детаљ слике: КРК Арт дизајн

Сенaхид Незировић:  Хуманизам је иманентан књижевности

Хуманизам је иманентан књижевности, а врсни писци препознају антифашистички покрет у свим конфликтима. У доба мира, књижевник МОРА борбом за људска права предњачити у односу на остале појединце и уметнике. Сведоци смо ФЕМИЦИДА, након завршетка рата у БиХ, 1995! Ми, мушки књижевници, МОРАМО подигнути глас и бити у првим редовима борбе за коначно заустављање убијања жена. Јер, и ми смо синови наших мајки, и ми имамо сестре, а многи имају кћери миљенице. Увек морамо памтити племениту гесту највећега витеза и јунака после Косовског боја – Бановић Страхиње (Страхињића бана) који беше опростио љуби, поклањајући јој и живот и поверење...

Књижевна радионица "Кордун"
Књижевни ЕСНАФ

Неда Гаврић - Бања Лука, петак, 09.08.2024.

Иза вас су године успешног књижевног рада. Увек предано радите, стварате. Спремате ли нешто ново за наредни период?

Дозволите, пре свега, да захвалим на времену, простору и пажњи које ми поклањате за КР „Кордун“! Желим читаоцима мојих одговора на Ваша цењена питања – здравља и стрпљење... Да, после 44 године скромних домета, бавећи се више књижевним, а мање новинарским и преводилачким радом одлучио сам, опет, један рукопис поверити прво Издавачкој делатности Удружења књижевника Републике Српске, са седиштем у граду Бања Лука! Из више разлога, а пресудни су: а) јер ту ради врхунски професионалац, мој вишедеценијски пријатељ и Песник, мр Предраг Бјелошевић. Људскост и врхунски квалитет његовог Опуса, те савремени манир комуникације – определише ме да, након позитивног искуства са романом „Јагма“ из 2020, поновим(о) нечим новим што, можда, може бити круна стваралаштва непродуктивног Сенахида Незировића (који више воли читати књиге пријатеља, него писати своје)! Б) Хвале је вредно знати да многе, сјајне, програме реализује(мо) и поред добијања веома симболичних средстава која долазе од надлежног Министарства за културу Владе Републике Српске нашем Удружењу...

Како стоје ствари у Вашем граду, културног живота што се тиче? Колико су честе књижевне манифестације, ангажовање књижевника из вашег града?

Бавио сам се друштвеним радом у области културе:

А) прво, у предратном периоду, рачунајући од 1980, када ми је Друштво наставника сх језика и књижевности СР БиХ (Сарајево), доделило (новчану) „Кочићеву награду“, у конкуренцији ученика средњих школа. И, признајем да је тада културни живот цветао, у општини Лукавац, где су моји староседеоци! Зашто је оно време било боље? Тада је моћна индустрија: Фабрика соде Лукавац (најстарија компанија на Балкану, од 1892!), са око 2.000 радника;  Коксно хемијски комбинат „Борис Кидрич“ Лукавац (од 1952), где је посао имало око 3.500 радника и Фабрике цемента Лукавац (од 1974) у којој се радно ангажовало око 1.000 запослених (без Рудника и осталих фирми), давала финансијску подршку, и уз фина издвајања од ондашњег СИЗ-а културе. Свугде су ме чекала широм отворена врата код руководилаца и никада ни један мој захтев за новцем није одбијен или прешућен! Печат

Књижевнога клуба „Мостови“ у коме сам волонтирао, као председник, у, тада, једногодишњем мандату, давао је сигурност, док су функционери: ОК ССРН, ОК СК; ОК ССО, СУБНОР-а, важили за прeплаћене професионалце... у том, златном времену, првенац „Церемонијал“, објавио ми је државни издавач „Универзал“ (Тузла, 1985), што се поклопило са бруцошким статусом на философском факултету (државног) Универзитета у Сарајеву. С обзиром да је моја генерација младића морала регулисати војну обавезу, одмах након средње школе, по „Закону генерала ЈНА“ у Скупштини СФРЈ, закаснио сам на упис после доласка 1983. Као рођени Тузлак (где беше рођен и један од наших највећих књижевника Меша Селимовић!), захваљујем рођеном Бањалучанину, академику др Бранку Милановићу, професору са „факса“, који ми написа позитивну рецензију првој књизи!

Б) ратном периоду, када сам радио као новинар Прес Центра општине Лукавац, од 09. децембра, 1992 до 31. марта, 1993. Нестраначки, независни, и на тај начин писао. 29. март, 1993, је преломни датум, када се, у Тузли, догодило двоструко и монструозно убиство, чије су жртве: син јединац Горан и његов отац, а мој некадашњи проф. сх језика и књижевности ЕМХШЦ Лукавац (1977 - 1981), др Шпиро Матијевић (р. 1943, Колашац код Книна, НДХ), еминентни универзитетски професор, преводилац, песник, рецензент и приређивач антологија... Хоџе у СДА су ме дисквалификовале као српског писца и елиминисали. Само ДВА дана после „злочина из користољубља“ (истрага тузланске полиције!?) над два лојална грађанина српске националности који су остали са поверењем на територији под контролом (терористичке) Армије Р БиХ, мене су избацили са посла... чак сам и ја, више пута избегао смрт, враћајући се у Редакцију!и, Ц) после рата, сведок сам разуларене власти коју нико није контролисао: из наслова Основних школа избацише имена народних хероја Срба (Љубомир БожовићЈаша – Добошница; Никола Стјепановић – Пурачић, Милош Купрес – Турија) и Хрвата (Вјекослав Туњић – Лукавац Град!). Доносећи Одлуку из мржње, поскидали су имена: Хероја Октобарске револуције Алексе Дундића (1878 - 1920) из назива моје О. школе у Лукавац Месту, као и Ђуре Пуцара Старог са прочеља Дома културе (потпалио прву коксну батерију 1952!), а нац(ионал)иста, ратни директор Михад Сакић (1993), одмах „енергично“, избацује из те културне установе - библиотеке, књиге само српских писаца штампане нашомћирилицом!? (Пролазећи поред фонтане Дома културе, видео сам хрпу књига и на врху  књигу „Озренски партизански одред“ антифашисте и носиоца партизанске споменице 1941 – Тодора Вујасиновића, кога су прогласили „ћетником“!) Културну политику Града проводи Сакић, са српским презименом (стид га порекла и схвата да је исплативије бити конвертибилни бошњак) је антисрпска 100%, док још има разумевања у Тузли као срцу ТК-а (фирма СПКД „Просвјета“ Тузла једина је ћириличка, као и двојезични натпис на Железничкој станици)  и Федерацији БиХ. „Кадрови“ у култури су без ваљаног Знања и Диплома, дошли са смећа прошлога система и сада „дрмају“: главни услов да књижевник буде позван и добро плаћен је да „буде на правој линији“ тврдње да су „Срби починили геноцид и агресију на БиХ, те да је генерал Ратко Младић ратни злочинац“! НАДподобни у  Ј. У. Центар за културу Лукавац имају буџет од око милион КМ, годишње, а делегати Г(радског) В(ећа) Лукавац су констатовали да новац „перу“ и троше на глупости.

..

Како коментаришете улогу активизма и борбе за људска права у контексту актуелних догађаја?

Хуманизам је иманентан књижевности, а врсни писци препознају антифашистички покрет у свим конфликтима. У доба мира, књижевник МОРА борбом за људска права предњачити у односу на остале појединце и уметнике. Сведоци смо  ФЕМИЦИДА, након завршетка рата у БиХ, 1995! Ми, мушки књижевници, МОРАМО подигнути глас и бити у првим редовима борбе за коначно заустављање убијања жена. Јер, и ми смо синови наших Мајки, и ми имамо сестре, а многи имају кћери миљенице. Увек морамо памтити племениту гесту највећега витеза и јунака после Косовског боја – Бановић Страхиње (Страхињића бана) који беше опростио љуби, поклањајући јој и живот и поверење... (иако је Закон СПЦ-е, тада захтевао: лишавање вида и посецање косе, како би се визуелно идентификовала „грешница“!) Парадоксално је, да, у ондашњој мрачној Европи где Суд Свете Инквизиције Католичке цркве, спали милионе жена, на ломачи, под сумњом да су биле гатаре, израња Светао Лик православнога јунака, Христијанина, српског рода, који није употребио моћ и мач да се освети крхкој жени, већ супротно! И како год читамо текст епске песме, гледајући филм В. Мимице са глумчинама: Франком Нером, Соњом Вејновић,Радетом Шербеџијом, Драганом Николићем и С. Соколовић Берток, морамо се присетити и племените гесте његовог следбеника Ратка Младића. Часног официра ЈНА, генерала ВРС-е, који беше пустио на „слободну територију“ из Сребренице, тог врелог лета, 8.000 жена, деце и стараца! Залуд беше „сиров“ снимак светских ТВ кућа: БХРТ, РТС, ХРТ, CNN, BBC, Међународни суд (не)правде у Хагу, доноси Решење и пресуду! „Кадија те тужи, кадија ти суди“ (док и њега не стигне катил – ферман!) Медији информишу о злочинима над женама: Нермин Сулејмановић убио љубавницу Низаму Х., у Градачцу, Елвис Ћустендил усмртио Амру К., у Тузли, а, у истом граду је Мујага Чичкушић исекао секиром жену и двоје малолетне деце (9 и 2), док је Анел Бећировић у Сарајеву из пиштоља пресудио жени, а његов син од 4 године живота је занемео! Бићу ироничан: може се догодити да и ов(акв)е злочине муслимана – бошњака, што је адет само великих кукавица и кокошара, по старом и опробаном рецепту, поново, припишу часном генералу Ратку Младићу! Када сам то писао на „сокоћалу“, тужио ме нахушкан Вања Османовић (СДП): „да сам „негирао геноцидЕ и величао ратног злочинца Ратка Младића“... СИПА је добила ХИТНО наређење („са највишег места“) да ме посете и узму ИЗЈАВУ од мене... Суд БиХ је Решењем од 29. новембра, 2023, обуставио хајку Тужилаштва БиХ и ослободио ме! (По Инцковом је Закону за ово кривично дело је запрећена казна затвора од 6 месеци до 3 године, а ја сам био једини оптужен из Федерације БиХ, од 55 тужби!) Не мора увек појединац носити „свој крст“ судбине, него, понекад, бити обележен као „покретна мета“! Спасио ме Свевишњи, а како је написао и П. П. II  Његош: „Чета мала, али одабрана“ (сјајних адвоката!), али ме нису спасили од незаконитог одузимања свих новчаних примања!!!   

Оно о чему се много полемише у јавности су актуелне Олимпијске игре. Доста се расправљало о самом чину отварања, какав је Ваш став и мишљење?

Оптужиће ме и за овај став, да је „проруски, малигне природе“! Гледао сам пренос(е) „Олимпијада“ из Сарајева (XIV ЗОИ, 1984), и Руске федерације (2016), дивећи се лепој кореографији, музици, а укључујући и безбедносну димензију. Импресиониран сам пристојношћу и  добрим укусом претходних, за разлику од ове у Паризу 2024, који више није „Град Светлости“ и сан свих наших Песник(ињ)а, већ ОлимпиЈАДА – смотра кича, неукуса и разврата,организована у Метрополи таме! Организатор се потрудио да згади спорт, својски, јер у њему одавно влада Његово Величанство – Новац! Једина светла тачка је тријумф ЗЛАТНОГ Нолета, краља светског тениса! Живео „ВУЧКО“ (маскота), и Председник – „Тат(иц)а“ - зналац Пута, како Владати, радећи „на обште ползе народа“... (кога је, раније, у више наврата и без успеха нападао антиХрист!)

По Вашем мишљењу, шта је највећи проблем савременог човека?

Богохуљење и убијање Људи: жена, деце и стараца! Убијањем Човека, убија се Његов Творац: Бог! А онда – антисемитизам и тероризам...

Колико и како глобализација утиче на традиционалне вредности и културе широм света?

Феномен глобализације и света који постаје „село“ је свеприсутан у животу људи. Човек – појединац може да му се покуша одупрети, једино изолацијом. Бекством из метропола у нетакнуту Природу, али да не подивља... наш једини књижевни нобеловац (1961.) И. Андрић има „Причу о кмету Симану“, која о томе сведочи. Главни актер је Симан Васковић, српски сељак који не схвата промену империја на Балкану, тако да поручује: „Пуче пушка с пећине/ нема аги трећине“! Глобализација неморално узима харач, не обазирући се да ли је халал или харам! Рудници литијума у Србији и БиХ део су глобализације (или: поделом изазвати нови рат међу српском браћом!), као што су индијанска племена побијена - затворена у резервате широм САД-а, због немилосрдне пљачке, под еуфемизмом: експлоатације земље...

Када говоримо о геополитичкој ситуацији, конфликти су широм света. Како коментаришете тренутну ситуацију?

Геополитичком ситуацијом се уопште не обремењујем. Морамо је сагледавати из птичије, а не жабље перспективе. Забринут сам када „зарежи оружје“, уместо језика дипломатије! У руској, европској и светској књижевности, један од највећих писаца Лав Н. Толстој ставља у наслов свог романа кључне речи: „Рат и мир“! Рат је начин живота и део судбине (оваквог) света. Индустрије производње наоружања и убијања „живе силе“ зарађују на „кланицама“. (За њих и кладионице мора бити новца, али не и хране за бебе.) Чувена мисао Клаузевица о ратовима открива (не)моћ Политич(м)ара! (Никад у ратовима не гину синови „гузоња“, па тако ни у задњем не изгубише животе Бакир, син Алије Изетбеговића; Мирослав, син др Фрање Туђмана или Марко, син Слобе Милошевића, него фукара, Боже ми опрости! У складу са изреком: „Влада даје топове, богати ако хоће волове, а сиротиња једино што има – синове“) Историјски факт о „крижарским ратовима“ (на Јерусалим и Константинопољ), због отимачине, су - необориви. Постигнута је општа сагласност свих историчара да Босна до 1463, беше ЈЕДНА ДРЖАВА, СА ЈЕДНИМ КРАЉЕМ И ЈЕДНОМ ЦРКВОМ (РЕЛИГИЈОМ)! Покоравањем Босне, Турци Обманлије убијају Краља, Државу претворивши у санџак (провинцију), а православљу натоварише доминантни ислам. Ратовима је ислам (сабље су службени симбол на застави краљевине Саудијске арабије!) освајао територије и власт! „Тихом исламизацијом муслимана“, што је пројекат А. Изетбеговића у књизи „Исламска декларација“, бошњаци разваљују једну озбиљну Држав(етин)у ратујући (против) Срба и Југ(ославиј)е, која је интензивно помагала арапе Ирака, Сирије, Либије, Афганистана, Палестине – оружјем из Завода „Црвена застава“. (Политика Јосипа Броза Тита и СКЈ, често беше обојена антисемитизимом!) Зар ико нормалан може тврдити да би се ове последице догађале у Гази са муслиманима да још увек постоји онај систем,  утврђен у СФРЈ!? Без обзира на симпатије у избору две стране (рат између Израела и терористичке групе „Хамас“), морамо поштоват историјске чињенице да јеврејски народ беше жртва: од фараона у Египту до Холокауста у другом светском рату. А са жидовима је највише побијено Срба, Рома и комуниста!!! Узрок рат(ов)а је напад терориста на Држав(етин)е (Израел, Русију) и то се понавља, на незнатно модификован начин, по моделу како терористи атаковаше на СФРЈ!  Толеранција демо(Н)кратије и вишепартијскога система, коштала је Савез комуниста губитка власти, а транзицијом о(п)стајање врхушки са „прелетачевићима“, неспособњаковићима којима није битна и драгоцена будућност Државе, изузев њих самих... Свето Писмо и Коран су небеске Објаве које најављују спуштање Христа и тријумф у борби против Зла. Ми, који смо били на служби у ЈНА, са довољно искуства, борићемо се као Христови војници на правој страни у последњем сукобу између Сила Добра и зла... Боже, Правде!   

Може ли уметност, на неки начин, бити покретачка снага промена на боље?

Уметност може бити покретачка снага промена на боље! Морамо да сазнамо шта очекујемо сутра, односно, да (нас) опет не преваре хохштаплери подваљујући горе за боље... и под условом да уметници нису подмитљиви. Корупција власти на свим је нивоима узела маха и никада не би пустила корење да је у исламизованој ЕУ на снази Драконов Закон из старе Грчке, одакле је преписан и Шери(ј)ат. Чији су принципи (као) у Тори, Библији и Корану, идентични: „Око за око, зуб за зуб, глава за главу“! Али, код нас је синтеза: Џингхис-кановог, Солоновог и Клистеновог закона, довела до пустоши у српском селу Смолућа крај Лукавца где нико није осуђен за убијање цивила и пљачку! Уметник писане Речи, прогањан и хапшен писац, Вацлав Хавел постао је Председник Државе. Ипак, ни његов углед и ауторитет не спречи распадање Чехословачке, додуше без крвопролића, и поделу на две, патуљасте, „држав(иц)е“! Уметност, непристрасним приступом, када се снима филм, итекако доприноси помирењу, променама у начину функционисања власти и бољем животу за грађане и народе. Нобеловац Петер Хандке се није сврстао и солидарисао са српским народом тек тако, него је као разуман Човек, интелектуалац и реалиста сагледао ситуацију и донео Праведну Одлуку! Он је прелеп егземплар како би и други морали поштовати у овом времену и простору, наш народ који је поднео највеће жртве у одбрани и освајању Свете Слободе! Уз њега је и наш славни, најнаграђиванији режисер Емир Немања Кустурица, коме би се „Оскар“ 100 пут, давно доделио, али ПолиКита не да „green light“, јер не жели оцрнити Србе у некој својој „Турнеји“! А са њим је ЗЛАТНИ Ноле искусио невоље у доба „Covid 19“!

Много је младих, талентованих људи који се труде наћи место под књижевним небом. Шта бисте им поручили, саветовали?

Хвала и слава Богу, рођен сам „под срећном звездом“ и отуда ми беше одређено да рецензирам првенце једино 3 млада, жива, талентована Песника: Анђели Павловић и Слађани Лазић из Београда, те Војиславу Дурмановићу из Бијељине! Њихову лепу судбину није имала Дијана Маховкић, студент Правног факултета у Сарајеву, чији првенац сам постхумно објавио и потписао као Уредник библиотеке „Сазвјежђа“, књижевнога клуба „Иво Андрић“, који беше део Књижевне омладине Лукавца (1990). Парфразираћу савете које ми је дао Живодраг Живковић (р. 1936, Рамаћа код Крагујевца, краљевина Србија, п. 2002, Зеница, БиХ) сваком од младих Песник(ињ)а: НЕ мамузај(те) Пегаза, јер је журба „посао Сотонин“ (далеко му кућа била!). Не губи(те) време на пороке, него читај(те), и не буди(те) љубоморни и завидни, него развијај(те) узорне и складне међуљудске односе! Ове савете је следила и Радосанка Ковачевић Шевкушић из слободарских Шековића, која се остварила прво као срећна супруга и родитељ - Мајка два сина. Њен, сазрео прозни првенац „Ничија међа“, скоро је објавио „АсОглас“ из Зворника. На тај начин, Република Српска је обогаћена са још једним (женским) аутором, а жена је одувек мањкало у литератури, уметности из познатих разлога...

Какви су Вам планови у блиској будућности? Очекују ли Вас неки наступи, путовања?

Боже, здравља... има доста планова за наступе и гостовања! Даће Бог, путоваћу, до краја календарске године и на Међународни сајам књиге у Београд, Републику Србију. (Један од прошлих за мене беше пун изненађења: своја Изабрана дела поклонио ми је колега с адресом у САД, Шаула – имењак једног нашег свеца - Илија. Затим је дивна Јованка Стојчиновић Николић упознала два странца из иностранства: проф. Јовицу Ђурђића из „л(иј)епе наше“ и мене, из фе(У)дерације Херцег Босне.) Али, пре тога, на  Преображенија, учествоваћу, као рецензент првенца, у београдској библиотеци „Петар Кочић“! Зашто баш тад? Зато што аутор књиге „Ничија међа“ Радосанка КовачевићШевкушић има уврштен антологијски текст, насловљен „Моћ Преображенија“! Њој се испунио сан да, једина из своје генерације (која недавно беше прославила и 4 деценије завршетка Основне школе), објави одличну књигу, сведочанство, и остави је у аманет генерацијама које долазе.. А, мени добитнику државне „Кочићеве награде“ из Рајвоса, да, након 44 године - први пута дођем у београдску библиотеку која носи име нашега књижевника (и народног посланика у Сабору БиХ)!. Бунтара Петра Кочића, који није одступио са пута Вука Стефановића Караџића, сањајући сан о присаједињењу (целе) Босне 1/1 Србији (не само Републике Српске)... да би заживела изрека „Мирна Босна“!

 Уз такве мисли упокојио се у Земуну, 1916... мрске, туђинске Аустро-Угарске против које се борио! (Ја ово не умем другачије (про)тумачити, него као Божију Провидност!) А, ове године обележиће(мо) 5 деценија од објављивања поетског првенца „Уснула девојка“ класика и наше горе листа, српског Песника с адресом у Р. Хрватској, проф. ЈовицеЂурђића (мој бивши професор Шпиро Матијевић беше писао о тој књизи, дааавне 1974, док је живео и радио у Лукавцу!), тако да и тај својеврсни културни догађај не сме бити прећутан у јавности! Но, верујте ми да понајвише волим долазити у Бања Луку као Град који доживљавам Слободним и Безбедним, где ми се од првог мог доласка 1980. године, до данас   н и к а д а   није десила ни најмања непријатност (за разлику од Лукавца, где су ме бивши припадници терористичке Армије Р БиХ хтели убити неколико пута, нападајући и моју старију сестру, премда их нисмо изазивали!) . Нема лешег сазнања, него да човека – Путника у тако лепом Граду, а нарочито парку који носи име Петра Кочића, (д)очекују Лица драгих пријатеља!И да окончам ове одговоре, као „Вечити нежења“, а у духу лепе литературе; наиме послао ми је нову књигу – роман „Мјесечина за понијети“ бањалучки класик и савременик, један од 3 драга имењака Ранка (Рисојевић и Прерадовић) – Павловић, који наводи речи свог јунака, правника О. Пауновића: „Ко би, поред жене и деце, могао да чита“?

Још једном захваљујем драгој пријатељици, врсној новинарки и Песникињи Неди Гаврић на сроченим питањима и одвојеном времену за мене – Слободана/Сенахида Незировића из Лукавца у ТК, федерални део постДејтонске конфедерације БиХ... јер, од првога који сам дао Лидији Мишевској, новинарки листа „Млад борец“ у Скопљу, бивша Социјалистичка Република (не: Северна!) Македонија, 1980. године, избегавао сам интервјуе с обзиром да су неки завидници (Мујчиновић Ибрахим звани Браше који живи у Републици Србији, а коментарише догађаје на „фејсбуковој“ страници „Стари Лукавчани“!)),  моје појављивање (као јавне личности)  интерпретирали погрешно, као пуко  хвалисање...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: