детаљ слике: КРК Арт дизајн

XIII део можете прочитати ОВДЕ

 

КОБОЈАГИ

- роман на сремачком дијалекту, доносимо у наставцима,

аутор: Ђока Филиповић

ХIV deo

МИЛУТИН И ШВАБЕ

 31.

Једно вече, нешто се зарана с њиве вратили а Кетли сија од радости :

"Мита, Сафа, прзо у кујна на част."

Шта је сад богати?…Как'а част, да се није рат сврши-јо?Јесте, мало сутра ће се свршити!

"Мита, Петер топијо три нетеља осуства."

О,Бог га материн, и њега иотсуство. Нит'човека знам нит'познам а обрадовô се, знаш кол'ко…Кад је она тако радосна,морам се и ја веселити па макар да је каз'ла :

"Мита, сат јавили цели ти Путинци изгорели."

Радост кô радост…Кад је чекаш, никад је дочекати,а кад је через тебе прошла,и неосетиш.Навече, пред спава-ње, нејде менека из главе онај несретник ињегове муке. Шта мислиш ти ако је итај Петер нека загула, кô онај ћопави. Кад види како нас Кетли иЈозеф мазе ипазе јебаће мајку инама ињима.

Не волем овој двојици још ништа да помињем,ал' како се недеља ближи,тако ме све већи зорт 'вата…

Недељом се знало…О'ма'после фруштука, дал'ја дал'Сава, упрегнемо коње у фијакер и возимо Јозефа иКетли у цркву. Окупи се ту света море једно. И старо имладо, имушко иженско, издраво икљакаво,ал'сви дотерани и сви лепо расположени. Кад уђеду у цркву, до подне из ње не излазе.

Навек сам се ја здраво питô шта тол'ко радиду, ал' бојô сам се да завирим.Мој би ти поп Војкан то смандрљô за пô сата па да му је сам патрија'к васељенски на службу дошô.

Сад ови,богами,одустали од мисе. Чекаду Петера…Мали Ото стао на пут, џаба га идеда иматер тераду у авлију. 'Оће дете први да угледа оца, па Бог…

У неко доба, дере се кô суманут:

"Ено га иде, ено га иде…"

Кетли иХанс потрчали, а за њима иЈозеф. 'Нако матор итрампав граби уз пут кô дечкић…Ми стојимопо страни ичекамо. Шта ћемо друго…Нејде, наопако, да ими трчимо…Еј,мо'ш мислити да се после прича по селу како су српски заробљеници истрчали пред немачког мајора да се с њим изљубе.

Није ми се, право да ти кажем, 'нако издалека баш млого допô. Јебеш га,чедо, како иби…Поплашијо би ме и мој бáба да навуче ону њину униформу, ал'добро…Чим се он искезијо,намакми лакнуло :

"Фалим те Боже,овај је пљунути Јозеф. Не може онбити загула па све ида 'оће."

Са свима се љуцки поздравијо иза сваког му Кетли по штогод издиванила.Шта му је диванила, материна ће језнати, ал'видим да није ништа лошо. Смешка се овај, баш 'нако од срца, кôиотац му.

Дошло време ручка…Наспремала Кетли свега исвачега,а ди ћемо ми ручати?У гостињској соби.

"Милутине, сунце ти јебем, 'оћел'овај сад пући?"

"Што ће пући?"

"Кашће човек шта има они коју материну овде да једеду. Нек'иду у кујну, ито им је млого дато…."

"Иди,кумрија,у материну. Ти би требао да пишеш романе, имаш дара да закукуљиш."

Фала Богу,омашијо ја с мојим даром. За асталом он нас први нутка. Боји се човек да се не би штогод, недôБог, стидили.

После ручка иде Петер да обиђе имање.Рекô би ја да се гос'н доктор ама "ич" не разуме у наше сељачке послове, нит'га то бог зна како занима, ал'добро…Види човек -није ћорав…Пуне штале, пуни свињци. Све је ту на свом месту, чисто идотерано кô у апатеки,па канда да је више нег'задовољан…...

Кад му Кетли опричала како мали Ото трчи за мном иза Савом,смеје се до суза.

"Нека, нека...Време је данеко у породици буде прави сељак."

