детаљ слике: КРК Арт дизајн

НЕ БРИНИ, ОЧЕ

Родитељу мој, џердану од злата,

памтим једну кућу и стара врата,

памтим сваки грумен земље моје

где си начинио прве кораке своје.

Памтим добро један извор воде хладне

где утолих жеђ и срцу откуцаје гладне ;

гладна бејах Виторога, његове висине

и Јањских отока и у њима те милине.

Гладна бејах ђедовог родног села,

под дрветом хлада и јагњади бела,

па и оне пчеле на мирисном цвету,

призора завичаја најлепшег на свету.

Рекох себи, па и теби сада,

јер ми тамо станују љубав, вера и нада,

не заборавља се извор са ког си воду пио

јер си тамо где је корен срце своје оставио.

Када не могу ногом, песмом ћу му прићи,

на крилима моје песме поздрав ће стићи,

послаћу је да завичају моме јавља

не заборавља се место где срце се опоравља.

Корак мој памти једна стара капија,

запаљена свећа у храму Светог Прокопија.

Теби упућеним речима дела моја сведоче

буди спокојан и не брини, оче.

САМО БОГ СВИРА КРАЈ

Није крај иако нам се тако чини

човек се(бе) чува од нечовека,

/ себе самог да нечовек не постане /

биће крај кад се њему потчини,

ал то се никад десити неће,

јер Бог у нама живи довека.

Није крај иако нам се тако чини,

у нама вечно живи Лазарев завет,

каква год зла да нам душманин учини

никада неће победити српски инат,

плаву крв што пила би авет.

Иако нам се тако чини - није крај,

чекају да Србин главу спусти и поклекне,

само Бог одређује крај и позива у рај,

оног ко се свог срца никада не одрекне.

КРВАВИ МЛАДЕНЦИ

Једног марта ту код Вишеграда

бежали су Срби са Романије, Олова, из Рогатице

српски народ недужно настрада

над мирним се животом настанише зле птице.

Црна је легија под вођством Јуре злосутнога

српски народ тог пролећа завила у црно,

све је тада увенуло где је његова стала нога

угасио је пролећа радост, донео време тмурно.

Јадан народ желео је спаса се у Србији домоћи

кренуо је, али река уместо спаса гробље беше,

ни Господ му тада не зачу јецај, не би од помоћи,

судбину им усташе писаше и гране живота кресаше.

Ни трепнули нису кад у реку народ бацише,

пригушише Господа глас и из раја звук плача,

одсецали су делове тела, немилосрдно га скрнавише,

српско тело беше стаза по којим ђавоља војска корача.

Убијали су и стара лица као и рану младост,

поштедели нису ни живот малог и невиног детета,

проболи су из руке једне мајке прву радост

врхом оштрог са пушке бајонета.

Дрина и даље памти мајку што крај реке плаче,

сестре што се за руке узеше и скочише у крваву реку,

млади пар што не поједоше за Младенце колаче,

Србинов судњи дан, пловидбу кроз реку.

Застани, странче, погледај сваки талас Дрине,

намучена лица свих скулптура у реци

оне ће ти показати пут до горке и болне истине

како су од ђавоље руке настрадали моји преци.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: