детаљ слике: КРК Арт дизајн

ШУМАРИЦЕ, КРАГУЈЕВАЦ, У МОМ СЕЋАЊУ

Др Симо Јелача

Крагујевачке Шумарице остале су ми у незаборавним сећањима, још из давне 1956-е године. Пролећни, мајски, дани те године, били су сунчани и топли, изванредни за боравак у природи. Ми, средњешколци, чланови Друштва за телесно васпитање ‘’Партизан’’ из Новог Сада, увежбавали смо свакога дана вежбе и такмичарске гимнастичке дисциплине за слетско првенство Републике Србије. Према садашњим сећањима, могло је то бити ближе краја месеца Маја.

Сунчани дан испратио нас је из Новога Сада, али нас је у Крагујевцу дочекала киша. Сви учесници такмичења, из целе Србије, смештени смо у шаторе у Шумарицама. Било нас је, по слободној процени, можда око 2000. Киша, која је ‘’лила као из кабла’’ отежала нам је размештање, сви смо газили по блату, боси. Већ другога дана трава између дрвећа била је потпуно угажена и створило се ‘’блато до колена’’. Сви смо газили блато са заврнутим ногавицама на панталонама. Тако је то трајало два дана, док смо се сви орјентисали и добили сва потребна упуства и распоред такмичења. Хранили смо се претежно са конзервираном храном, а на жалост, доста учесника је испражњене конзерве једноставно бацало у блато.

Пар сати пред почетак такмичења, и киша је престала да пада, појавило се и сунце између смеђих облака. Ја сам са неким разлогом пошао према главном шатору, бос, као и обично, и нагазио сам на отворену конзерву, која ми се зарила у пету десне ноге. Извадио сам је, али је потекла крв, и тако сам дошепао до шатора. Ту су ме прихватили, одмах ми прво опрали ноге, а обућа ми је остала у мом шатору. Неко ју је донео, завили су ме привремено и одмах колима хитне помоћи превезли до градске амбуланте. Тамо ми је нога обрађена професионално и колима сам враћен до мога друштва, које је већ било пристигло на смотру.

Када ме је видело наше руководство одлучили су да ја не могу учестовати ни у којој дисциплини такмичења, па су ме поставили на чело слетске колоне, као носиоца заставе. Доста добро сам подносио болове, али сам шепао, избегавајући ослањање на повређену пету. И колоне учесника су кренуле, ја на челу свих, држећи заставу на десном рамену, корачали смо под корак и готово сви певали. Уз мене су ишла још двојица учесника, по један са сваке стране, а маса грађана стајали су дуж свих улица куда смо пролазили.

Приблжавајући се градском стадиону, одједном једна жена притрча испред нас, широм раширених руку и заплакана. Ми стадосмо, а она клекну испред мене и уз јецаје, загрли ме и пољуби, крупне сузе сливале су јој се низ образе, а она не престаје да плаче, грли ме и ословљава ‘’Сине мој’’. Њене сузе оквасиле су моје лице и ја сам јој вратио загрљај. Ми сви збуњени, стојимо мирно, сва колона је стала, и они даље иза нас не виде шта се дешава. Тек, након неколико минута двојица милиционера приђоше, подигоше ту жену, лагано јој прихватајући руке испод рамена, и уклонише је испред колоне. Ми добисмо команду за покрет и колона крену. Успео сам само да се обазрем и махнем тој жени левом руком, шаљући јој пољубац са усана.

Улазећи у стадион, колоне су се делиле, свака из свога града, и постројавале на терену стадиона, према унапред утврђеном распореду. Ја сам тада изашао из колоне, одложио заставу где су ме упутили и сео на трибину, као посматрач слета. Аплаудирао сам свим учесницима, а највише мојим Новосађанима.

Када је слет завршен, и почела гимнастичка такмичења, ја сам и даље седео на трибини, непрестано размишљајући о тој жени са којом сам ето сасвим неочекивано, доживео догађај за дуга памћења. А када смо предвече стигли у Шумарице, мени су дате штуле, да одем до свога шатора, како небих газио по блату са завијеном ногом. У шаторима су већ тада готово сви учесници сазнали шта се догодило, и чуло се да је та жена била мајка једнога дечака, којега су Немци стрељали у школи, у познатом догађају ‘’Чета ђака’’.

И данас, после толико година, овај догађај остао ми је у пријатним сећањима, мислећи да та жена није више у животу,, а волео бих и ја доживети да било ко из њеног ближег рода, или бар било ко из Крагујевца, прочита овај чланак, и да се можда некада и негде сретнемо, макар и писмено. Ја ћу ово сећање задржати док ја могу да памтим. По томе су ми Крагујевац и Шумарице остали у пријатној успомени. За Крагујевац сам током моје професионалне каријере пројектовао млин, који смо успешно изградили и пустили у погон. Том приликом крагујевачке локалне новине објавиле су леп чланак о мени и том пројекту. Надам се да млин још успешно ради и храни моје Крагујевчане. Нека им је са срећом.

Јули 2024

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: