detalj slike: KRK Art dizajn

XIII deo možete pročitati OVDE

 

KOBOJAGI

- roman na sremačkom dijalektu, donosimo u nastavcima,

autor: Đoka Filipović

HIV deo

MILUTIN I ŠVABE

 31.

Jedno veče, nešto se zarana s njive vratili a Ketli sija od radosti :

"Mita, Safa, przo u kujna na čast."

Šta je sad bogati?…Kak'a čast, da se nije rat svrši-jo?Jeste, malo sutra će se svršiti!

"Mita, Peter topijo tri netelja osustva."

O,Bog ga materin, i njega iotsustvo. Nit'čoveka znam nit'poznam a obradovô se, znaš kol'ko…Kad je ona tako radosna,moram se i ja veseliti pa makar da je kaz'la :

"Mita, sat javili celi ti Putinci izgoreli."

Radost kô radost…Kad je čekaš, nikad je dočekati,a kad je čerez tebe prošla,i neosetiš.Naveče, pred spava-nje, nejde meneka iz glave onaj nesretnik injegove muke. Šta misliš ti ako je itaj Peter neka zagula, kô onaj ćopavi. Kad vidi kako nas Ketli iJozef maze ipaze jebaće majku inama injima.

Ne volem ovoj dvojici još ništa da pominjem,al' kako se nedelja bliži,tako me sve veći zort 'vata…

Nedeljom se znalo…O'ma'posle fruštuka, dal'ja dal'Sava, upregnemo konje u fijaker i vozimo Jozefa iKetli u crkvu. Okupi se tu sveta more jedno. I staro imlado, imuško ižensko, izdravo ikljakavo,al'svi doterani i svi lepo raspoloženi. Kad uđedu u crkvu, do podne iz nje ne izlaze.

Navek sam se ja zdravo pitô šta tol'ko radidu, al' bojô sam se da zavirim.Moj bi ti pop Vojkan to smandrljô za pô sata pa da mu je sam patrija'k vaseljenski na službu došô.

Sad ovi,bogami,odustali od mise. Čekadu Petera…Mali Oto stao na put, džaba ga ideda imater teradu u avliju. 'Oće dete prvi da ugleda oca, pa Bog…

U neko doba, dere se kô sumanut:

"Eno ga ide, eno ga ide…"

Ketli iHans potrčali, a za njima iJozef. 'Nako mator itrampav grabi uz put kô dečkić…Mi stojimopo strani ičekamo. Šta ćemo drugo…Nejde, naopako, da imi trčimo…Ej,mo'š misliti da se posle priča po selu kako su srpski zarobljenici istrčali pred nemačkog majora da se s njim izljube.

Nije mi se, pravo da ti kažem, 'nako izdaleka baš mlogo dopô. Jebeš ga,čedo, kako ibi…Poplašijo bi me i moj bába da navuče onu njinu uniformu, al'dobro…Čim se on iskezijo,namakmi laknulo :

"Falim te Bože,ovaj je pljunuti Jozef. Ne može onbiti zagula pa sve ida 'oće."

Sa svima se ljucki pozdravijo iza svakog mu Ketli po štogod izdivanila.Šta mu je divanila, materina će jeznati, al'vidim da nije ništa lošo. Smeška se ovaj, baš 'nako od srca, kôiotac mu.

Došlo vreme ručka…Naspremala Ketli svega isvačega,a di ćemo mi ručati?U gostinjskoj sobi.

"Milutine, sunce ti jebem, 'oćel'ovaj sad pući?"

"Što će pući?"

"Kašće čovek šta ima oni koju materinu ovde da jededu. Nek'idu u kujnu, ito im je mlogo dato…."

"Idi,kumrija,u materinu. Ti bi trebao da pišeš romane, imaš dara da zakukuljiš."

Fala Bogu,omašijo ja s mojim darom. Za astalom on nas prvi nutka. Boji se čovek da se ne bi štogod, nedôBog, stidili.

Posle ručka ide Peter da obiđe imanje.Rekô bi ja da se gos'n doktor ama "ič" ne razume u naše seljačke poslove, nit'ga to bog zna kako zanima, al'dobro…Vidi čovek -nije ćorav…Pune štale, puni svinjci. Sve je tu na svom mestu, čisto idoterano kô u apateki,pa kanda da je više neg'zadovoljan…...

Kad mu Ketli opričala kako mali Oto trči za mnom iza Savom,smeje se do suza.

"Neka, neka...Vreme je daneko u porodici bude pravi seljak."

Kad god se ja iSava vratimo iz polja,Peter iMilu-tin sede u gartenu.Jel'su tudekana Ketli il'Jozef, obojica bog zna kol'ko nasmejani iveseli, a jesul'sami ostali, zdravo se namrgode. Vidiš po tom da o zdravoozbiljnim stvarima divane.

Spopadnemo mi naveče Milutina da nam opričao čemusu divanili,al' neće kurva baš sve ni da se izlane.Ustvari, kako bi ti kazô…Kaže on nama pošteno za ono što nama odgovara,a ono što nam ne odgovara, prećuti…Nije 'teo da nas zabadava baca u brigu.

Peter je kaže na službi u Nemačkoj vojnoj bolnici u Zagrebu,al'nije to više onaj Zagreb kroz koji sam ja ono-mad prošô… To je sad nezavisna država 'Rvatska.

Za "nezavisnu" sam ja već čuo od onog nesretnika na njivi pa me nije ta novost tol'ko ni zatekla,al' neće on da kaže kako su sad imoji Putinci u lepoj njinoj…Fala mu.

Ne krije, doduše, da su sad u 'Rvatskoj na vlasti ustaše idomobrani. Peter se, kaže, ne može čudom načuditi otkud tol'ko zla i pogani u tim ljudima. Mloge su nesreće iz Rima dolazile,al' 'vako štogod, još nikada…Da čeljade čeljadetu oči povadi idete u kolevki zakolje!

Za Srbiju ništa bolje…Kanda da tek tamo ne valja…Stali ljudi pred 'Itlera kô žaba pred valjak,a pocepali se kô šav na fusekli. Polak Srba o'šlo u partizane, polak u četnike,pa milina... Ne morai'više niko ni dirati, sami će se međusobom poklati.

"Ne znaš koji su gori. Dalione Dražine bradonje ilipartizanske bande po šumama."

U brati'jebô, pa o čem on to divani…

"Stani malo,Milutine,ako ime Bož'je priznaješ. Kak'e su to partizanske bande po šumama?"

"Vidiš,kumrija, ne znam lepo ni sam kako da ti pojas-nim. 'Aj',recimo,ovako…Partizani su komunisti. Oni su stali uz Tita ion ih vodi."

E,jebeš ga,Milutine, sa'si mi sve kazô…Tita ne poznajem…Ne mogu o čoveku ništa kasti, ni dobro ni lošo, al' znam,brate,mog druga Milivoja…On je bijo komunista. 'Nako čestito ivaljano čeljade,pa što je sad bandit? Po čemu?

Al''ajd'sad…Nek'ide u materinu, ne trči kumrija pred rudu. Krupne su to zajebancije, ne mora baš svaka u tu tvoju tintaru ni ući.

"Kaži ti meni,Milutine,ko im je sad pa taj Draža?"

Neću ja da mu kažem da znam za četnike…U,bato moj, još otkad…Dok sam deran bijo. Deda Marko je često pripovedô kako su na Solunskom frontu čuda pravili. Ne mogu braća Francuzi da verujedu da itak'i'junaka ima.

"Draža je pukovnik kraljeve garde…On je normalno za kralja…"

"Stani pobogu brate, sa'si već zakukuljijo. Pa on ga jebô,jel'nismo imi za kralja? Iz čije su nas vojske poku-pili nego iz njegove…Šta sad tu ima lošo?"

"Nisam ni kazao da ima nešto loše… Hoću samo da ti objasnim ko su Dražini četnici.To su naši Srbi. Bore se za spas Srpskog roda,aline volu komuniste. Hteli bi da očiste Srbiju iod švaba iod komunista…Komunisti opet ne mare za srpstvo. Njima su svi ljudi jednaki pa hoće da oslobode celu Jugoslaviju. Da opet, kao pre rata, Srbi, Hrvati iSlovenci žive u jednoj zajedničkoj državi…Jesil'razumeo?''

A,rekô, tu smo…Razumô sam te,moj Milutine, kako te ne bi'razumô. Sad tek meneka došlo ono što mi divanijo moj zemljak u Zagrebu…

"Kad dođe vreme,Mito, borićemo se, al' tamo di treba iza koga treba…"

Naveče u krevetu, 'teo ne 'teo, moram premišljati io partizanima io četnicima.Zdravo meneka svrbi, da nisam tu di sam, kom bi se carstvu privolô.

Četnike sam zavolô iz dedini'divana,al' mi se sad nešto ne dopada što ne voledu komuniste… 'Oće,kaže,dai'istrebe…Jebeš mu mater, šta bi to drugo bilo neg'evo ti,Mito,puška pa pucaj u tvog druga Milivoja…Jok…To ne dolazi u obzir.

O partizanima, da kažeš, znam kol'ko 'odža o Svetom pismu,al' zdravo mi se ne dopada ovo za 'Rvate iSlovence. Nisami'ja, pravo da ti kažem, ni pre mlogo volô a sad kad me ovo snašlo pogotovo…Koju ćemo materinu opet s njima u državu ka'su jedva dočekali da ionu staru rasturidu.

Okreni-obrni, pa naposletku, 'vako stvari stojidu :

"Okani se ti,kumrija,kojekak'i'zagula. Nigdi tebeka nije bolje neg'u tvojoj avliji pa koju ćeš materinu da ideš kuda!Sedi di si…Ni za di si, nisi."

Primirim se tako pa kô da sam malko izadremô,al' evo ti ondak imoje matere. Kogod da je tu kraj kreveta čučala :

"E,Mito, Mito…Nesrećo jedna…Stpout sam ti,sine,divanila da se okaneš ti'tvoji'lagarija. Druge ti možeš štogod i prevariti,al' ne'š,čedo,nikud od sebe uteći. "

"Mani se,mati, naopako…Šta sam sad slagô?"

"To,sine, kako ne bi ti s nikim o'šô…"

"Ne bi',mati,ka'ti kažem…"

"Ćuti,nesrećo! Ja sam te rodila, ja te najbolje ipoznam. S kim bi se prvim u bircuzu ožderô,s njim bi io'šô…"

A vi'š ti,čedo, to mi je još od malena ostalo…Jel'me štogod preko dana uznemirilo,to noćom moram snevati pa, jebeš mu mater, pet minuta,pet minuta.

Te noći, zlo i naopako…Došli partizani u Putince.Koi'vodi?Zna se, moj drug Milivoj. Mlogo puti je on kod meneka dolazijo pa kako ne bi znao di je kuća…

"Dobar vam dan,drugovi partizani!"

Lepoi'je bába dočekô,al' koja ti je vojska po lepom u avliju ulazila :

"Druže Miloše,došli smo da nam kažeš di ti je Mita."

"Sram te bilo, Milivoje"…Umešala se moja Danica..."Da ga nisi s nama u vojsku ispraćô,ne bi ti ništa ni kazla…"

E,vraga,mati,ne'š ništa kasti…Što je bilo, bilo je,a što će biti, Bože me sakloni…

"Drugarice,vi se sigrate s vatrom. Drug je Tito nare-dijo da privedemo Mitu iprivešćemo ga pa da se pod zemlju sakrijo. 'Vataj ga…"

Koga da 'vatadu?Koga će drugog neg'bábu…Navalile zagule, il'da prizna il'da ga koljedu…Stenje ovaj ikrklja, neće kobojagi ništa da oda, a kako će štogod iodati kad ine zna di sam.

Ka'sam se probudijo, gola voda podamnom…Al' kogod da sam se upišô.

Jadam se ja zajutra Milutinu iSavi kako sam se noćaske zdravo napatijo…Sava seljačka duša pa veruje u snove,a Milutin se po običaju kerebeči.

"E,moj kumrija, ti si sve pobrkao. Ne kolju,brate,partizani nego četnici.Oni sa velikim bradama."

"Stani,Milutine,kôBoga te molim. Da mi više reč jednu nisi kazô…Idi u materinu iti ite bradonje, nisam još inji'sanjô."

32.

'Teo je nama Milutin još štogod o Peteru kasti,al' se brzo ujô za jezik…Računa čovek, jebivetri su jebivetri…Ako se digod izlajedu, kô što umedu, svi ćemo nagraisati.

Al' dobro…To što nije kazô ja sam, da kažeš, odavno  naslutijo…Jozef nije marijo za 'Itlera, kol'ko krečari za kišu, al' je stari lisac umô to vešto da sakrije…

Kod Petera, drugi slučaj….Ni on sam ne ume rečima iskasti kol'ko ga ne vole,al' ne ume ni da ćuti. Mladost je svoju sprcô slušajući šta se kome po glavi vrzma,pa sad ka'se injemu pamet ljucki zakovitlala mora se mučenik nekom ispovediti.

Malo potom, vratijo se Peter na front, a vratili se imi svom životu…Jebô politiku! Dosta je nama naši'briga pa di još is tim belosveckim zajebancijama da se zama-javamo.

Dan za danom prolazi. Iz štale na njivu, iz njive u štalu,pa ide nekako….

Krompir, fala Bogu, lepo ponô a lepo se iodržô. Ku'ruz isto tako. Dvaput ga na vreme okopali pa već ljucki i klip ocepijo. Da si lepši poželijo, sramota bi bilo.

Malko nam je seno pobacilo…Silne kišurine udari-le pa nismo uspeli sve ni da pokupimo, al'kad sve sabe-reš… Zadovoljni mi,a Jozef još iviše.

Zadovoljna je ivlast…Okomili se na Jozefa, malo koji dan da ne svrnedu, al'jebeš im mater…Nisu oni kadri tol'ko ni odneti kol'ko mi možemo sakriti.

Božića smo oba lepo proslavili…Baš 'nako kako priliči krštenim dušama idobrim domaćinima.

Ušli, da kažeš, i u četr'es'treću…Šta će nam ova doneti, to samo Bog mili zna.

Na nji'ov Božić okitila deca jelku pa kaže nam Ketli:

"'Oću sad da svako svakom nešto lepo pošeli..."

Taki im je običaj a da znaš,čedo,da inije to lošo. Lepo je kad čeljade čeljadetu štogod lepo poželi pa makar se nikad ine ostvarilo.

Ketli meneka poželela da se što pre vratim u moj Srem…

"Da nađeš jedna rumena Sremica iošeniš se."

Šta ćeš lepše od tog…Red je sad da ija njojzi sučim lepim uzvratim al' stao mi mozak pa ništa pametno da mi nadođe. Milutin joj poželijo da se sa svojom familijom što pre vrati u Beč inastave tamo dii'je rat prekinô…Sava, opet, puno zdravlja isreće, pa jebeš ga, kad pogle-diš šta je meneka i ostalo.

"Želim ti,Ketli,da rodiš ćerku."

Kako mi iz usta izletilo,tako sam se namak za jezik ujô.

"Kumrija,jebô te otac glupavi…Da te kogod tera da laješ ne bi umô tako pogano da smisliš."

Pomisliće žena da nam se Milutin štogod falijo za njino ašikovanje,pa sad ja tu kô malko podjebavam.

Al'dobro…Na svu sreću, ne bi tako ni blizo…Slatko se žena mojoj želji ismejala, baš se vidi da joj se zdravo dopalo…

"O,Mita,baš ti fala na 'vako lepa šelja. Znaš kol'ko bi folela jedna curica. Tosta mi fiše ovi'muški."

Jednog dana poslô Peter neku atresu od crvenog krsta pa sa'ćemo mi kobojagi da se javimo svojima…Mlogo me to obradovalo a kako, naopako, ine bi. Znam da su svi zdravo zabrinuti,a mati mora da je presvisla od sekiracije. Sad kad dobijedu pismo puno će im biti lakše,a kô da gledim kako im ga Jakšić čita…

"Boga ti učô, nisam ovo čuo…Šta si kazô?"

Prekida ga dejka, svaki čas. Kobojagi ,nije baš najbolje čuo, a laže…Ne čuje on samo ono što mu se ne dopada. Ovo mu obaška milo,pa rad je čovek još jedared čuti.

Milutin seo za astal iočas celu 'artiju ispisô. Malo mu ito pa traži još 'artije al' na'će budžu Marjanovu…Da je ove kol'ko bilo,ne bi mi, da prostiš, čokanjima brisali dupe…

Ja nikako da krenem.

"Dragi moji,ja sam dobro, živ sam izdrav…"

Tu zastô pa ni makac…Da kažeš, ne znam šta bi im kazô…Taman posla…Tri godine nit'sami'vidijo nit'čuo, a ne znaš kogasam se više poželijo. Ka'se naveče osamim u'vati me neka tuga pa pričam ja sa njima dogod me san ne savlada…Kol'ko sam toga mom deda Marku izdivanijo,ne bi to,čedo,ni u tri romana stalo,al' eto vi'š sad felera. Kad mogu da im štogod vaistinu kažem, ja ne znam šta bi kazô…

Premetijo Milutin kako se patim :

"Šta je,kumrija, šta si se uzvrpoljijo?"

"Ne znam,Milutine…Ne znam lepo odakle bi počô."

"Polako,brate, kud si navro! Kaži im prvo da si živ izdrav, to je njima najvažnije."

"To sam već napisô."

"Dobro…Sad im kaži di se nalaziš i kako ti je. Da znaju ljudi da nisi ni gladan ni žedan, da se ne sekiraju."

Kaži ovo,kaži ono, inatrukovô ja cela dva lista. Reko',dok ovo Glišić njima pročita,otiće bábi dva bokala vina,al' neće ovaj žaliti…Da dâBog da to do njega dođe, dao bi on idva akova.

 33.

Kako koji dan osvane Milutin nam prenese šta je sinoć čuo od Jozefa.Neće on sad puno ni da krije kako stvari stoje, pa on ga jebô, sve gore od goreg…Kak'i mir, kak'e drangulije…Kanda da će tek biti karambola.

O tom kako je kod nas, nešto puno i ne divani, al' da Švabama ne cvetadu ruže,to sad ićorav vidi…Došôđavo po svoje.

Neki dan, pošô ti Jozef u grad da nakupuje kojekak'i dandrmolja za kuću. S prazni koli'o'šô, s prazni'se i  vratijo. Još s kapije počô da bogara :

"Majn Got,her Milutin, ovo će biti gore negodvadesetosme… "

Šta je to bilo dvae'es'osme, nije to tol'ko ni važno, kol'ko je važno da ne bogara za badava. Kadgoda je on so išećer na džakove kupovô, sad mu dali jednu štaniclu od dve kile.

Ej, šta je,braćo mila, dve kile soli na tol'ku čeljad itolku marvu?! I marvinče ti je Bož'je stvorenje, i ono vole da se osoli.

Iz dana u dan, iz nedelje u nedelju pa iz zlog u gore. Nismo još čestito ni počeli da vadimo krompir,a vlast doterala kamijon. Ogladnile Švabe, ne mogu da dočekadu.

"Šta ste čekali dosad, što ga niste povadili?"

Jebô te krompir, vadićemo ga kad mu dođe vreme. Ne može svanuti pre zore.

Ketli se nešto zdravo unervozila…Za koji dan biće puna godina kako se Peter na front vratijo. Da je neke sreće,trebô je već inovo o'sustvo dobiti, al' vraga…Nit'dolazi, nit'se javlja.

Jedno veče, dobro smo s poslom okasnili, pa nas imrkli mrak na njivi uvatijo…Izišla Ketli da namotvori kapiju,al' čim sam je ugledô vidim ja da tu nešto nije u redu…Navek ona nas priupita jel'smo se umorili, jel'smo ogladnili,a sad sagla glavu ićuti…

Kazô bi u jedan par kô da je malko i uplakana,al' nisu one njene bistre oči stvorene za suze pa ne mo'š baš ni sigurati.

"Milutine,jel'ono Ketli uplakana il'mi se čini."

"Ma ne činiti se,kumrija. Celo otpodne je ridala, jed-va smo je umirili…Pisao Peter da je po kazni poslat na istočni front."

Nisam ja ondak čestito ni znao šta je istočni front, al' jebeš mu mater…Čim je to po kazni,neće ići na dobro.

"Bogi'jebo švapski, što da kažnjavadu 'nako dobro i čestitočeljade?"

"E,moj kumrija. Zato što je dobar zato je inajebô... Daliga je neko isprovocirao ilise sam izlajao,isto mu se hvata. Daj Bože, da mu to ne dođe glave."

Bacijo se ija u brigu…Nije baš da kažeš da sam ja njega tol'ko zavolô neg'ne volem,brate,da se Ketli pati. Navikli smo mi na njen smej kogod dete na lizalicu pa ako sad ibrez njegaostanemo možemo ići u majčinu.

I stari se Jozef baš zdravo zabrinô…Ne može noćom od silne brige da spava pa malo kojazora da ga u gartenu ne zatekne…Premišljô se mučenik šta će ikako će,pa jeda-red odlučijo…

"Idem,her Milutine,u Beč. Ako dâBog da pronađem ono malo prijatelja što je preostalo možda mi neko i pomogne…."

'Oće….Pomo'će mu kol'ko slepac sakatom da udene konac u šivatku…Oni što su radi štogod učiniti sa'se ništa ne pitadu,a s onim što se pitadu, još gore…Da su kol'ko čestiti, ne bi oni u zlo doba tako važni bili…

Kako-tako, dovukô se iBožić četr'es'četvrte…Opet mi oba proslavili,al' nije to ni blizo kô ono kadgoda. Nije se, da kažeš, Jozef štogod promenijo neg'nema se više sučim slaviti…Nema više ovog, nema više onog…Di god se okreneš, samo nema…

Vlast se izbezobrazila pa ne mo'š više kasti ni da kupidu. Počeli sad da otimadu.

Nešto oko našeg Svetog Nikole, svukud putevi zavejani,al' eto ti nji'…Navek je s kamijonom dolazijo neki narednik Šulc. Starije čeljade, ne vole ni on što mora tako od naroda da otima,al' jebeš ga…Tako mu zapalo. Zdravo je on poštivô Jozefa,pa kad mu štogod i otme,bar je umô ljucki da se izvinjava.

Sad, očin,diko! Došô s njim ineki oficir…Mlado čeljade, ne mo'š kasti da mu ona uniforma ne pristaje, al' badava mu sve kad nema desne ruke…Skroz do lakta…

Vidim ja o'ma'kol'ka je to zagula kad i Šulc od njega bega,al' ja da begam, nemam kuda…Pokazuje mi glavom na krave. Kazô bi da 'oće dai'odrešim,al' kakoćui'drešiti dok mi Jozef ne kaže…..Ništa Jozef još ne divani, a nema ovaj kadeda se s nama dvojicom zajebava. Kad me s onom batrljicom opatrnô po glavi, triput mi se štala okrenula…Dopalo se to zaguli pa da će još jedared zamanuti,al' ga Jozef uvati za rame.

