detalj slike: KRK Art dizajn

AMAJLIJA

U srcu nosim zlatna polja, pšenice klas,

po livadi suncem obasjane konje vrane,

zvuk vetra kroz pšenicu i konja kas

otkucaje srca glasne, razigrane.

Nosim svako u priči provedeno veče

i svoje iz detinjstva sa ujakom uranke,

pa i onaj kazan u kome se rakija peče

od naše stare šljive ranke.

I na kašiku jela i domaće pogače vruće

što baka je svojim vrednim rukama mesila,

nema nigde ugođaja kao u domaćinske kuće

što svako bi čeljade nahranila i ugostila.

U srcu nosim po kući prosutu sena balu

što doneta beše iz štale pune konja i goveda,

sveću i bakinu česnicu na drvenom astalu

i sreću što su za Božić sa mnom baba i deda.

I pogođenu srca svaku žicu, kad zasviraju tamburaši

staru pesmu o lepoti moga rodnog Srema,

ne moraju ni da pitaju, znaju moji pajtaši,

sviraju onu posle koje u džepu više para  nema.

I grumen zemlje u srcu i ispod nokta nosim

kada odlazim tamo gde Sunce kao ovde ne sija,

tom zemljom crnom, seljačkom se ponosim,

kud god pođem sa mnom je moja zemlja, moja amajlija.

KORENI

U meni teče krv mojih predaka,

iz duše crveni božur cveta,

po srcu peče trag ožiljaka

srpskih junaka iz vojničkih četa.

U meni se ljute bitke vode,

Kosovska, bitka na Košarama i Marička,

udišem ustaljen miris slobode

što u amanet dobismo u vremena ratnička.

U meni se vojska na Kosovo vraća

tamo gde se sloboda smrću plati,

gde na prozor gavran staroj majci svraća,

čekajući svog jedinca kući da se vrati.

U meni se obnavlja Dušanovo carstvo,

grade pravoslavne crkve i manastiri,

vraća se srpsko Kosovo, bogatstvo

i sedokosi s ovcama pastiri.

U meni se čuje zvuk crkvenih zvona,

vijori poslednja srpska trobojka,

ponovo formira izbeglička kolona

i otvara iznova srpska boljka.

U meni odjekuje jecaj majke

za mužem i tek rođenim detetom,

presušenim mlekom iz dojke

i izgubljenom srećom, otetom.

U meni je srpska slavna istorija,

predaka viteštvo i čojstvo,

dugogodišnja porodična tradicija,

Otac, Sin i Duh, sveto trojstvo.

U mojoj se kući slavi krsna slava,

mesi slavski kolač i pali voštanica,

proslavlja učitelj Sveti Sava,

neguje pravoslavlje i ćirilica.

U sveto što mi je - ne diraj,

tako mi svetog Isusovog krsta,

kada bi neko rekao - nov život biraj,

Milica bi mi opet bilo ime

i krstila bih se sa tri prsta!

KADA KONj ZASPI VEČNIM SNOM

Kada konj zaspi večnim snom, štala ja prazna

iako su joj stanari krave, bikovi, goveda razna.

Ostaje bojom nacrtana na zidu slika,

čuje se samo tišina i poneka od bika rika.

Kada konj zaspi večnim snom, štala je pusta,

ostaje samo magla sećanja, opipljiva i gusta.

Ostaje u ćošku štale jedno malo ćebe

kojim si ga pokrivao kad je bio ždrebe.

Kada konj zaspi večnim snom, sve postaje prazno,

u srcu nestane radost, nastani se tuga neprolazno.

Ostaje uzdah i šaka puna kockica šećera

konjska poslastica, najslađa večera.

Kad konj zaspi večnim snom i vazduh nanese zvuk galopa krda,

pozdrav  šalje verni prijatelj nebeskih ravnica i brda.

Čuje se njegovih kopita posmrtni marš

i ti to osećaš, u duši dobro znaš.

Kad konj zaspi večnim snom, ostaje samo tuga,

ostaješ bez saborca, brata i vernog druga,

ostaje ular i povodac, potkovica za sreću  okačena na zidu,

tek da tugu ne zaboraviš, da je uvek imaš u vidu.

Kada konj zaspi večnim snom, srce se u kamen pretvori,

pokuša zauvek za druge konje da se zatvori,

ali se iznenada plamičak sreće u grudima javi

kada se jedno malo ždrebe u život pojavi.

Setiš se svog konja i vremena kad je bio ždrebe,

utopli ga tvoja ljubav i iz ćoška štale ćebe,

njegovi te prvi koraci i nežni pogled prati

tad odlučiš da će se imenom tvog konja zvati.

PODELITE OVAJ TEKST NA: