O namaAutoriPoezijaProzaRecenzijeRazgovoriKultura sećanjaKolumnaBesede






















Izdvajamo

Aleksa Đukanović
Aleksandar Čotrić
Aleksandar Mijalković
Aleksandra Đorđević
Aleksandra Grozdanić
Aleksandra Nikolić Matić
Aleksandra Veljović Ćeklić
Aleksandra Vujisić
Anastasia H. Larvol
Anđelko Zablaćanski
Biljana Biljanovska
Biljana Stanisavljević
Bogdan Miščević
Bojana Radovanović
Boris Đorem
Boris Mišić
Branka Selaković
Branka Vlajić Ćakić
Branka Vujić
Branka Zeng
Dajana Petrović
Danijel Mirkov
Danijela Jokić
Danijela Milić
Danijela Odabašić
Danijela Trajković
Danilo Marić
Dejan Grujić
Dejan Krsman Nikolić
Desanka Ristić
Dina Murić
Divna Vuksanović
Đoka Filipović
Đorđo Vasić
Dragan Jovanović Danilov
Dragana Đorđević
Dragana Lisić
Dragana Živić Ilić
Dragica Ivanović
Dragica Janković
Draško Sikimić
Dušica Ivanović
Dušica Mrđenović
Duška Vrhovac
Gojko Božović
Goran Maksimović
Goran Skrobonja
Goran Vračar
Gordana Goca Stijačić
Gordana Jež Lazić
Gordana Pešaković
Gordana Petković Laković
Gordana Subotić
Gordana Vlajić
Igor Mijatović
Ilija Šaula
Irina Deretić
Iva Herc
Ivan Zlatković
Ivana Tanasijević
Jasmina Malešević
Jelena Ćirić
Jelena Knežević
Jelica Crnogorčević
Jovan Šekerović
Jovan Zafirović
Jovana Milovac Grbić
Jovanka Stojčinović - Nikolić
Juljana Mehmeti
Kaja Pančić Milenković
Katarina Branković Gajić
Katarina Sarić
Kosta Kosovac
Lara Dorin
Laura Barna
Ljiljana Klajić
Ljiljana Šarac
Ljubica Žikić
Ljubiša Vojinović
Maja Cvetković Sotirov
Maja Herman Sekulić
Maja Vučković
Marija Jeftimijević Mihajlović
Marija Šuković Vučković
Marija Viktorija Živanović
Marina Matić
Marina Miletić
Mario Badjuk
Marko D. Marković
Marko D. Kosijer
Marko Marinković
Marko S. Marković
Marta Markoska
Matija Bećković
Matija Mirković
Mićo Jelić Grnović
Milan S. Marković
Milan Pantić
Milan Ružić
Mile Ristović
Milena Stanojević
Mileva Lela Aleksić
Milica Jeftić
Milica Jeftimijević Lilić
Milica Opačić
Milica Vučković
Milijan Despotović
Miljurko Vukadinović
Milo Lompar
Miloš Marjanović
Milutin Srbljak
Miodrag Jakšić
Mira N. Matarić
Mira Rakanović
Mirjana Bulatović
Mirjana Štefanicki Antonić
Mirko Demić
Miroslav Aleksić
Mitra Gočanin
Momir Lazić
Nataša Milić
Nataša Sokolov
Nebojša Jevrić
Nebojša Krljar
Neda Gavrić
Negoslava Stanojević
Nenad Radaković
Nenad Šaponja
Nenad Simić-Tajka
Nevena Antić
Nikola Kobac
Nikola Rausavljević
Nikola Trifić
Nikola Vjetrović
Obren Ristić
Oliver Janković
Olivera Stankovska
Petar Milatović
Petra Rapaić
Petra Vujisić
Rade Šupić
Radislav Jović
Radmila Karać
Radovan Vlahović
Ramiz Hadžibegović
Ranko Pavlović
Ratka Bogdan Damnjanović
Ratomir Rale Damjanović
Ružica Kljajić
Sanda Ristić Stojanović
Sanja Lukić
Saša Knežević
Sava Guslov Marčeta
Senada Đešević
Simo Jelača
Slađana Milenković
Slavica Minić Catić
Snežana Teodoropulos
Sanja Trninić
Snježana Đoković
Sofija Ječina - Sofya Yechina
Sonja Padrov Tešanović
Sonja Škobić
Srđan Opačić
Stefan Lazarević
Stefan Simić
Strahinja Nebojša Crnić Trandafilović
Sunčica Radulović
Tatjana Pupovac
Tatjana Vrećo
Valentina Berić
Valentina Novković
Vanja Bulić
Velimir Savić
Verica Preda
Verica Tadić
Verica Žugić
Vesna Kapor
Vesna Pešić
Viktor Radun Teon
Vladimir Pištalo
Vladimir Radovanović
Vladimir Tabašević
Vladislav Radujković
Vuk Žikić
Zdravko Malbaša
Željana Radojičić Lukić
Željka Avrić
Željka Bašanović Marković
Željko Perović
Željko Sulaver
Zoran Bognar
Zoran Škiljević
Zoran Šolaja
Zorica Baburski
Zorka Čordašević
Razgovori


SENAHID NEZIROVIĆ: HUMANIZAM JE IMANENTAN KNJIŽEVNOSTI

Neda Gavrić
detalj slike: KRK Art dizajn


Senahid Nezirović:  Humanizam je imanentan književnosti


Humanizam je imanentan književnosti, a vrsni pisci prepoznaju antifašistički pokret u svim konfliktima. U doba mira, književnik MORA borbom za ljudska prava prednjačiti u odnosu na ostale pojedince i umetnike. Svedoci smo FEMICIDA, nakon završetka rata u BiH, 1995! Mi, muški književnici, MORAMO podignuti glas i biti u prvim redovima borbe za konačno zaustavljanje ubijanja žena. Jer, i mi smo sinovi naših majki, i mi imamo sestre, a mnogi imaju kćeri miljenice. Uvek moramo pamtiti plemenitu gestu najvećega viteza i junaka posle Kosovskog boja – Banović Strahinje (Strahinjića bana) koji beše oprostio ljubi, poklanjajući joj i život i poverenje...




Književna radionica "Kordun"
Književni ESNAF
Neda Gavrić - Banja Luka, petak, 09.08.2024.


Iza vas su godine uspešnog književnog rada. Uvek predano radite, stvarate. Spremate li nešto novo za naredni period?


Dozvolite, pre svega, da zahvalim na vremenu, prostoru i pažnji koje mi poklanjate za KR „Kordun“! Želim čitaocima mojih odgovora na Vaša cenjena pitanja – zdravlja i strpljenje... Da, posle 44 godine skromnih dometa, baveći se više književnim, a manje novinarskim i prevodilačkim radom odlučio sam, opet, jedan rukopis poveriti prvo Izdavačkoj delatnosti Udruženja književnika Republike Srpske, sa sedištem u gradu Banja Luka! Iz više razloga, a presudni su: a) jer tu radi vrhunski profesionalac, moj višedecenijski prijatelj i Pesnik, mr Predrag Bjelošević. Ljudskost i vrhunski kvalitet njegovog Opusa, te savremeni manir komunikacije – opredeliše me da, nakon pozitivnog iskustva sa romanom „Jagma“ iz 2020, ponovim(o) nečim novim što, možda, može biti kruna stvaralaštva neproduktivnog Senahida Nezirovića (koji više voli čitati knjige prijatelja, nego pisati svoje)! B) Hvale je vredno znati da mnoge, sjajne, programe realizuje(mo) i pored dobijanja veoma simboličnih sredstava koja dolaze od nadležnog Ministarstva za kulturu Vlade Republike Srpske našem Udruženju...


 
Kako stoje stvari u Vašem gradu, kulturnog života što se tiče? Koliko su česte književne manifestacije, angažovanje književnika iz vašeg grada?


Bavio sam se društvenim radom u oblasti kulture:
A) prvo, u predratnom periodu, računajući od 1980, kada mi je Društvo nastavnika sh jezika i književnosti SR BiH (Sarajevo), dodelilo (novčanu) „Kočićevu nagradu“, u konkurenciji učenika srednjih škola. I, priznajem da je tada kulturni život cvetao, u opštini Lukavac, gde su moji starosedeoci! Zašto je ono vreme bilo bolje? Tada je moćna industrija: Fabrika sode Lukavac (najstarija kompanija na Balkanu, od 1892!), sa oko 2.000 radnika;  Koksno hemijski kombinat „Boris Kidrič“ Lukavac (od 1952), gde je posao imalo oko 3.500 radnika i Fabrike cementa Lukavac (od 1974) u kojoj se radno angažovalo oko 1.000 zaposlenih (bez Rudnika i ostalih firmi), davala finansijsku podršku, i uz fina izdvajanja od ondašnjeg SIZ-a kulture. Svugde su me čekala širom otvorena vrata kod rukovodilaca i nikada ni jedan moj zahtev za novcem nije odbijen ili prešućen! Pečat
Književnoga kluba „Mostovi“ u kome sam volontirao, kao predsednik, u, tada, jednogodišnjem mandatu, davao je sigurnost, dok su funkcioneri: OK SSRN, OK SK; OK SSO, SUBNOR-a, važili za preplaćene profesionalce... u tom, zlatnom vremenu, prvenac „Ceremonijal“, objavio mi je državni izdavač „Univerzal“ (Tuzla, 1985), što se poklopilo sa brucoškim statusom na filosofskom fakultetu (državnog) Univerziteta u Sarajevu. S obzirom da je moja generacija mladića morala regulisati vojnu obavezu, odmah nakon srednje škole, po „Zakonu generala JNA“ u Skupštini SFRJ, zakasnio sam na upis posle dolaska 1983. Kao rođeni Tuzlak (gde beše rođen i jedan od naših najvećih književnika Meša Selimović!), zahvaljujem rođenom Banjalučaninu, akademiku dr Branku Milanoviću, profesoru sa „faksa“, koji mi napisa pozitivnu recenziju prvoj knjizi!
 
B) ratnom periodu, kada sam radio kao novinar Pres Centra opštine Lukavac, od 09. decembra, 1992 do 31. marta, 1993. Nestranački, nezavisni, i na taj način pisao. 29. mart, 1993, je prelomni datum, kada se, u Tuzli, dogodilo dvostruko i monstruozno ubistvo, čije su žrtve: sin jedinac Goran i njegov otac, a moj nekadašnji prof. sh jezika i književnosti EMHŠC Lukavac (1977 - 1981), dr Špiro Matijević (r. 1943, Kolašac kod Knina, NDH), eminentni univerzitetski profesor, prevodilac, pesnik, recenzent i priređivač antologija... Hodže u SDA su me diskvalifikovale kao srpskog pisca i eliminisali. Samo DVA dana posle „zločina iz koristoljublja“ (istraga tuzlanske policije!?) nad dva lojalna građanina srpske nacionalnosti koji su ostali sa poverenjem na teritoriji pod kontrolom (terorističke) Armije R BiH, mene su izbacili sa posla... čak sam i ja, više puta izbegao smrt, vraćajući se u Redakciju!i, C) posle rata, svedok sam razularene vlasti koju niko nije kontrolisao: iz naslova Osnovnih škola izbaciše imena narodnih heroja Srba (Ljubomir BožovićJaša – Dobošnica; Nikola Stjepanović – Puračić, Miloš Kupres – Turija) i Hrvata (Vjekoslav Tunjić – Lukavac Grad!). Donoseći Odluku iz mržnje, poskidali su imena: Heroja Oktobarske revolucije Alekse Dundića (1878 - 1920) iz naziva moje O. škole u Lukavac Mestu, kao i Đure Pucara Starog sa pročelja Doma kulture (potpalio prvu koksnu bateriju 1952!), a nac(ional)ista, ratni direktor Mihad Sakić (1993), odmah „energično“, izbacuje iz te kulturne ustanove - biblioteke, knjige samo srpskih pisaca štampane našomćirilicom!? (Prolazeći pored fontane Doma kulture, video sam hrpu knjiga i na vrhu  knjigu „Ozrenski partizanski odred“ antifašiste i nosioca partizanske spomenice 1941 – Todora Vujasinovića, koga su proglasili „ćetnikom“!) Kulturnu politiku Grada provodi Sakić, sa srpskim prezimenom (stid ga porekla i shvata da je isplativije biti konvertibilni bošnjak) je antisrpska 100%, dok još ima razumevanja u Tuzli kao srcu TK-a (firma SPKD „Prosvjeta“ Tuzla jedina je ćirilička, kao i dvojezični natpis na Železničkoj stanici)  i Federaciji BiH. „Kadrovi“ u kulturi su bez valjanog Znanja i Diploma, došli sa smeća prošloga sistema i sada „drmaju“: glavni uslov da književnik bude pozvan i dobro plaćen je da „bude na pravoj liniji“ tvrdnje da su „Srbi počinili genocid i agresiju na BiH, te da je general Ratko Mladić ratni zločinac“! NADpodobni u  J. U. Centar za kulturu Lukavac imaju budžet od oko milion KM, godišnje, a delegati G(radskog) V(eća) Lukavac su konstatovali da novac „peru“ i troše na gluposti.
..
Kako komentarišete ulogu aktivizma i borbe za ljudska prava u kontekstu aktuelnih događaja?


Humanizam je imanentan književnosti, a vrsni pisci prepoznaju antifašistički pokret u svim konfliktima. U doba mira, književnik MORA borbom za ljudska prava prednjačiti u odnosu na ostale pojedince i umetnike. Svedoci smo  FEMICIDA, nakon završetka rata u BiH, 1995! Mi, muški književnici, MORAMO podignuti glas i biti u prvim redovima borbe za konačno zaustavljanje ubijanja žena. Jer, i mi smo sinovi naših Majki, i mi imamo sestre, a mnogi imaju kćeri miljenice. Uvek moramo pamtiti plemenitu gestu najvećega viteza i junaka posle Kosovskog boja – Banović Strahinje (Strahinjića bana) koji beše oprostio ljubi, poklanjajući joj i život i poverenje... (iako je Zakon SPC-e, tada zahtevao: lišavanje vida i posecanje kose, kako bi se vizuelno identifikovala „grešnica“!) Paradoksalno je, da, u ondašnjoj mračnoj Evropi gde Sud Svete Inkvizicije Katoličke crkve, spali milione žena, na lomači, pod sumnjom da su bile gatare, izranja Svetao Lik pravoslavnoga junaka, Hristijanina, srpskog roda, koji nije upotrebio moć i mač da se osveti krhkoj ženi, već suprotno! I kako god čitamo tekst epske pesme, gledajući film V. Mimice sa glumčinama: Frankom Nerom, Sonjom Vejnović,Radetom Šerbedžijom, Draganom Nikolićem i S. Sokolović Bertok, moramo se prisetiti i plemenite geste njegovog sledbenika Ratka Mladića. Časnog oficira JNA, generala VRS-e, koji beše pustio na „slobodnu teritoriju“ iz Srebrenice, tog vrelog leta, 8.000 žena, dece i staraca! Zalud beše „sirov“ snimak svetskih TV kuća: BHRT, RTS, HRT, CNN, BBC, Međunarodni sud (ne)pravde u Hagu, donosi Rešenje i presudu! „Kadija te tuži, kadija ti sudi“ (dok i njega ne stigne katil – ferman!) Mediji informišu o zločinima nad ženama: Nermin Sulejmanović ubio ljubavnicu Nizamu H., u Gradačcu, Elvis Ćustendil usmrtio Amru K., u Tuzli, a, u istom gradu je Mujaga Čičkušić isekao sekirom ženu i dvoje maloletne dece (9 i 2), dok je Anel Bećirović u Sarajevu iz pištolja presudio ženi, a njegov sin od 4 godine života je zanemeo! Biću ironičan: može se dogoditi da i ov(akv)e zločine muslimana – bošnjaka, što je adet samo velikih kukavica i kokošara, po starom i oprobanom receptu, ponovo, pripišu časnom generalu Ratku Mladiću! Kada sam to pisao na „sokoćalu“, tužio me nahuškan Vanja Osmanović (SDP): „da sam „negirao genocidE i veličao ratnog zločinca Ratka Mladića“... SIPA je dobila HITNO naređenje („sa najvišeg mesta“) da me posete i uzmu IZJAVU od mene... Sud BiH je Rešenjem od 29. novembra, 2023, obustavio hajku Tužilaštva BiH i oslobodio me! (Po Inckovom je Zakonu za ovo krivično delo je zaprećena kazna zatvora od 6 meseci do 3 godine, a ja sam bio jedini optužen iz Federacije BiH, od 55 tužbi!) Ne mora uvek pojedinac nositi „svoj krst“ sudbine, nego, ponekad, biti obeležen kao „pokretna meta“! Spasio me Svevišnji, a kako je napisao i P. P. II  Njegoš: „Četa mala, ali odabrana“ (sjajnih advokata!), ali me nisu spasili od nezakonitog oduzimanja svih novčanih primanja!!!   
 
Ono o čemu se mnogo polemiše u javnosti su aktuelne Olimpijske igre. Dosta se raspravljalo o samom činu otvaranja, kakav je Vaš stav i mišljenje?


Optužiće me i za ovaj stav, da je „proruski, maligne prirode“! Gledao sam prenos(e) „Olimpijada“ iz Sarajeva (XIV ZOI, 1984), i Ruske federacije (2016), diveći se lepoj koreografiji, muzici, a uključujući i bezbednosnu dimenziju. Impresioniran sam pristojnošću i  dobrim ukusom prethodnih, za razliku od ove u Parizu 2024, koji više nije „Grad Svetlosti“ i san svih naših Pesnik(inj)a, već OlimpiJADA – smotra kiča, neukusa i razvrata,organizovana u Metropoli tame! Organizator se potrudio da zgadi sport, svojski, jer u njemu odavno vlada Njegovo Veličanstvo – Novac! Jedina svetla tačka je trijumf ZLATNOG Noleta, kralja svetskog tenisa! Živeo „VUČKO“ (maskota), i Predsednik – „Tat(ic)a“ - znalac Puta, kako Vladati, radeći „na obšte polze naroda“... (koga je, ranije, u više navrata i bez uspeha napadao antiHrist!)




 
Po Vašem mišljenju, šta je najveći problem savremenog čoveka?


Bogohuljenje i ubijanje Ljudi: žena, dece i staraca! Ubijanjem Čoveka, ubija se Njegov Tvorac: Bog! A onda – antisemitizam i terorizam...


Koliko i kako globalizacija utiče na tradicionalne vrednosti i kulture širom sveta?


Fenomen globalizacije i sveta koji postaje „selo“ je sveprisutan u životu ljudi. Čovek – pojedinac može da mu se pokuša odupreti, jedino izolacijom. Bekstvom iz metropola u netaknutu Prirodu, ali da ne podivlja... naš jedini književni nobelovac (1961.) I. Andrić ima „Priču o kmetu Simanu“, koja o tome svedoči. Glavni akter je Siman Vasković, srpski seljak koji ne shvata promenu imperija na Balkanu, tako da poručuje: „Puče puška s pećine/ nema agi trećine“! Globalizacija nemoralno uzima harač, ne obazirući se da li je halal ili haram! Rudnici litijuma u Srbiji i BiH deo su globalizacije (ili: podelom izazvati novi rat među srpskom braćom!), kao što su indijanska plemena pobijena - zatvorena u rezervate širom SAD-a, zbog nemilosrdne pljačke, pod eufemizmom: eksploatacije zemlje...

Kada govorimo o geopolitičkoj situaciji, konflikti su širom sveta. Kako komentarišete trenutnu situaciju?


Geopolitičkom situacijom se uopšte ne obremenjujem. Moramo je sagledavati iz ptičije, a ne žablje perspektive. Zabrinut sam kada „zareži oružje“, umesto jezika diplomatije! U ruskoj, evropskoj i svetskoj književnosti, jedan od najvećih pisaca Lav N. Tolstoj stavlja u naslov svog romana ključne reči: „Rat i mir“! Rat je način života i deo sudbine (ovakvog) sveta. Industrije proizvodnje naoružanja i ubijanja „žive sile“ zarađuju na „klanicama“. (Za njih i kladionice mora biti novca, ali ne i hrane za bebe.) Čuvena misao Klauzevica o ratovima otkriva (ne)moć Politič(m)ara! (Nikad u ratovima ne ginu sinovi „guzonja“, pa tako ni u zadnjem ne izgubiše živote Bakir, sin Alije Izetbegovića; Miroslav, sin dr Franje Tuđmana ili Marko, sin Slobe Miloševića, nego fukara, Bože mi oprosti! U skladu sa izrekom: „Vlada daje topove, bogati ako hoće volove, a sirotinja jedino što ima – sinove“) Istorijski fakt o „križarskim ratovima“ (na Jerusalim i Konstantinopolj), zbog otimačine, su - neoborivi. Postignuta je opšta saglasnost svih istoričara da Bosna do 1463, beše JEDNA DRŽAVA, SA JEDNIM KRALjEM I JEDNOM CRKVOM (RELIGIJOM)! Pokoravanjem Bosne, Turci Obmanlije ubijaju Kralja, Državu pretvorivši u sandžak (provinciju), a pravoslavlju natovariše dominantni islam. Ratovima je islam (sablje su službeni simbol na zastavi kraljevine Saudijske arabije!) osvajao teritorije i vlast! „Tihom islamizacijom muslimana“, što je projekat A. Izetbegovića u knjizi „Islamska deklaracija“, bošnjaci razvaljuju jednu ozbiljnu Držav(etin)u ratujući (protiv) Srba i Jug(oslavij)e, koja je intenzivno pomagala arape Iraka, Sirije, Libije, Afganistana, Palestine – oružjem iz Zavoda „Crvena zastava“. (Politika Josipa Broza Tita i SKJ, često beše obojena antisemitizimom!) Zar iko normalan može tvrditi da bi se ove posledice događale u Gazi sa muslimanima da još uvek postoji onaj sistem,  utvrđen u SFRJ!? Bez obzira na simpatije u izboru dve strane (rat između Izraela i terorističke grupe „Hamas“), moramo poštovat istorijske činjenice da jevrejski narod beše žrtva: od faraona u Egiptu do Holokausta u drugom svetskom ratu. A sa židovima je najviše pobijeno Srba, Roma i komunista!!! Uzrok rat(ov)a je napad terorista na Držav(etin)e (Izrael, Rusiju) i to se ponavlja, na neznatno modifikovan način, po modelu kako teroristi atakovaše na SFRJ!  Tolerancija demo(N)kratije i višepartijskoga sistema, koštala je Savez komunista gubitka vlasti, a tranzicijom o(p)stajanje vrhuški sa „preletačevićima“, nesposobnjakovićima kojima nije bitna i dragocena budućnost Države, izuzev njih samih... Sveto Pismo i Koran su nebeske Objave koje najavljuju spuštanje Hrista i trijumf u borbi protiv Zla. Mi, koji smo bili na službi u JNA, sa dovoljno iskustva, borićemo se kao Hristovi vojnici na pravoj strani u poslednjem sukobu između Sila Dobra i zla... Bože, Pravde!   
 
Može li umetnost, na neki način, biti pokretačka snaga promena na bolje?


Umetnost može biti pokretačka snaga promena na bolje! Moramo da saznamo šta očekujemo sutra, odnosno, da (nas) opet ne prevare hohštapleri podvaljujući gore za bolje... i pod uslovom da umetnici nisu podmitljivi. Korupcija vlasti na svim je nivoima uzela maha i nikada ne bi pustila korenje da je u islamizovanoj EU na snazi Drakonov Zakon iz stare Grčke, odakle je prepisan i Šeri(j)at. Čiji su principi (kao) u Tori, Bibliji i Koranu, identični: „Oko za oko, zub za zub, glava za glavu“! Ali, kod nas je sinteza: Džinghis-kanovog, Solonovog i Klistenovog zakona, dovela do pustoši u srpskom selu Smoluća kraj Lukavca gde niko nije osuđen za ubijanje civila i pljačku! Umetnik pisane Reči, proganjan i hapšen pisac, Vaclav Havel postao je Predsednik Države. Ipak, ni njegov ugled i autoritet ne spreči raspadanje Čehoslovačke, doduše bez krvoprolića, i podelu na dve, patuljaste, „držav(ic)e“! Umetnost, nepristrasnim pristupom, kada se snima film, itekako doprinosi pomirenju, promenama u načinu funkcionisanja vlasti i boljem životu za građane i narode. Nobelovac Peter Handke se nije svrstao i solidarisao sa srpskim narodom tek tako, nego je kao razuman Čovek, intelektualac i realista sagledao situaciju i doneo Pravednu Odluku! On je prelep egzemplar kako bi i drugi morali poštovati u ovom vremenu i prostoru, naš narod koji je podneo najveće žrtve u odbrani i osvajanju Svete Slobode! Uz njega je i naš slavni, najnagrađivaniji režiser Emir Nemanja Kusturica, kome bi se „Oskar“ 100 put, davno dodelio, ali PoliKita ne da „green light“, jer ne želi ocrniti Srbe u nekoj svojoj „Turneji“! A sa njim je ZLATNI Nole iskusio nevolje u doba „Covid 19“!
 
 
Mnogo je mladih, talentovanih ljudi koji se trude naći mesto pod književnim nebom. Šta biste im poručili, savetovali?


Hvala i slava Bogu, rođen sam „pod srećnom zvezdom“ i otuda mi beše određeno da recenziram prvence jedino 3 mlada, živa, talentovana Pesnika: Anđeli Pavlović i Slađani Lazić iz Beograda, te Vojislavu Durmanoviću iz Bijeljine! Njihovu lepu sudbinu nije imala Dijana Mahovkić, student Pravnog fakulteta u Sarajevu, čiji prvenac sam posthumno objavio i potpisao kao Urednik biblioteke „Sazvježđa“, književnoga kluba „Ivo Andrić“, koji beše deo Književne omladine Lukavca (1990). Parfraziraću savete koje mi je dao Živodrag Živković (r. 1936, Ramaća kod Kragujevca, kraljevina Srbija, p. 2002, Zenica, BiH) svakom od mladih Pesnik(inj)a: NE mamuzaj(te) Pegaza, jer je žurba „posao Sotonin“ (daleko mu kuća bila!). Ne gubi(te) vreme na poroke, nego čitaj(te), i ne budi(te) ljubomorni i zavidni, nego razvijaj(te) uzorne i skladne međuljudske odnose! Ove savete je sledila i Radosanka Kovačević Ševkušić iz slobodarskih Šekovića, koja se ostvarila prvo kao srećna supruga i roditelj - Majka dva sina. Njen, sazreo prozni prvenac „Ničija međa“, skoro je objavio „AsOglas“ iz Zvornika. Na taj način, Republika Srpska je obogaćena sa još jednim (ženskim) autorom, a žena je oduvek manjkalo u literaturi, umetnosti iz poznatih razloga...
Kakvi su Vam planovi u bliskoj budućnosti? Očekuju li Vas neki nastupi, putovanja?
Bože, zdravlja... ima dosta planova za nastupe i gostovanja! Daće Bog, putovaću, do kraja kalendarske godine i na Međunarodni sajam knjige u Beograd, Republiku Srbiju. (Jedan od prošlih za mene beše pun iznenađenja: svoja Izabrana dela poklonio mi je kolega s adresom u SAD, Šaula – imenjak jednog našeg sveca - Ilija. Zatim je divna Jovanka Stojčinović Nikolić upoznala dva stranca iz inostranstva: prof. Jovicu Đurđića iz „l(ij)epe naše“ i mene, iz fe(U)deracije Herceg Bosne.) Ali, pre toga, na  Preobraženija, učestvovaću, kao recenzent prvenca, u beogradskoj biblioteci „Petar Kočić“! Zašto baš tad? Zato što autor knjige „Ničija međa“ Radosanka KovačevićŠevkušić ima uvršten antologijski tekst, naslovljen „Moć Preobraženija“! Njoj se ispunio san da, jedina iz svoje generacije (koja nedavno beše proslavila i 4 decenije završetka Osnovne škole), objavi odličnu knjigu, svedočanstvo, i ostavi je u amanet generacijama koje dolaze.. A, meni dobitniku državne „Kočićeve nagrade“ iz Rajvosa, da, nakon 44 godine - prvi puta dođem u beogradsku biblioteku koja nosi ime našega književnika (i narodnog poslanika u Saboru BiH)!. Buntara Petra Kočića, koji nije odstupio sa puta Vuka Stefanovića Karadžića, sanjajući san o prisajedinjenju (cele) Bosne 1/1 Srbiji (ne samo Republike Srpske)... da bi zaživela izreka „Mirna Bosna“!
 Uz takve misli upokojio se u Zemunu, 1916... mrske, tuđinske Austro-Ugarske protiv koje se borio! (Ja ovo ne umem drugačije (pro)tumačiti, nego kao Božiju Providnost!) A, ove godine obeležiće(mo) 5 decenija od objavljivanja poetskog prvenca „Usnula devojka“ klasika i naše gore lista, srpskog Pesnika s adresom u R. Hrvatskoj, prof. JoviceĐurđića (moj bivši profesor Špiro Matijević beše pisao o toj knjizi, daaavne 1974, dok je živeo i radio u Lukavcu!), tako da i taj svojevrsni kulturni događaj ne sme biti prećutan u javnosti! No, verujte mi da ponajviše volim dolaziti u Banja Luku kao Grad koji doživljavam Slobodnim i Bezbednim, gde mi se od prvog mog dolaska 1980. godine, do danas   n i k a d a   nije desila ni najmanja neprijatnost (za razliku od Lukavca, gde su me bivši pripadnici terorističke Armije R BiH hteli ubiti nekoliko puta, napadajući i moju stariju sestru, premda ih nismo izazivali!) . Nema lešeg saznanja, nego da čoveka – Putnika u tako lepom Gradu, a naročito parku koji nosi ime Petra Kočića, (d)očekuju Lica dragih prijatelja!I da okončam ove odgovore, kao „Večiti neženja“, a u duhu lepe literature; naime poslao mi je novu knjigu – roman „Mjesečina za ponijeti“ banjalučki klasik i savremenik, jedan od 3 draga imenjaka Ranka (Risojević i Preradović) – Pavlović, koji navodi reči svog junaka, pravnika O. Paunovića: „Ko bi, pored žene i dece, mogao da čita“?
Još jednom zahvaljujem dragoj prijateljici, vrsnoj novinarki i Pesnikinji Nedi Gavrić na sročenim pitanjima i odvojenom vremenu za mene – Slobodana/Senahida Nezirovića iz Lukavca u TK, federalni deo postDejtonske konfederacije BiH... jer, od prvoga koji sam dao Lidiji Miševskoj, novinarki lista „Mlad borec“ u Skoplju, bivša Socijalistička Republika (ne: Severna!) Makedonija, 1980. godine, izbegavao sam intervjue s obzirom da su neki zavidnici (Mujčinović Ibrahim zvani Braše koji živi u Republici Srbiji, a komentariše događaje na „fejsbukovoj“ stranici „Stari Lukavčani“!)),  moje pojavljivanje (kao javne ličnosti)  interpretirali pogrešno, kao puko  hvalisanje...
 
 
 
 
 
 


 
 
 

PODELITE OVAJ TEKST NA:






2024 © Književna radionica "Kordun"