detalj slike: KRK Art dizajn

SAN NIKAD NE OSTARI

         Živela je uvek punim životom, bila dinamična, radoznala, puna elana. Volela je svoj rodni Prizren, njegovu starinu, komšije raznih nacija i kultura. Svi su govorili sve jezike. Ona je posebno dobro govorila srpski, kao da joj je maternji. Išla je u srpsku školu i bilo joj je blisko sve što je u vezi sa Srbima. Stare gospođe u čaršiji gotovo bez izuzetka bile su isto odevene, ala turka, znači dimije, šamija a mladi takođe svi isto, moderno.

          Kad je završila studije žurnalistike počela je  da radi u radio stanici i istovremeno je učestvovala i u programu na turskom i srpskom  jeziku. To je upoznala i svog  životnog saputnika Erdžana. Bila je to ljubav na prvi pogled. Na svadbi su bili svi iz školskih dana. Najbliskiji su im bili Nenad i  Julijana  koji su takođe planirali brak.  Nenad je bio   izrazito lep, visok, crnokos, otmen i uglađen.  Sibel,  vitka markantna crnka, to je posebno volela kod muškarca. I njen suprug je imao slične osobine. Volela je to gospodstvo u njihovom držanju i nekako je  pomišljala da nije srela Erdžana da bi možda poželela da joj  Nenad bude muž, kad bi u mislima preturala sve mogućnosti izbora u svom gradu. U to doba jugoslovenskog zajedništva takve kombinacije nisu bile nemoguće  niti strogo zabranjivane. Ipak, našla je čoveka iz svoje nacije.

Volela je svoj novinarski posao i predavala mu se sa velikom strašću. I Nenad je takođe počeo da radi u istom kolektivu i susretali su se svakodnevno, uvažavali se i sarađivali...

       Sve je teklo kako su zamislili dok nije puklo.  Bombardovanje zemlje pomelo ih je i zauvek raspršilo čaršiju, komšije su se razbežale, Turci su mahom prebegli u Turski a Srbi u Srbiju, ostali su Albanci  a ubrzo im se   pridružio veliki broj pridošlih iz Albanije koji su zauzeli grad i prisvojili sve što je tu postojalo.

Sibel je u novoj sredini često razmišljala o starim danima u Prizrenu. Falio joj je šum Bistrice, mešavina zvuka sa minareta i crkvenih zvona koja su predvečerjima davala sasvim osobenu boju. Svako se molio svom Bogu, ali i poštovao  molitvu onih drugih. Falili su joj razgovori na srpskom jeziku koji je znala od kad zna za sebe.

Često se pitala šta li je sa mnogima od njenih suseda, ali nekako je najčešće pomišljala na Nenada, brinući da li je živ, šta je sa njegovom porodicom.

           U takvim trenucima pominjala ga je često, jer je on postao izraz čežnje za rodnim gradom, dok joj muž jednog dana u šali nije rekao, da ona možda žali za Prizrenom baš zbog Nenada. Bila je uvređena, kako može to da joj kaže.No, Nenadov lik se sve češće pojavljivao pred njenim očima. Posle  deceniju i po bilo je neobično to vraćanje  i ta potreba da ga vidi, čuje. Više ga nije pominjala pred suprugom i u suton dok bi slušala molitvu iz daljine, šetala bi u mislima uskim ulicama Prizrena baš onima na kojima su se susretali, sedeli na mostu ili odlazili sa društvom na Kaljaju gde bi igrali i pevali ushićeni lepotom života. Raspitivala se kod prijatelja sa kojima je stupila u kontakt preko društvenih mreža, niko nije znao ništa da joj kaže.

         Pripreme za odlazak u Švedsku pomerile su ga na kratko, iz vidnog polja. Radovla se susretu sa bliskim rođacima koji su je pozvali da ih poseti. Dugo je čekala na kartu, na kraju je uspela da nađe i krenula je puna uzbuđenja  i nestrpljenja da ih što pre vidi.

 Stigla je do Minhena gde je trebalo da preseda.   Imala je dva sata na raspolaganju i pitala se kako će provesti to vreme sama. Sela je u kafić na aerodromu i zagledala se u svoj mobilni. Osećala se malo umorno, klonulo. Ljudi svih boja i jezika prolazili su  pored nje. Odjednom joj se učinilo, kao da se zemlja zatresla. Osetila je izvesnu mučninu i posegla za čašom  vode.

Prema njoj je išao naočit prosedi gospodin sa naočarima i  netremice gledao u nju.

— Ovo je nemoguće, ja ovo sanjam, Sibel, Sibel, Sibel !

Dok je ona shvatila šta se zaista zbiva, on ju je čvrsto grlio ponaljajući njeno ime.

— Nenade, Nenade, ponavljala je i ona uzdrhtalo,  pa ti si živ!

Oboje potreseni iznenadnim susretom prvo su se gledali bez reči, prateći promene koje je život ostavio na njihovim licima. Oboje su videli da pravoj lepoti vreme ne može nauditi i shvatali su da su sa starenjem dobili i neku blagost u očima. Nisu znali šta pre da pitaju jedno drugo. Da li da evociraju sećanja na prethodni život ili da ponešto kažu o sadašnjem. Tek vreme je prošlo mnogo brže nego što su želeli. Morali su da krenu.

Ona je pošla ka svom „gejtu“, on ka svom. Mahali su jedno drugom, slali poljupce, skrivali suze.

U jednom trenutku, on  stade, oklevaše na čas, a onda  dojuri gledajući na sat  koji je opasno upozoravao da može propustiti let. Prišao je onoliko koliko  je bilo neophodno da bi ga mogla čuti i povikao:

— Celog života sam te voleo. Nikad neću moći sebi da oprostim što nisam imao hrabrosti da ti na vreme to kažem. Nisam više mogao živeti s tim teretom, eto sad znaš. Izvini što sam sad i tebe opteretio time...

Ona je osećala kako joj teku suze i zamagljuju joj vid...Znala je, osećala ...oduvek, znala je i  da ga se ni ona  ne  seća tek tako...Znala je, bila je to ljubav koja nije smela da se oglasi, a eto  u ovom kratkom iznenadnom susretu  kriknula je i taj krik ostaje da im para srca do kraja života.

— Nismo razmenili ni brojeve telefona...Kako da te nađem ponovo - vikao je on svestan da ga ona više ne može čuti.

Nju je već bila  povukla grupa putnika koji su žurili ka ulasku u avion.

Da, to  je bio taj san o koji se oglušivala, koji nije htela ni sebi da otkrije, taj još uvek mladi san koji godine nisu ničim okrnjile. Taj san, predugo skrivan, a tako neočekivano ogoljen da se njegovi tragovi nikada i ničim  više ne potru.

PODELITE OVAJ TEKST NA: