detalj slike: KRK Art dizajn

TAMNA NOĆI TAMNA LI SI

Iza njega je ostao grad sa bukom i zastrašujućim ritmom.Njegovi nervi su sve nemoćniji pred tom silinom kakofoničnih zvukova. Sve teže podnosi i običan žagor u kući, na ulici. Počinje da sanjari o snu, muklom, dubokom snu bez glasova i sveta. Usnuti! Biti daleko od svega!

Treći je mesec od kako je ostao sam. Žena sa kojom je proveo skoro tri decenije života je iznenada nestala. Za njega je sve prestalo da postoji. Život se odjednom izokrenuo.Imao je osećaj da ne hoda nogama već da poput nespretnog pajaca ide na rukama sa glavom koja visi i nogama koje besmisleno mlataraju u vazduhu.

Prvi talas potpunog zaprepašćenja ovim naglim preokretom u njegovom životu zamenjen je stanjem izvesne duševne atrofije. Kao da je pod narkozom, prestao je da oseća. Imao je utisak da na nekom imaginarnom ekranu prati kako ga seku, turpijaju njegvo telo, kao da mu srce drobe na najsitnije parčiće. Međutim, nikakv bol ga nije doticao. Znao je da mora osatati dosledan sebi. Da mora sačuvati dostojanstvo zrelog čoveka, oca. Mirno je primao saučešća, govorio - da smo svi smrtni, da ćemo svi tamo pre ili kasnije.Tešio decu. Dostojanstvo se mora sačuvati!

Njegovi ga ni na trenutak nisu napuštali, ali ko još nije iskusio da se bol ne može podeliti, da ga svako mora do dna osetiti ma koliko se drugi trudili da ga umanje. Ako je pravo, i čašu sreće je iskapio. Izdržaće. Izdržati... izdržali su i slabiji. Mora i on!

Danas je konačno ostao sam. Pohitao je. Što pre iz ovog grada u kojem svi nekud grozničavo žure, smeju se ili bezbrižno šetaju kao da su se pretplatili na večnost. Kao da nikada nisu čuli za reč smrt, očaj, nepovrat.

Brže tamo gde ona tihuje “izvan svakog zla“, umorena životom. Nedostupna. Samo brže da ga njegovi n e stignu i ne dopuste mu da se sit isplače. Da malo odstoji kraj te humke nad kojom piše njeno ime. Ona, dakako, nije tu, to je naprosto nemoguće. On to neće da pojmi.. . On to ne može da prihvati!

Zar je zaista moguće da život odjednom tek tako stane? Zar je dovoljno da samo pluća zataje, pa da sve bude gotovo, da nju snažnu, zahuktalu, raspevanu, odjednom strpaju u to mračno stanište.To je naprosto nemoguće! Da se sve izbriše za svega nekoliko sati, da je tako tanka granica između večnosti umiranja i časka življenja, to njegov skromni um jednostavno ne može da pojmi.Eto, on samo mora da dođe do tog mesta, iako pošteno rečeno, i ne veruje u ono što vidi. Šta mari što na krstu piše njeno ime!

Stoji tu skoro ravnodušno. Ne može ni da zaplače. Šta on ima sa tom hrpom zemlje? Stoji skamenjen i gleda.Ta slova koja sačinjavaju njeno ime ne dešifruju se u njegovoj svesti. Isto je kao da čita bilo koje drugo. Šta je ime kad nema čoveka, duše,tela. Ona je sigurno tamo gde se ne nestaje!

Mora da se sklonila negde gde će sačuvati preostali deo lepote i mladosti dok on ne stigne. Ona vedra šiparica, uvek u oblacima, gde li je sad odlepršala? Opet s e poigrala sa njim. Opet mu je umakla, a on nikada nije razmišljao o takvoj mogućnosti. Kako to da primi?On je duboko povređen što mu je to priredila. Kako je mogla?

Zar joj je bilo malo što ju je držaao kao kap vode na dlanu, što joj je uvek ugađao, što joj se uvek iznova udvarao u strepnji da je ne izgubi... Što je stalno težio usavršavanju kako bi bio vredan njene pažnje... Zašto se tako okrutno poigrala s njim? Sada mu je naprosto šmugnula. I to zauvek. Nije mu čak ni rukom mahnula. Na brzinu s e iskrala, zbunila ga i nestala. Nije mu dala vremena da se snađe. Morao je samo da se pokori pred njenim bekstvom. Zar se tako dokazuje ljubav?Ako ga je stvarno onoliko volela, nije mogla ovako da ga napusti!

- E, neće moći tako! Stići ću te ja, mila moja! Ne možeš tek tako da me napustiš! Zar se nismo dogovorili da starimo zajedno? Zar misliš da mogu zaspati bez tvoje ruke, da mogu živeti bez razgovora s tobom? Nemoj biti okrutna! Daj, vrati se, ne volim takve šale!

Hajde, zbaci sa sebe taj oklop. Trgni se, nisi ti nikada bila spavalica. Skoči da ponovo potrčimo kao onada na plaži! Poslušaj me! Razmahni tvoje vitke noge, potrči, neka ti se opet svi dive! Nek tvoja plava kosa opet dotakne oblake. Poleti, leptirice!Ne budi ohola! Ne ćuti tako bezdušno, Hej, čuješ li me!

Prodoran krik uplašenih ptica ga trže. Opet zavlada tišina.

Čovek pogleda oko sebe kao da se u snu našao na nekom nepoznatom mestu. Svuda ledeni muk. Suton. Samo čavke u daljini grakću.

Gde je on to stigao? Zar nije u sobi. Zar se ona još nije vratila?

Pogled mu se zakova za slova na krstu. Datum mu ništa ne govori. Kao da tek dolazi k sebi, pažljivo pročita ime nad humkom. Nevidljiva strela sruči mu se u rebra. Razrogači oči. Ogromna hrpa zemlje sa cvećem poče da se podiže, da narasta. Sve više i više. Učini mu se da natkriljuje čitav predeo, sav grad, da stiže do neba. A slova se kao crne sovuljage raspršiše na sve strane. Oseti kako se i on rastače, kako se smanjuje i nestaje. Pomisli da bi trebalo da vrisne, da zaurla, da je zato i došao... No, užasnut pojmi da je plač potpuno besmislen u ovom času, i da ne bi ništa izrazio od onoga što sad oseća, da bi njime samo oskrnavio dubinu užasa sa kojim se tek sad suočio. Na svoje zaprepašćenje začu kako iz njega provali snažan i opor glas i kako sav jad iz njega pohrli u taj glas:

- Tamna noći tamna li si... Tamna noći tamna li si...

Od njega je ostalo samo grlo koje se otelo kontroli i koje je svom silinom ponavljalo: Tamna noći, tamna li si... sve jače i sve upornije. Pevao je, ne ujedao je njegov glas.

Sa svih strana začu se odziv. Kao da su zamukli glasovi pod pločama samo čekali taj čas. Odasvud se prolomi složno i zaglušujuće:Tamna noći tamna li si... Utom se, da li od siline krika, s treskom sruči obližnji bor kraj humke. Kao presečen, slomi se na dvoje. Iz njegove utrobe ka nebu prhnu beli uplašeni golub.

PODELITE OVAJ TEKST NA: