детаљ слике: КРК Арт дизајн

АМАЈЛИЈА

У срцу носим златна поља, пшенице клас,

по ливади сунцем обасјане коње вране,

звук ветра кроз пшеницу и коња кас

откуцаје срца гласне, разигране.

Носим свако у причи проведено вече

и своје из детињства са ујаком уранке,

па и онај казан у коме се ракија пече

од наше старе шљиве ранке.

И на кашику јела и домаће погаче вруће

што бака је својим вредним рукама месила,

нема нигде угођаја као у домаћинске куће

што свако би чељаде нахранила и угостила.

У срцу носим по кући просуту сена балу

што донета беше из штале пуне коња и говеда,

свећу и бакину чесницу на дрвеном асталу

и срећу што су за Божић са мном баба и деда.

И погођену срца сваку жицу, кад засвирају тамбураши

стару песму о лепоти мога родног Срема,

не морају ни да питају, знају моји пајташи,

свирају ону после које у џепу више пара  нема.

И грумен земље у срцу и испод нокта носим

када одлазим тамо где Сунце као овде не сија,

том земљом црном, сељачком се поносим,

куд год пођем са мном је моја земља, моја амајлија.

КОРЕНИ

У мени тече крв мојих предака,

из душе црвени божур цвета,

по срцу пече траг ожиљака

српских јунака из војничких чета.

У мени се љуте битке воде,

Косовска, битка на Кошарама и Маричка,

удишем устаљен мирис слободе

што у аманет добисмо у времена ратничка.

У мени се војска на Косово враћа

тамо где се слобода смрћу плати,

где на прозор гавран старој мајци свраћа,

чекајући свог јединца кући да се врати.

У мени се обнавља Душаново царство,

граде православне цркве и манастири,

враћа се српско Косово, богатство

и седокоси с овцама пастири.

У мени се чује звук црквених звона,

вијори последња српска тробојка,

поново формира избегличка колона

и отвара изнова српска бољка.

У мени одјекује јецај мајке

за мужем и тек рођеним дететом,

пресушеним млеком из дојке

и изгубљеном срећом, отетом.

У мени је српска славна историја,

предака витештво и чојство,

дугогодишња породична традиција,

Отац, Син и Дух, свето тројство.

У мојој се кући слави крсна слава,

меси славски колач и пали воштаница,

прославља учитељ Свети Сава,

негује православље и ћирилица.

У свето што ми је - не дирај,

тако ми светог Исусовог крста,

када би неко рекао - нов живот бирај,

Милица би ми опет било име

и крстила бих се са три прста!

КАДА КОЊ ЗАСПИ ВЕЧНИМ СНОМ

Када коњ заспи вечним сном, штала ја празна

иако су јој станари краве, бикови, говеда разна.

Остаје бојом нацртана на зиду слика,

чује се само тишина и понека од бика рика.

Када коњ заспи вечним сном, штала је пуста,

остаје само магла сећања, опипљива и густа.

Остаје у ћошку штале једно мало ћебе

којим си га покривао кад је био ждребе.

Када коњ заспи вечним сном, све постаје празно,

у срцу нестане радост, настани се туга непролазно.

Остаје уздах и шака пуна коцкица шећера

коњска посластица, најслађа вечера.

Кад коњ заспи вечним сном и ваздух нанесе звук галопа крда,

поздрав  шаље верни пријатељ небеских равница и брда.

Чује се његових копита посмртни марш

и ти то осећаш, у души добро знаш.

Кад коњ заспи вечним сном, остаје само туга,

остајеш без саборца, брата и верног друга,

остаје улар и поводац, потковица за срећу  окачена на зиду,

тек да тугу не заборавиш, да је увек имаш у виду.

Када коњ заспи вечним сном, срце се у камен претвори,

покуша заувек за друге коње да се затвори,

али се изненада пламичак среће у грудима јави

када се једно мало ждребе у живот појави.

Сетиш се свог коња и времена кад је био ждребе,

утопли га твоја љубав и из ћошка штале ћебе,

његови те први кораци и нежни поглед прати

тад одлучиш да ће се именом твог коња звати.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: