|
|
|
КАО ПУХОР МАСЛАЧКА КРОЗ ПРОСТРАНСТВА  | Драган Марковић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
КАО ПУХОР МАСЛАЧКА КРОЗ ПРОСТРАНСТВА(Осврт песника Драгана Марковића на поезију Славице Цатић, 2024.
Драган Марковић
,,Велика тишина је у мени“, представља се Славица Цатић, а у њој један златни сатић отпочиње да куцка. Да ниже стихове и да заподева баладу о недосањаној љубави. И звезде, и киша, кроз њене стихове укосо пада и спира јед и чемер. Да бол умине. И блажи тугу. А осим кише, срце се непрестано помиње, и подешава, као архивар свега за шта је вредело живети и у чему је било радосно учествовати. У лавиринту, у без излазу, каткад у патњи непробојног круга заблуда. Песникиња нам храбро излаже своје недоумице, чежње и разочарања... Увидевши да овај свет и није тако диван и древан, како би они који су ретко кушали ,,чашу меда и чашу жучи“, не пада у ватру гнева, нити се предаје песимистичним слутњама. Замислите: она дивани са Укусом. Сходно томе: је ли упутно упитати: Познаје ли Славица све језике света чак и кад се немушто за блиндира у велико ћутање? Другима је довољно да укусе осете, да их разликују, да експериментишу и траже још неки егзотичнији и недоживљен, али Славица с Укусом, ни мање ни више - разговара. И разгорева у Ватри спознаје своје истине, и утврђује да је на овом свету премало људи који имају душу. Шибицаре и калкулишу. Упркос томе она не стаје и не оклева. Певајући студира доброту и у правду се узда. Тражи ретке, духовне и дубокоумне, препознаје их, грли и сакупља у своју колекцију одабраних и сродних. Упознајући свет и промишљајући о њему, љубав према онима који душу нису продали и проћердали бива још огромнија и стихотворнија. Одлучивши да све што је вредно буде у њену песму склоњено и сачувано, песникиња се проглашава свештеницом лудих лирских заноса и неуморно баштини лепоту и драгоцености доброти наклоњеног света. Хода по златној светлости и све своје снаге предаје, без разлике, и својој измаштаној и својој сасвим оствареној љубави. А од чега би другог њена песма озеленела и проговорила. Од Велике тишине до Шапата душа није ни кратак ни лаган пут. Свашта се морало проћи и проживети да би се достојно певало о свему томе. Песникиња ,,жеље своје купа стрпљењем и наоружава остварењем“...
И каже, по оној старозаветној: ,,множите се и славите се!" Ово друго је чудесан наставак којим Славица на свој начин употпуњује једну посве нову визију света. Предмет њене љубави је најчешће конкретан, судбински додељен, изабраник, коме посвећује све што има и нема, предајући се без резерве. И речју и ћутањем. Шапуће му: ,,Моја је душа сва замирисала тобом." И сања у боји, у ведрим нијансама, замишљајући срећу у заједници једино са оним који ће моћи да разуме њено устрептало и детиње наивно срце. Опет, срце! Затим га склања у песму као у гнездо у крошњи вековног храста, јер једино ту нема препрека да њих двоје припадну једно другом за сва времена и да се воле заувек. А шта је свако од нас до ,,пухор маслачка кога ветрови носе у пространства" у светлост, у песму која одјекује и кад је само шапат.
|