Кад год се ја иСава вратимо из поља,Петер иМилу-тин седе у гартену.Јел'су тудекана Кетли ил'Јозеф, обојица бог зна кол'ко насмејани ивесели, а јесул'сами остали, здраво се намргоде. Видиш по том да о здравоозбиљним стварима диване.

Спопаднемо ми навече Милутина да нам опричао чемусу диванили,ал' неће курва баш све ни да се излане.Уствари, како би ти казô…Каже он нама поштено за оно што нама одговара,а оно што нам не одговара, прећути…Није 'тео да нас забадава баца у бригу.

Петер је каже на служби у Немачкој војној болници у Загребу,ал'није то више онај Загреб кроз који сам ја оно-мад прошô… То је сад независна држава 'Рватска.

За "независну" сам ја већ чуо од оног несретника на њиви па ме није та новост тол'ко ни затекла,ал' неће он да каже како су сад имоји Путинци у лепој њиној…Фала му.

Не крије, додуше, да су сад у 'Рватској на власти усташе идомобрани. Петер се, каже, не може чудом начудити откуд тол'ко зла и погани у тим људима. Млоге су несреће из Рима долазиле,ал' 'вако штогод, још никада…Да чељаде чељадету очи повади идете у колевки закоље!

За Србију ништа боље…Канда да тек тамо не ваља…Стали људи пред 'Итлера кô жаба пред ваљак,а поцепали се кô шав на фусекли. Полак Срба о'шло у партизане, полак у четнике,па милина... Не мораи'више нико ни дирати, сами ће се међусобом поклати.

"Не знаш који су гори. Далионе Дражине брадоње илипартизанске банде по шумама."

У брати'јебô, па о чем он то дивани…

"Стани мало,Милутине,ако име Бож'је признајеш. Как'е су то партизанске банде по шумама?"

"Видиш,кумрија, не знам лепо ни сам како да ти појас-ним. 'Ај',рецимо,овако…Партизани су комунисти. Они су стали уз Тита ион их води."

Е,јебеш га,Милутине, са'си ми све казô…Тита не познајем…Не могу о човеку ништа касти, ни добро ни лошо, ал' знам,брате,мог друга Миливоја…Он је бијо комуниста. 'Нако честито иваљано чељаде,па што је сад бандит? По чему?

Ал''ајд'сад…Нек'иде у материну, не трчи кумрија пред руду. Крупне су то зајебанције, не мора баш свака у ту твоју тинтару ни ући.

"Кажи ти мени,Милутине,ко им је сад па тај Дража?"

Нећу ја да му кажем да знам за четнике…У,бато мој, још откад…Док сам деран бијо. Деда Марко је често приповедô како су на Солунском фронту чуда правили. Не могу браћа Французи да веруједу да итак'и'јунака има.

"Дража је пуковник краљеве гарде…Он је нормално за краља…"

"Стани побогу брате, са'си већ закукуљијо. Па он га јебô,јел'нисмо ими за краља? Из чије су нас војске поку-пили него из његове…Шта сад ту има лошо?"

"Нисам ни казао да има нешто лоше… Хоћу само да ти објасним ко су Дражини четници.То су наши Срби. Боре се за спас Српског рода,алине волу комунисте. Хтели би да очисте Србију иод шваба иод комуниста…Комунисти опет не маре за српство. Њима су сви људи једнаки па хоће да ослободе целу Југославију. Да опет, као пре рата, Срби, Хрвати иСловенци живе у једној заједничкој држави…Јесил'разумео?''

А,рекô, ту смо…Разумô сам те,мој Милутине, како те не би'разумô. Сад тек менека дошло оно што ми диванијо мој земљак у Загребу…

"Кад дође време,Мито, борићемо се, ал' тамо ди треба иза кога треба…"

Навече у кревету, 'тео не 'тео, морам премишљати ио партизанима ио четницима.Здраво менека сврби, да нисам ту ди сам, ком би се царству приволô.

Четнике сам заволô из дедини'дивана,ал' ми се сад нешто не допада што не воледу комунисте… 'Оће,каже,даи'истребе…Јебеш му матер, шта би то друго било нег'ево ти,Мито,пушка па пуцај у твог друга Миливоја…Јок…То не долази у обзир.