"Najn…"

Ne bi Švabi to pravo,al' gadno se čiča narogušijo pa ovaj i ne pokušava da ga odgurne…Da je štogod pokušo,al' da mu ne bi Jozef i onu zdravu do ramena iščupô…

Bilo kako bilo, osta nama prazna štala. Ne sme Jozef puno tak'u ni da je gledi,pa pobegô u kuću,a Švabe sedoše u kamijon iodoše. Nema više ni oni''artija, ni štambilja,ni parafa. Dobro je 'Itleru zagustilo pa sad kô veli:

"Ko te jebe,nemački narode. Što imaš daj, što ne daš otećemo."

Jednog jutra, za fruštukom, kaže Jozef Milutinu iKetli:

"Rešio sam da poklonim Fireru sve moje lipica-nere…"

O,bog te jebô, šta ovaj to divani…Da mu kogod do juče samo jednog zatražijo, da mu mrtvog oca iz groba podigne, ne bi ga majci dobijo…

Držidu ovi da je to opet neka njegova zajebancija,pa se slatko ismejali, al' nijezajebancija… Ozbiljna je to stvar da ozbiljnija ne može biti…

Ko mu može sina iz Rusije izvući ako ne može Firer,a ne mo'š ti do Firera s bonbonama doći. Uz tako lep dar, lepe želje ne moraš puno ni pominjati, a Bože moj…Uz malo sreće, jedna mala molba može ida prođe…..

Zdravo se i vlastima ova ponuda dopala,pa dal'im ovaj pre javijo il'su oni pre stigli. Dobro su oni upamtili di se šta u Jozefovoj avliji nalazi pa o'ma'naterali kamijon pred štalu sa lipicanerima.

Ko ćei'drugi utovarati neg'ja iSava,a greota od Boga… Tol'ke godine i' mazili i pazili kô decu rođenu,pa navikli se,čedo,ioni na nas imi na nji'. Još zajutra ni za bravu ne u'vatimo,osete nas pa ržedu od radosti.

Ka'smo imatorog ždrepca utovarili,'oćemo sad da iziđemo iz kamijona da se zatvori ona šaraglja, al' kako ćeš je zatvoriti kad idedu ioni za nama. Svi do jednog…Gledidu nas onim velikim očima pa samo još što ne kaže-du…

"Mito, Savo…Ne dajte nas,ako Boga znate."

Zgrabijo Švaba kamdžiju pa zamanô da švićne al' pritrči Jozef iotme mu je…Mislijo sam da će ga 'nako besan išopiti,al' sva sreća brzo se smirijo. Počô nešto na švapskom da divani konjima pa smiriše se ioni…Utom nekako inas dvojica uteknemo iz kamijona,a Švaba zatvori šaraglje iprebaci ciradu. Ćutimo mi ćute konji,al'u jedan par kad su počeli da ržedu iskačedu po kamijonu, stra'ota božija…Trese se kamijon samo što ga ne prevrne-du.

Jozef od muke pobegô u kuću…Kako se u svoju sobu zatvorijo,tri dana nije nikud izlazijo. Odnese mu Ketli da štogod prezalogaji, al badava…Što u sobu unese to iz nje iznese.

I nas smo se dvojica ljucki poboleli…Da čistimo praznu štalu ine pomišljamo,al'mater mu jebem…Jesam li čerez nje prošô,ržedu moji lipicaneri pa Bog.

Jedared tako pred spavanje, svi se nešto umusili, a Sava kô da čita šta mi se po glavi mota.

"E,moj kumrija,al'se neko dobro ovajdijo s naše lipi-canere. S nji'tri da biraš kuću u Beč, kak'u voleš."

"Znam ja to,moj Savo, kako ne bi znao. Zna iJozef,al'davljenik se iza slamku 'vata."

Nastaviće se...

PODELITE OVAJ TEKST NA: