detalj slike: KRK Art dizajn

ŠUMARICE, KRAGUJEVAC, U MOM SEĆANjU

Dr Simo Jelača

Kragujevačke Šumarice ostale su mi u nezaboravnim sećanjima, još iz davne 1956-e godine. Prolećni, majski, dani te godine, bili su sunčani i topli, izvanredni za boravak u prirodi. Mi, srednješkolci, članovi Društva za telesno vaspitanje ‘’Partizan’’ iz Novog Sada, uvežbavali smo svakoga dana vežbe i takmičarske gimnastičke discipline za sletsko prvenstvo Republike Srbije. Prema sadašnjim sećanjima, moglo je to biti bliže kraja meseca Maja.

Sunčani dan ispratio nas je iz Novoga Sada, ali nas je u Kragujevcu dočekala kiša. Svi učesnici takmičenja, iz cele Srbije, smešteni smo u šatore u Šumaricama. Bilo nas je, po slobodnoj proceni, možda oko 2000. Kiša, koja je ‘’lila kao iz kabla’’ otežala nam je razmeštanje, svi smo gazili po blatu, bosi. Već drugoga dana trava između drveća bila je potpuno ugažena i stvorilo se ‘’blato do kolena’’. Svi smo gazili blato sa zavrnutim nogavicama na pantalonama. Tako je to trajalo dva dana, dok smo se svi orjentisali i dobili sva potrebna upustva i raspored takmičenja. Hranili smo se pretežno sa konzerviranom hranom, a na žalost, dosta učesnika je ispražnjene konzerve jednostavno bacalo u blato.

Par sati pred početak takmičenja, i kiša je prestala da pada, pojavilo se i sunce između smeđih oblaka. Ja sam sa nekim razlogom pošao prema glavnom šatoru, bos, kao i obično, i nagazio sam na otvorenu konzervu, koja mi se zarila u petu desne noge. Izvadio sam je, ali je potekla krv, i tako sam došepao do šatora. Tu su me prihvatili, odmah mi prvo oprali noge, a obuća mi je ostala u mom šatoru. Neko ju je doneo, zavili su me privremeno i odmah kolima hitne pomoći prevezli do gradske ambulante. Tamo mi je noga obrađena profesionalno i kolima sam vraćen do moga društva, koje je već bilo pristiglo na smotru.

Kada me je videlo naše rukovodstvo odlučili su da ja ne mogu učestovati ni u kojoj disciplini takmičenja, pa su me postavili na čelo sletske kolone, kao nosioca zastave. Dosta dobro sam podnosio bolove, ali sam šepao, izbegavajući oslanjanje na povređenu petu. I kolone učesnika su krenule, ja na čelu svih, držeći zastavu na desnom ramenu, koračali smo pod korak i gotovo svi pevali. Uz mene su išla još dvojica učesnika, po jedan sa svake strane, a masa građana stajali su duž svih ulica kuda smo prolazili.

Priblžavajući se gradskom stadionu, odjednom jedna žena pritrča ispred nas, širom raširenih ruku i zaplakana. Mi stadosmo, a ona kleknu ispred mene i uz jecaje, zagrli me i poljubi, krupne suze slivale su joj se niz obraze, a ona ne prestaje da plače, grli me i oslovljava ‘’Sine moj’’. Njene suze okvasile su moje lice i ja sam joj vratio zagrljaj. Mi svi zbunjeni, stojimo mirno, sva kolona je stala, i oni dalje iza nas ne vide šta se dešava. Tek, nakon nekoliko minuta dvojica milicionera priđoše, podigoše tu ženu, lagano joj prihvatajući ruke ispod ramena, i ukloniše je ispred kolone. Mi dobismo komandu za pokret i kolona krenu. Uspeo sam samo da se obazrem i mahnem toj ženi levom rukom, šaljući joj poljubac sa usana.

Ulazeći u stadion, kolone su se delile, svaka iz svoga grada, i postrojavale na terenu stadiona, prema unapred utvrđenom rasporedu. Ja sam tada izašao iz kolone, odložio zastavu gde su me uputili i seo na tribinu, kao posmatrač sleta. Aplaudirao sam svim učesnicima, a najviše mojim Novosađanima.

Kada je slet završen, i počela gimnastička takmičenja, ja sam i dalje sedeo na tribini, neprestano razmišljajući o toj ženi sa kojom sam eto sasvim neočekivano, doživeo događaj za duga pamćenja. A kada smo predveče stigli u Šumarice, meni su date štule, da odem do svoga šatora, kako nebih gazio po blatu sa zavijenom nogom. U šatorima su već tada gotovo svi učesnici saznali šta se dogodilo, i čulo se da je ta žena bila majka jednoga dečaka, kojega su Nemci streljali u školi, u poznatom događaju ‘’Četa đaka’’.

I danas, posle toliko godina, ovaj događaj ostao mi je u prijatnim sećanjima, misleći da ta žena nije više u životu,, a voleo bih i ja doživeti da bilo ko iz njenog bližeg roda, ili bar bilo ko iz Kragujevca, pročita ovaj članak, i da se možda nekada i negde sretnemo, makar i pismeno. Ja ću ovo sećanje zadržati dok ja mogu da pamtim. Po tome su mi Kragujevac i Šumarice ostali u prijatnoj uspomeni. Za Kragujevac sam tokom moje profesionalne karijere projektovao mlin, koji smo uspešno izgradili i pustili u pogon. Tom prilikom kragujevačke lokalne novine objavile su lep članak o meni i tom projektu. Nadam se da mlin još uspešno radi i hrani moje Kragujevčane. Neka im je sa srećom.

Juli 2024

PODELITE OVAJ TEKST NA: