детаљ слике: КРК Арт дизајн

САН НИКАД НЕ ОСТАРИ

         Живела је увек пуним животом, била динамична, радознала, пуна елана. Волела је свој родни Призрен, његову старину, комшије разних нација и култура. Сви су говорили све језике. Она је посебно добро говорила српски, као да јој је матерњи. Ишла је у српску школу и било јој је блиско све што је у вези са Србима. Старе госпође у чаршији готово без изузетка биле су исто одевене, ала турка, значи димије, шамија а млади такође сви исто, модерно.

          Кад је завршила студије журналистике почела је  да ради у радио станици и истовремено је учествовала и у програму на турском и српском  језику. То је упознала и свог  животног сапутника Ерџана. Била је то љубав на први поглед. На свадби су били сви из школских дана. Најблискији су им били Ненад и  Јулијана  који су такође планирали брак.  Ненад је био   изразито леп, висок, црнокос, отмен и углађен.  Сибел,  витка маркантна црнка, то је посебно волела код мушкарца. И њен супруг је имао сличне особине. Волела је то господство у њиховом држању и некако је  помишљала да није срела Ерџана да би можда пожелела да јој  Ненад буде муж, кад би у мислима претурала све могућности избора у свом граду. У то доба југословенског заједништва такве комбинације нису биле немогуће  нити строго забрањиване. Ипак, нашла је човека из своје нације.

Волела је свој новинарски посао и предавала му се са великом страшћу. И Ненад је такође почео да ради у истом колективу и сусретали су се свакодневно, уважавали се и сарађивали...

       Све је текло како су замислили док није пукло.  Бомбардовање земље помело их је и заувек распршило чаршију, комшије су се разбежале, Турци су махом пребегли у Турски а Срби у Србију, остали су Албанци  а убрзо им се   придружио велики број придошлих из Албаније који су заузели град и присвојили све што је ту постојало.

Сибел је у новој средини често размишљала о старим данима у Призрену. Фалио јој је шум Бистрице, мешавина звука са минарета и црквених звона која су предвечерјима давала сасвим особену боју. Свако се молио свом Богу, али и поштовао  молитву оних других. Фалили су јој разговори на српском језику који је знала од кад зна за себе.

Често се питала шта ли је са многима од њених суседа, али некако је најчешће помишљала на Ненада, бринући да ли је жив, шта је са његовом породицом.

           У таквим тренуцима помињала га је често, јер је он постао израз чежње за родним градом, док јој муж једног дана у шали није рекао, да она можда жали за Призреном баш због Ненада. Била је увређена, како може то да јој каже.Но, Ненадов лик се све чешће појављивао пред њеним очима. После  деценију и по било је необично то враћање  и та потреба да га види, чује. Више га није помињала пред супругом и у сутон док би слушала молитву из даљине, шетала би у мислима уским улицама Призрена баш онима на којима су се сусретали, седели на мосту или одлазили са друштвом на Каљају где би играли и певали усхићени лепотом живота. Распитивала се код пријатеља са којима је ступила у контакт преко друштвених мрежа, нико није знао ништа да јој каже.

         Припреме за одлазак у Шведску помериле су га на кратко, из видног поља. Радовла се сусрету са блиским рођацима који су је позвали да их посети. Дуго је чекала на карту, на крају је успела да нађе и кренула је пуна узбуђења  и нестрпљења да их што пре види.

 Стигла је до Минхена где је требало да преседа.   Имала је два сата на располагању и питала се како ће провести то време сама. Села је у кафић на аеродрому и загледала се у свој мобилни. Осећала се мало уморно, клонуло. Људи свих боја и језика пролазили су  поред ње. Одједном јој се учинило, као да се земља затресла. Осетила је извесну мучнину и посегла за чашом  воде.

Према њој је ишао наочит проседи господин са наочарима и  нетремице гледао у њу.

— Ово је немогуће, ја ово сањам, Сибел, Сибел, Сибел !

Док је она схватила шта се заиста збива, он ју је чврсто грлио понаљајући њено име.

— Ненаде, Ненаде, понављала је и она уздрхтало,  па ти си жив!

Обоје потресени изненадним сусретом прво су се гледали без речи, пратећи промене које је живот оставио на њиховим лицима. Обоје су видели да правој лепоти време не може наудити и схватали су да су са старењем добили и неку благост у очима. Нису знали шта пре да питају једно друго. Да ли да евоцирају сећања на претходни живот или да понешто кажу о садашњем. Тек време је прошло много брже него што су желели. Морали су да крену.

Она је пошла ка свом „гејту“, он ка свом. Махали су једно другом, слали пољупце, скривали сузе.

У једном тренутку, он  стаде, оклеваше на час, а онда  дојури гледајући на сат  који је опасно упозоравао да може пропустити лет. Пришао је онолико колико  је било неопходно да би га могла чути и повикао:

— Целог живота сам те волео. Никад нећу моћи себи да опростим што нисам имао храбрости да ти на време то кажем. Нисам више могао живети с тим теретом, ето сад знаш. Извини што сам сад и тебе оптеретио тиме...

Она је осећала како јој теку сузе и замагљују јој вид...Знала је, осећала ...одувек, знала је и  да га се ни она  не  сећа тек тако...Знала је, била је то љубав која није смела да се огласи, а ето  у овом кратком изненадном сусрету  крикнула је и тај крик остаје да им пара срца до краја живота.

— Нисмо разменили ни бројеве телефона...Како да те нађем поново - викао је он свестан да га она више не може чути.

Њу је већ била  повукла група путника који су журили ка уласку у авион.

Да, то  је био тај сан о који се оглушивала, који није хтела ни себи да открије, тај још увек млади сан који године нису ничим окрњиле. Тај сан, предуго скриван, а тако неочекивано огољен да се његови трагови никада и ничим  више не потру.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: