detalj slike: KRK Art dizajn

NE BRINI, OČE

Roditelju moj, džerdanu od zlata,

pamtim jednu kuću i stara vrata,

pamtim svaki grumen zemlje moje

gde si načinio prve korake svoje.

Pamtim dobro jedan izvor vode hladne

gde utolih žeđ i srcu otkucaje gladne ;

gladna bejah Vitoroga, njegove visine

i Janjskih otoka i u njima te miline.

Gladna bejah đedovog rodnog sela,

pod drvetom hlada i jagnjadi bela,

pa i one pčele na mirisnom cvetu,

prizora zavičaja najlepšeg na svetu.

Rekoh sebi, pa i tebi sada,

jer mi tamo stanuju ljubav, vera i nada,

ne zaboravlja se izvor sa kog si vodu pio

jer si tamo gde je koren srce svoje ostavio.

Kada ne mogu nogom, pesmom ću mu prići,

na krilima moje pesme pozdrav će stići,

poslaću je da zavičaju mome javlja

ne zaboravlja se mesto gde srce se oporavlja.

Korak moj pamti jedna stara kapija,

zapaljena sveća u hramu Svetog Prokopija.

Tebi upućenim rečima dela moja svedoče

budi spokojan i ne brini, oče.

SAMO BOG SVIRA KRAJ

Nije kraj iako nam se tako čini

čovek se(be) čuva od nečoveka,

/ sebe samog da nečovek ne postane /

biće kraj kad se njemu potčini,

al to se nikad desiti neće,

jer Bog u nama živi doveka.

Nije kraj iako nam se tako čini,

u nama večno živi Lazarev zavet,

kakva god zla da nam dušmanin učini

nikada neće pobediti srpski inat,

plavu krv što pila bi avet.

Iako nam se tako čini - nije kraj,

čekaju da Srbin glavu spusti i poklekne,

samo Bog određuje kraj i poziva u raj,

onog ko se svog srca nikada ne odrekne.

KRVAVI MLADENCI

Jednog marta tu kod Višegrada

bežali su Srbi sa Romanije, Olova, iz Rogatice

srpski narod nedužno nastrada

nad mirnim se životom nastaniše zle ptice.

Crna je legija pod vođstvom Jure zlosutnoga

srpski narod tog proleća zavila u crno,

sve je tada uvenulo gde je njegova stala noga

ugasio je proleća radost, doneo vreme tmurno.

Jadan narod želeo je spasa se u Srbiji domoći

krenuo je, ali reka umesto spasa groblje beše,

ni Gospod mu tada ne začu jecaj, ne bi od pomoći,

sudbinu im ustaše pisaše i grane života kresaše.

Ni trepnuli nisu kad u reku narod baciše,

prigušiše Gospoda glas i iz raja zvuk plača,

odsecali su delove tela, nemilosrdno ga skrnaviše,

srpsko telo beše staza po kojim đavolja vojska korača.

Ubijali su i stara lica kao i ranu mladost,

poštedeli nisu ni život malog i nevinog deteta,

proboli su iz ruke jedne majke prvu radost

vrhom oštrog sa puške bajoneta.

Drina i dalje pamti majku što kraj reke plače,

sestre što se za ruke uzeše i skočiše u krvavu reku,

mladi par što ne pojedoše za Mladence kolače,

Srbinov sudnji dan, plovidbu kroz reku.

Zastani, stranče, pogledaj svaki talas Drine,

namučena lica svih skulptura u reci

one će ti pokazati put do gorke i bolne istine

kako su od đavolje ruke nastradali moji preci.

PODELITE OVAJ TEKST NA: