О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


ШУМАРИЦЕ, КРАГУЈЕВАЦ У МОМ СЕЋАЊУ

Симо Јелача
детаљ слике: КРК Арт дизајн


ШУМАРИЦЕ, КРАГУЈЕВАЦ, У МОМ СЕЋАЊУ


Др Симо Јелача

Крагујевачке Шумарице остале су ми у незаборавним сећањима, још из давне 1956-е године. Пролећни, мајски, дани те године, били су сунчани и топли, изванредни за боравак у природи. Ми, средњешколци, чланови Друштва за телесно васпитање ‘’Партизан’’ из Новог Сада, увежбавали смо свакога дана вежбе и такмичарске гимнастичке дисциплине за слетско првенство Републике Србије. Према садашњим сећањима, могло је то бити ближе краја месеца Маја.
Сунчани дан испратио нас је из Новога Сада, али нас је у Крагујевцу дочекала киша. Сви учесници такмичења, из целе Србије, смештени смо у шаторе у Шумарицама. Било нас је, по слободној процени, можда око 2000. Киша, која је ‘’лила као из кабла’’ отежала нам је размештање, сви смо газили по блату, боси. Већ другога дана трава између дрвећа била је потпуно угажена и створило се ‘’блато до колена’’. Сви смо газили блато са заврнутим ногавицама на панталонама. Тако је то трајало два дана, док смо се сви орјентисали и добили сва потребна упуства и распоред такмичења. Хранили смо се претежно са конзервираном храном, а на жалост, доста учесника је испражњене конзерве једноставно бацало у блато.
Пар сати пред почетак такмичења, и киша је престала да пада, појавило се и сунце између смеђих облака. Ја сам са неким разлогом пошао према главном шатору, бос, као и обично, и нагазио сам на отворену конзерву, која ми се зарила у пету десне ноге. Извадио сам је, али је потекла крв, и тако сам дошепао до шатора. Ту су ме прихватили, одмах ми прво опрали ноге, а обућа ми је остала у мом шатору. Неко ју је донео, завили су ме привремено и одмах колима хитне помоћи превезли до градске амбуланте. Тамо ми је нога обрађена професионално и колима сам враћен до мога друштва, које је већ било пристигло на смотру.
Када ме је видело наше руководство одлучили су да ја не могу учестовати ни у којој дисциплини такмичења, па су ме поставили на чело слетске колоне, као носиоца заставе. Доста добро сам подносио болове, али сам шепао, избегавајући ослањање на повређену пету. И колоне учесника су кренуле, ја на челу свих, држећи заставу на десном рамену, корачали смо под корак и готово сви певали. Уз мене су ишла још двојица учесника, по један са сваке стране, а маса грађана стајали су дуж свих улица куда смо пролазили.
Приблжавајући се градском стадиону, одједном једна жена притрча испред нас, широм раширених руку и заплакана. Ми стадосмо, а она клекну испред мене и уз јецаје, загрли ме и пољуби, крупне сузе сливале су јој се низ образе, а она не престаје да плаче, грли ме и ословљава ‘’Сине мој’’. Њене сузе оквасиле су моје лице и ја сам јој вратио загрљај. Ми сви збуњени, стојимо мирно, сва колона је стала, и они даље иза нас не виде шта се дешава. Тек, након неколико минута двојица милиционера приђоше, подигоше ту жену, лагано јој прихватајући руке испод рамена, и уклонише је испред колоне. Ми добисмо команду за покрет и колона крену. Успео сам само да се обазрем и махнем тој жени левом руком, шаљући јој пољубац са усана.
Улазећи у стадион, колоне су се делиле, свака из свога града, и постројавале на терену стадиона, према унапред утврђеном распореду. Ја сам тада изашао из колоне, одложио заставу где су ме упутили и сео на трибину, као посматрач слета. Аплаудирао сам свим учесницима, а највише мојим Новосађанима.
Када је слет завршен, и почела гимнастичка такмичења, ја сам и даље седео на трибини, непрестано размишљајући о тој жени са којом сам ето сасвим неочекивано, доживео догађај за дуга памћења. А када смо предвече стигли у Шумарице, мени су дате штуле, да одем до свога шатора, како небих газио по блату са завијеном ногом. У шаторима су већ тада готово сви учесници сазнали шта се догодило, и чуло се да је та жена била мајка једнога дечака, којега су Немци стрељали у школи, у познатом догађају ‘’Чета ђака’’.
И данас, после толико година, овај догађај остао ми је у пријатним сећањима, мислећи да та жена није више у животу,, а волео бих и ја доживети да било ко из њеног ближег рода, или бар било ко из Крагујевца, прочита овај чланак, и да се можда некада и негде сретнемо, макар и писмено. Ја ћу ово сећање задржати док ја могу да памтим. По томе су ми Крагујевац и Шумарице остали у пријатној успомени. За Крагујевац сам током моје професионалне каријере пројектовао млин, који смо успешно изградили и пустили у погон. Том приликом крагујевачке локалне новине објавиле су леп чланак о мени и том пројекту. Надам се да млин још успешно ради и храни моје Крагујевчане. Нека им је са срећом.


Јули 2024






ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"