О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКолумнаКултура сећања


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Рецензије


КАО ПУХОР МАСЛАЧКА КРОЗ ПРОСТРАНСТВА

Драган Марковић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


КАО ПУХОР МАСЛАЧКА КРОЗ ПРОСТРАНСТВА

(Осврт песника Драгана Марковића на поезију Славице Цатић, 2024.


Драган Марковић


,,Велика тишина је у мени“, представља се Славица Цатић, а у њој један златни сатић отпочиње да куцка. Да ниже стихове и да заподева баладу о недосањаној љубави. И звезде, и киша, кроз њене стихове укосо пада и спира јед и чемер. Да бол умине.  И блажи тугу. А осим кише, срце се непрестано помиње, и подешава, као архивар свега за шта је вредело живети и у чему је било радосно учествовати. У лавиринту, у без излазу,  каткад у патњи непробојног круга заблуда. Песникиња нам  храбро излаже своје недоумице, чежње и разочарања... Увидевши да овај свет и није тако диван и древан, како би они који су ретко кушали ,,чашу меда и чашу жучи“, не пада у ватру гнева, нити се предаје песимистичним слутњама. Замислите: она дивани са Укусом. Сходно томе: је ли упутно упитати: Познаје ли Славица све језике света чак и кад се немушто за блиндира у велико ћутање? Другима је довољно да укусе осете, да их разликују, да експериментишу и траже још неки егзотичнији и недоживљен, али Славица с Укусом, ни мање ни више -  разговара. И разгорева у Ватри спознаје своје истине, и утврђује да је на овом свету премало људи који имају душу. Шибицаре и калкулишу. Упркос томе она не стаје и не оклева. Певајући студира доброту и у правду се узда. Тражи ретке, духовне и дубокоумне, препознаје их, грли и сакупља у своју колекцију одабраних и сродних. Упознајући свет и промишљајући о њему, љубав према онима који душу нису продали и проћердали бива још огромнија и стихотворнија. Одлучивши да све што је вредно буде у њену песму склоњено и сачувано, песникиња се проглашава свештеницом лудих лирских заноса и неуморно баштини лепоту и драгоцености доброти наклоњеног света. Хода по златној светлости и све своје снаге предаје, без разлике, и својој измаштаној и својој сасвим оствареној љубави. А од чега би другог њена песма озеленела и проговорила. Од Велике тишине до Шапата душа није ни кратак ни лаган пут. Свашта се морало проћи и проживети да би се достојно певало о свему томе. Песникиња ,,жеље своје купа стрпљењем и наоружава остварењем“...

И каже, по оној старозаветној: ,,множите се и славите се!" Ово друго је чудесан наставак којим Славица на свој начин употпуњује једну посве нову визију света. Предмет њене љубави је најчешће конкретан, судбински додељен, изабраник, коме посвећује све што има и нема, предајући се без резерве. И речју и ћутањем. Шапуће му: ,,Моја је душа сва замирисала тобом." И сања у боји, у ведрим нијансама, замишљајући срећу у заједници једино са оним који ће моћи да разуме њено устрептало и детиње наивно срце. Опет, срце! Затим га склања у песму као у гнездо у крошњи вековног храста, јер једино ту нема препрека да њих двоје припадну једно другом за сва времена и да се воле заувек. А шта је свако од нас до ,,пухор маслачка кога ветрови носе у пространства" у светлост, у песму која одјекује и кад је само шапат.





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"