|
|
|
KAO PUHOR MASLAČKA KROZ PROSTRANSTVA  | Dragan Marković | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
KAO PUHOR MASLAČKA KROZ PROSTRANSTVA(Osvrt pesnika Dragana Markovića na poeziju Slavice Catić, 2024.
Dragan Marković
,,Velika tišina je u meni“, predstavlja se Slavica Catić, a u njoj jedan zlatni satić otpočinje da kucka. Da niže stihove i da zapodeva baladu o nedosanjanoj ljubavi. I zvezde, i kiša, kroz njene stihove ukoso pada i spira jed i čemer. Da bol umine. I blaži tugu. A osim kiše, srce se neprestano pominje, i podešava, kao arhivar svega za šta je vredelo živeti i u čemu je bilo radosno učestvovati. U lavirintu, u bez izlazu, katkad u patnji neprobojnog kruga zabluda. Pesnikinja nam hrabro izlaže svoje nedoumice, čežnje i razočaranja... Uvidevši da ovaj svet i nije tako divan i drevan, kako bi oni koji su retko kušali ,,čašu meda i čašu žuči“, ne pada u vatru gneva, niti se predaje pesimističnim slutnjama. Zamislite: ona divani sa Ukusom. Shodno tome: je li uputno upitati: Poznaje li Slavica sve jezike sveta čak i kad se nemušto za blindira u veliko ćutanje? Drugima je dovoljno da ukuse osete, da ih razlikuju, da eksperimentišu i traže još neki egzotičniji i nedoživljen, ali Slavica s Ukusom, ni manje ni više - razgovara. I razgoreva u Vatri spoznaje svoje istine, i utvrđuje da je na ovom svetu premalo ljudi koji imaju dušu. Šibicare i kalkulišu. Uprkos tome ona ne staje i ne okleva. Pevajući studira dobrotu i u pravdu se uzda. Traži retke, duhovne i dubokoumne, prepoznaje ih, grli i sakuplja u svoju kolekciju odabranih i srodnih. Upoznajući svet i promišljajući o njemu, ljubav prema onima koji dušu nisu prodali i proćerdali biva još ogromnija i stihotvornija. Odlučivši da sve što je vredno bude u njenu pesmu sklonjeno i sačuvano, pesnikinja se proglašava sveštenicom ludih lirskih zanosa i neumorno baštini lepotu i dragocenosti dobroti naklonjenog sveta. Hoda po zlatnoj svetlosti i sve svoje snage predaje, bez razlike, i svojoj izmaštanoj i svojoj sasvim ostvarenoj ljubavi. A od čega bi drugog njena pesma ozelenela i progovorila. Od Velike tišine do Šapata duša nije ni kratak ni lagan put. Svašta se moralo proći i proživeti da bi se dostojno pevalo o svemu tome. Pesnikinja ,,želje svoje kupa strpljenjem i naoružava ostvarenjem“...
I kaže, po onoj starozavetnoj: ,,množite se i slavite se!" Ovo drugo je čudesan nastavak kojim Slavica na svoj način upotpunjuje jednu posve novu viziju sveta. Predmet njene ljubavi je najčešće konkretan, sudbinski dodeljen, izabranik, kome posvećuje sve što ima i nema, predajući se bez rezerve. I rečju i ćutanjem. Šapuće mu: ,,Moja je duša sva zamirisala tobom." I sanja u boji, u vedrim nijansama, zamišljajući sreću u zajednici jedino sa onim koji će moći da razume njeno ustreptalo i detinje naivno srce. Opet, srce! Zatim ga sklanja u pesmu kao u gnezdo u krošnji vekovnog hrasta, jer jedino tu nema prepreka da njih dvoje pripadnu jedno drugom za sva vremena i da se vole zauvek. A šta je svako od nas do ,,puhor maslačka koga vetrovi nose u prostranstva" u svetlost, u pesmu koja odjekuje i kad je samo šapat.
|
