланхолична, а понегде Бодлеровска чамотиња провејава из његових стихова. Збирка Бојана Николића, пред публиком, се отвара, делом као проживљена лектира, а већим делом као оригинална емоција окована стихом.
|