О партизанима, да кажеш, знам кол'ко 'оџа о Светом писму,ал' здраво ми се не допада ово за 'Рвате иСловенце. Нисами'ја, право да ти кажем, ни пре млого волô а сад кад ме ово снашло поготово…Коју ћемо материну опет с њима у државу ка'су једва дочекали да иону стару растуриду.

Окрени-обрни, па напослетку, 'вако ствари стојиду :

"Окани се ти,кумрија,којекак'и'загула. Нигди тебека није боље нег'у твојој авлији па коју ћеш материну да идеш куда!Седи ди си…Ни за ди си, ниси."

Примирим се тако па кô да сам малко изадремô,ал' ево ти ондак имоје матере. Когод да је ту крај кревета чучала :

"Е,Мито, Мито…Несрећо једна…Стпоут сам ти,сине,диванила да се оканеш ти'твоји'лагарија. Друге ти можеш штогод и преварити,ал' не'ш,чедо,никуд од себе утећи. "

"Мани се,мати, наопако…Шта сам сад слагô?"

"То,сине, како не би ти с никим о'шô…"

"Не би',мати,ка'ти кажем…"

"Ћути,несрећо! Ја сам те родила, ја те најбоље ипознам. С ким би се првим у бирцузу ождерô,с њим би ио'шô…"

А ви'ш ти,чедо, то ми је још од малена остало…Јел'ме штогод преко дана узнемирило,то ноћом морам сневати па, јебеш му матер, пет минута,пет минута.

Те ноћи, зло и наопако…Дошли партизани у Путинце.Кои'води?Зна се, мој друг Миливој. Млого пути је он код менека долазијо па како не би знао ди је кућа…

"Добар вам дан,другови партизани!"

Лепои'је бáба дочекô,ал' која ти је војска по лепом у авлију улазила :

"Друже Милоше,дошли смо да нам кажеш ди ти је Мита."

"Срам те било, Миливоје"…Умешала се моја Даница..."Да га ниси с нама у војску испраћô,не би ти ништа ни казла…"

Е,врага,мати,не'ш ништа касти…Што је било, било је,а што ће бити, Боже ме саклони…

"Другарице,ви се сиграте с ватром. Друг је Тито наре-дијо да приведемо Миту ипривешћемо га па да се под земљу сакријо. 'Ватај га…"

Кога да 'ватаду?Кога ће другог нег'бáбу…Навалиле загуле, ил'да призна ил'да га кољеду…Стење овај икркља, неће кобојаги ништа да ода, а како ће штогод иодати кад ине зна ди сам.

Ка'сам се пробудијо, гола вода подамном…Ал' когод да сам се упишô.

Јадам се ја зајутра Милутину иСави како сам се ноћаске здраво напатијо…Сава сељачка душа па верује у снове,а Милутин се по обичају керебечи.

"Е,мој кумрија, ти си све побркао. Не кољу,брате,партизани него четници.Они са великим брадама."

"Стани,Милутине,кôБога те молим. Да ми више реч једну ниси казô…Иди у материну ити ите брадоње, нисам још ињи'сањô."

32.

'Тео је нама Милутин још штогод о Петеру касти,ал' се брзо ујô за језик…Рачуна човек, јебиветри су јебиветри…Ако се дигод излаједу, кô што умеду, сви ћемо награисати.

Ал' добро…То што није казô ја сам, да кажеш, одавно  наслутијо…Јозеф није маријо за 'Итлера, кол'ко кречари за кишу, ал' је стари лисац умô то вешто да сакрије…

Код Петера, други случај….Ни он сам не уме речима искасти кол'ко га не воле,ал' не уме ни да ћути. Младост је своју спрцô слушајући шта се коме по глави врзма,па сад ка'се ињему памет љуцки заковитлала мора се мученик неком исповедити.

Мало потом, вратијо се Петер на фронт, а вратили се ими свом животу…Јебô политику! Доста је нама наши'брига па ди још ис тим белосвецким зајебанцијама да се зама-јавамо.

Дан за даном пролази. Из штале на њиву, из њиве у шталу,па иде некако….

Кромпир, фала Богу, лепо понô а лепо се иодржô. Ку'руз исто тако. Двапут га на време окопали па већ љуцки и клип оцепијо. Да си лепши пожелијо, срамота би било.

