О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКолумнаКултура сећања


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


ТАМНА НОЋИ ТАМНА ЛИ СИ ...

Милица Јефтимијевић Лилић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


ТАМНА НОЋИ ТАМНА ЛИ СИ


Иза њега је остао град са буком и застрашујућим ритмом.Његови нерви су све немоћнији пред том силином какофоничних звукова. Све теже подноси и обичан жагор у кући, на улици. Почиње да сањари о сну, муклом, дубоком сну без гласова и света. Уснути! Бити далеко од свега!
Трећи је месец од како је остао сам. Жена са којом је провео скоро три деценије живота је изненада нестала. За њега је све престало да постоји. Живот се одједном изокренуо.Имао је осећај да не хода ногама већ да попут неспретног пајаца иде на рукама са главом која виси и ногама које бесмислено млатарају у ваздуху.
Први талас потпуног запрепашћења овим наглим преокретом у његовом животу замењен је стањем извесне душевне атрофије. Као да је под наркозом, престао је да осећа. Имао је утисак да на неком имагинарном екрану прати како га секу, турпијају његво тело, као да му срце дробе на најситније парчиће. Међутим, никакв бол га није дотицао. Знао је да мора осатати доследан себи. Да мора сачувати достојанство зрелог човека, оца. Мирно је примао саучешћа, говорио - да смо сви смртни, да ћемо сви тамо пре или касније.Тешио децу. Достојанство се мора сачувати!
Његови га ни на тренутак нису напуштали, али ко још није искусио да се бол не може поделити, да га свако мора до дна осетити ма колико се други трудили да га умање. Ако је право, и чашу среће је искапио. Издржаће. Издржати... издржали су и слабији. Мора и он!
Данас је коначно остао сам. Похитао је. Што пре из овог града у којем сви некуд грозничаво журе, смеју се или безбрижно шетају као да су се претплатили на вечност. Као да никада нису чули за реч смрт, очај, неповрат.
Брже тамо где она тихује “изван сваког зла“, уморена животом. Недоступна. Само брже да га његови н е стигну и не допусте му да се сит исплаче. Да мало одстоји крај те хумке над којом пише њено име. Она, дакако, није ту, то је напросто немогуће. Он то неће да појми.. . Он то не може да прихвати!
Зар је заиста могуће да живот одједном тек тако стане? Зар је довољно да само плућа затаје, па да све буде готово, да њу снажну, захукталу, распевану, одједном стрпају у то мрачно станиште.То је напросто немогуће! Да се све избрише за свега неколико сати, да је тако танка граница између вечности умирања и часка живљења, то његов скромни ум једноставно не може да појми.Ето, он само мора да дође до тог места, иако поштено речено, и не верује у оно што види. Шта мари што на крсту пише њено име!
Стоји ту скоро равнодушно. Не може ни да заплаче. Шта он има са том хрпом земље? Стоји скамењен и гледа.Та слова која сачињавају њено име не дешифрују се у његовој свести. Исто је као да чита било које друго. Шта је име кад нема човека, душе,тела. Она је сигурно тамо где се не нестаје!
Мора да се склонила негде где ће сачувати преостали део лепоте и младости док он не стигне. Она ведра шипарица, увек у облацима, где ли је сад одлепршала? Опет с е поиграла са њим. Опет му је умакла, а он никада није размишљао о таквој могућности. Како то да прими?Он је дубоко повређен што му је то приредила. Како је могла?
Зар јој је било мало што ју је држаао као кап воде на длану, што јој је увек угађао, што јој се увек изнова удварао у стрепњи да је не изгуби... Што је стално тежио усавршавању како би био вредан њене пажње... Зашто се тако окрутно поиграла с њим? Сада му је напросто шмугнула. И то заувек. Није му чак ни руком махнула. На брзину с е искрала, збунила га и нестала. Није му дала времена да се снађе. Морао је само да се покори пред њеним бекством. Зар се тако доказује љубав?Ако га је стварно онолико волела, није могла овако да га напусти!
- Е, неће моћи тако! Стићи ћу те ја, мила моја! Не можеш тек тако да ме напустиш! Зар се нисмо договорили да старимо заједно? Зар мислиш да могу заспати без твоје руке, да могу живети без разговора с тобом? Немој бити окрутна! Дај, врати се, не волим такве шале!
Хајде, збаци са себе тај оклоп. Тргни се, ниси ти никада била спавалица. Скочи да поново потрчимо као онада на плажи! Послушај ме! Размахни твоје витке ноге, потрчи, нека ти се опет сви диве! Нек твоја плава коса опет дотакне облаке. Полети, лептирице!Не буди охола! Не ћути тако бездушно, Хеј, чујеш ли ме!
Продоран крик уплашених птица га трже. Опет завлада тишина.
Човек погледа око себе као да се у сну нашао на неком непознатом месту. Свуда ледени мук. Сутон. Само чавке у даљини гракћу.
Где је он то стигао? Зар није у соби. Зар се она још није вратила?
Поглед му се закова за слова на крсту. Датум му ништа не говори. Као да тек долази к себи, пажљиво прочита име над хумком. Невидљива стрела сручи му се у ребра. Разрогачи очи. Огромна хрпа земље са цвећем поче да се подиже, да нараста. Све више и више. Учини му се да наткриљује читав предео, сав град, да стиже до неба. А слова се као црне совуљаге распршише на све стране. Осети како се и он растаче, како се смањује и нестаје. Помисли да би требало да врисне, да заурла, да је зато и дошао... Но, ужаснут појми да је плач потпуно бесмислен у овом часу, и да не би ништа изразио од онога што сад осећа, да би њиме само оскрнавио дубину ужаса са којим се тек сад суочио. На своје запрепашћење зачу како из њега провали снажан и опор глас и како сав јад из њега похрли у тај глас:
- Тамна ноћи тамна ли си... Тамна ноћи тамна ли си...
Од њега је остало само грло које се отело контроли и које је свом силином понављало: Тамна ноћи, тамна ли си... све јаче и све упорније. Певао је, не уједао је његов глас.

Са свих страна зачу се одзив. Као да су замукли гласови под плочама само чекали тај час. Одасвуд се проломи сложно и заглушујуће:Тамна ноћи тамна ли си... Утом се, да ли од силине крика, с треском сручи оближњи бор крај хумке. Као пресечен, сломи се на двоје. Из његове утробе ка небу прхну бели уплашени голуб.





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"