Малко нам је сено побацило…Силне кишурине удари-ле па нисмо успели све ни да покупимо, ал'кад све сабе-реш… Задовољни ми,а Јозеф још ивише.

Задовољна је ивласт…Окомили се на Јозефа, мало који дан да не сврнеду, ал'јебеш им матер…Нису они кадри тол'ко ни однети кол'ко ми можемо сакрити.

Божића смо оба лепо прославили…Баш 'нако како приличи крштеним душама идобрим домаћинима.

Ушли, да кажеш, и у четр'ес'трећу…Шта ће нам ова донети, то само Бог мили зна.

На њи'ов Божић окитила деца јелку па каже нам Кетли:

"'Оћу сад да свако сваком нешто лепо пошели..."

Таки им је обичај а да знаш,чедо,да иније то лошо. Лепо је кад чељаде чељадету штогод лепо пожели па макар се никад ине остварило.

Кетли менека пожелела да се што пре вратим у мој Срем…

"Да нађеш једна румена Сремица иошениш се."

Шта ћеш лепше од тог…Ред је сад да ија њојзи сучим лепим узвратим ал' стао ми мозак па ништа паметно да ми надође. Милутин јој пожелијо да се са својом фамилијом што пре врати у Беч инаставе тамо дии'је рат прекинô…Сава, опет, пуно здравља исреће, па јебеш га, кад погле-диш шта је менека и остало.

"Желим ти,Кетли,да родиш ћерку."

Како ми из уста излетило,тако сам се намак за језик ујô.

"Кумрија,јебô те отац глупави…Да те когод тера да лајеш не би умô тако погано да смислиш."

Помислиће жена да нам се Милутин штогод фалијо за њино ашиковање,па сад ја ту кô малко подјебавам.

Ал'добро…На сву срећу, не би тако ни близо…Слатко се жена мојој жељи исмејала, баш се види да јој се здраво допало…

"О,Мита,баш ти фала на 'вако лепа шеља. Знаш кол'ко би фолела једна цурица. Тоста ми фише ови'мушки."

Једног дана послô Петер неку атресу од црвеног крста па са'ћемо ми кобојаги да се јавимо својима…Млого ме то обрадовало а како, наопако, ине би. Знам да су сви здраво забринути,а мати мора да је пресвисла од секирације. Сад кад добиједу писмо пуно ће им бити лакше,а кô да гледим како им га Јакшић чита…

"Бога ти учô, нисам ово чуо…Шта си казô?"

Прекида га дејка, сваки час. Кобојаги ,није баш најбоље чуо, а лаже…Не чује он само оно што му се не допада. Ово му обашка мило,па рад је човек још једаред чути.

Милутин сео за астал иочас целу 'артију исписô. Мало му ито па тражи још 'артије ал' на'ће буџу Марјанову…Да је ове кол'ко било,не би ми, да простиш, чокањима брисали дупе…

Ја никако да кренем.

"Драги моји,ја сам добро, жив сам издрав…"

Ту застô па ни макац…Да кажеш, не знам шта би им казô…Таман посла…Три године нит'сами'видијо нит'чуо, а не знаш когасам се више пожелијо. Ка'се навече осамим у'вати ме нека туга па причам ја са њима догод ме сан не савлада…Кол'ко сам тога мом деда Марку издиванијо,не би то,чедо,ни у три романа стало,ал' ето ви'ш сад фелера. Кад могу да им штогод ваистину кажем, ја не знам шта би казô…

Преметијо Милутин како се патим :

"Шта је,кумрија, шта си се узврпољијо?"

"Не знам,Милутине…Не знам лепо одакле би почô."

"Полако,брате, куд си навро! Кажи им прво да си жив издрав, то је њима најважније."

"То сам већ написô."

"Добро…Сад им кажи ди се налазиш и како ти је. Да знају људи да ниси ни гладан ни жедан, да се не секирају."

Кажи ово,кажи оно, инатруковô ја цела два листа. Реко',док ово Глишић њима прочита,отиће бáби два бокала вина,ал' неће овај жалити…Да дâБог да то до њега дође, дао би он идва акова.

 33.

Како који дан осване Милутин нам пренесе шта је синоћ чуо од Јозефа.Неће он сад пуно ни да крије како ствари стоје, па он га јебô, све горе од горег…Как'и мир, как'е дрангулије…Канда да ће тек бити карамбола.

О том како је код нас, нешто пуно и не дивани, ал' да Швабама не цветаду руже,то сад ићорав види…Дошôђаво по своје.

Неки дан, пошô ти Јозеф у град да накупује којекак'и дандрмоља за кућу. С празни коли'о'шô, с празни'се и  вратијо. Још с капије почô да богара :

"Мајн Гот,хер Милутин, ово ће бити горе негодвадесетосме… "

Шта је то било двае'ес'осме, није то тол'ко ни важно, кол'ко је важно да не богара за бадава. Кадгода је он со ишећер на џакове куповô, сад му дали једну штаницлу од две киле.

Еј, шта је,браћо мила, две киле соли на тол'ку чељад итолку марву?! И марвинче ти је Бож'је створење, и оно воле да се осоли.

Из дана у дан, из недеље у недељу па из злог у горе. Нисмо још честито ни почели да вадимо кромпир,а власт дотерала камијон. Огладниле Швабе, не могу да дочекаду.

"Шта сте чекали досад, што га нисте повадили?"

Јебô те кромпир, вадићемо га кад му дође време. Не може сванути пре зоре.

Кетли се нешто здраво унервозила…За који дан биће пуна година како се Петер на фронт вратијо. Да је неке среће,требô је већ иново о'суство добити, ал' врага…Нит'долази, нит'се јавља.

Једно вече, добро смо с послом окаснили, па нас имркли мрак на њиви уватијо…Изишла Кетли да намотвори капију,ал' чим сам је угледô видим ја да ту нешто није у реду…Навек она нас приупита јел'смо се уморили, јел'смо огладнили,а сад сагла главу ићути…

Казô би у један пар кô да је малко и уплакана,ал' нису оне њене бистре очи створене за сузе па не мо'ш баш ни сигурати.

"Милутине,јел'оно Кетли уплакана ил'ми се чини."

"Ма не чинити се,кумрија. Цело отподне је ридала, јед-ва смо је умирили…Писао Петер да је по казни послат на источни фронт."

Нисам ја ондак честито ни знао шта је источни фронт, ал' јебеш му матер…Чим је то по казни,неће ићи на добро.

"Боги'јебо швапски, што да кажњаваду 'нако добро и честиточељаде?"

"Е,мој кумрија. Зато што је добар зато је инајебô... Далига је неко испровоцирао илисе сам излајао,исто му се хвата. Дај Боже, да му то не дође главе."

Бацијо се ија у бригу…Није баш да кажеш да сам ја њега тол'ко заволô нег'не волем,брате,да се Кетли пати. Навикли смо ми на њен смеј когод дете на лизалицу па ако сад ибрез његаостанемо можемо ићи у мајчину.

И стари се Јозеф баш здраво забринô…Не може ноћом од силне бриге да спава па мало којазора да га у гартену не затекне…Премишљô се мученик шта ће икако ће,па једа-ред одлучијо…

"Идем,хер Милутине,у Беч. Ако дâБог да пронађем оно мало пријатеља што је преостало можда ми неко и помогне…."

'Оће….Помо'ће му кол'ко слепац сакатом да удене конац у шиватку…Они што су ради штогод учинити са'се ништа не питаду,а с оним што се питаду, још горе…Да су кол'ко честити, не би они у зло доба тако важни били…

Како-тако, довукô се иБожић четр'ес'четврте…Опет ми оба прославили,ал' није то ни близо кô оно кадгода. Није се, да кажеш, Јозеф штогод променијо нег'нема се више сучим славити…Нема више овог, нема више оног…Ди год се окренеш, само нема…

Власт се избезобразила па не мо'ш више касти ни да купиду. Почели сад да отимаду.

Нешто око нашег Светог Николе, свукуд путеви завејани,ал' ето ти њи'…Навек је с камијоном долазијо неки наредник Шулц. Старије чељаде, не воле ни он што мора тако од народа да отима,ал' јебеш га…Тако му запало. Здраво је он поштивô Јозефа,па кад му штогод и отме,бар је умô љуцки да се извињава.

Сад, очин,дико! Дошô с њим инеки официр…Младо чељаде, не мо'ш касти да му она униформа не пристаје, ал' бадава му све кад нема десне руке…Скроз до лакта…

Видим ја о'ма'кол'ка је то загула кад и Шулц од њега бега,ал' ја да бегам, немам куда…Показује ми главом на краве. Казô би да 'оће даи'одрешим,ал' какоћуи'дрешити док ми Јозеф не каже…..Ништа Јозеф још не дивани, а нема овај кадеда се с нама двојицом зајебава. Кад ме с оном батрљицом опатрнô по глави, трипут ми се штала окренула…Допало се то загули па да ће још једаред заманути,ал' га Јозеф увати за раме.

"Најн…"

Не би Шваби то право,ал' гадно се чича нарогушијо па овај и не покушава да га одгурне…Да је штогод покушо,ал' да му не би Јозеф и ону здраву до рамена ишчупô…

Било како било, оста нама празна штала. Не сме Јозеф пуно так'у ни да је гледи,па побегô у кућу,а Швабе седоше у камијон иодоше. Нема више ни они''артија, ни штамбиља,ни парафа. Добро је 'Итлеру загустило па сад кô вели:

"Ко те јебе,немачки народе. Што имаш дај, што не даш отећемо."

Једног јутра, за фруштуком, каже Јозеф Милутину иКетли:

"Решио сам да поклоним Фиреру све моје липица-нере…"

О,бог те јебô, шта овај то дивани…Да му когод до јуче само једног затражијо, да му мртвог оца из гроба подигне, не би га мајци добијо…

Држиду ови да је то опет нека његова зајебанција,па се слатко исмејали, ал' нијезајебанција… Озбиљна је то ствар да озбиљнија не може бити…

Ко му може сина из Русије извући ако не може Фирер,а не мо'ш ти до Фирера с бонбонама доћи. Уз тако леп дар, лепе жеље не мораш пуно ни помињати, а Боже мој…Уз мало среће, једна мала молба може ида прође…..

Здраво се и властима ова понуда допала,па дал'им овај пре јавијо ил'су они пре стигли. Добро су они упамтили ди се шта у Јозефовој авлији налази па о'ма'натерали камијон пред шталу са липицанерима.

Ко ћеи'други утоварати нег'ја иСава,а греота од Бога… Тол'ке године и' мазили и пазили кô децу рођену,па навикли се,чедо,иони на нас ими на њи'. Још зајутра ни за браву не у'ватимо,осете нас па ржеду од радости.

Ка'смо иматорог ждрепца утоварили,'оћемо сад да изиђемо из камијона да се затвори она шарагља, ал' како ћеш је затворити кад идеду иони за нама. Сви до једног…Гледиду нас оним великим очима па само још што не каже-ду…

"Мито, Саво…Не дајте нас,ако Бога знате."

Зграбијо Шваба камџију па заманô да швићне ал' притрчи Јозеф иотме му је…Мислијо сам да ће га 'нако бесан ишопити,ал' сва срећа брзо се смиријо. Почô нешто на швапском да дивани коњима па смирише се иони…Утом некако инас двојица утекнемо из камијона,а Шваба затвори шарагље ипребаци цираду. Ћутимо ми ћуте коњи,ал'у један пар кад су почели да ржеду искачеду по камијону, стра'ота божија…Тресе се камијон само што га не преврне-ду.

Јозеф од муке побегô у кућу…Како се у своју собу затворијо,три дана није никуд излазијо. Однесе му Кетли да штогод презалогаји, ал бадава…Што у собу унесе то из ње изнесе.

И нас смо се двојица љуцки поболели…Да чистимо празну шталу ине помишљамо,ал'матер му јебем…Јесам ли через ње прошô,ржеду моји липицанери па Бог.

Једаред тако пред спавање, сви се нешто умусили, а Сава кô да чита шта ми се по глави мота.

"Е,мој кумрија,ал'се неко добро овајдијо с наше липи-цанере. С њи'три да бираш кућу у Беч, как'у волеш."

"Знам ја то,мој Саво, како не би знао. Зна иЈозеф,ал'дављеник се иза сламку 'вата."

Наставиће се...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: