detalj slike: KRK Art dizajn

OKOVI DATOSTI

Život je ono što  je spoj datosti i lične umešnosti.

Žarko je to najbolje osećao i trudio se svim silama da ono što je bila datost, bolest koja ga je prikovala za kolica, koliko-toliko nadvlada ličnom kreativnošću i nepristajanjem na nametnuto. Tome su prethodile godine borbe sa bolešću i samim sobom. Mozak mu je radio besprekorno ali telo je imalo svoju volju. Donji deo tela nije mogao pokrenuti uprkos svoj mentalnoj snazi kojom je raspolagao. Pomirio se s tim  i gledao šta može postići u takvim uslovima.

Priroda često kompenzira ono što je zakinuto, tako je bilo i sa njim. Imao je prelepu glavu, lep torzo a nadasve prodorne prelepe zelene oči. Dok bi u svojim kolicima išao gradom, oči pune divljenja susretao je na svom licu. Odmah potom često bi čuo ono neminovno: Kakva šteta.

Bolelo je to dugo, ali rekao je sebi, hajde da to posmatramo sa vedrije strane, uprkos svemu, ipak izazivam, divljenje.

Počeo je da piše kratke priče i zbog njihove lucidnosti vrlo brzo je stekao poštovanje.

Kao i svi otvorio je svoj profil na fejsbuku. Naravno, stavljao je fotografije lica, očiju i krenula je da se javlja  lavina obožavateljki koje su pisale, slale svoje golišave fotografije. On se jednim delom sebe radovao, drugim tugovao.

Dani su prolazili. Jednom je surfujući naišao na lice koje ga je fasciniralo. Poslao je zahtev. Odgovor nije stizao. Postao je nestrpljiv. Počeo je da šalje poruke sa diskretnim komplimentima. Opet nikakva reakcija. Protumačio je to kao upozorenje sudbine, da se ne igra. Ali, emocije su se probudile i razum je zatajio. Pisao je sve češće i sve inventivnije kako bi skrenuo pažnju na sebe.

Na svoje iznenađenje, video je da  je ona  jednog dana odgovorila. I tada su počele njegove prave muke. Bio je svestan da je obmanjuje i da pre ili kasnije to mora prekinuti. No, ko može narediti srcu da prestane da obožava kad već u njega uđe taj moćni virus koji zovemo ljubav.

I simpatije su počele da stižu i sa njene strane.

Dani su postajali  prekratki za njihovu komunikaciju punu emocija, ushićenja. Bio je to najsrećniji period u njegovom životu. Naravno,  iluzija je ono što mu je u okolnostima u kojima je živeo bila neophodna, kao nasušna svetlost i on se prepuštao ne misleći na ono što će doći na kraju.

I došlo je kad je najmanje očekivao.

Pošto je dugo izbegavao odgovor zašto ne mogu da se sretnu, ona je postavila uslov: ili da se vide ili više neće pisati. A on više nije mogao živeti bez tih njenih reči, bez te iluzije da je toliko voljen od nekoga poput nje.

Danonoćno se mučio, šta da učini. Kako da se izvuče iz te delikatne situacije, da je ne povredi, da ostane bar u nekakvom odnosu sa njom.

Ne znajući ni sam zašto, rekao je da će se videti narednog dana u podne pred  velikom fontanom u centru grada.

Znao je da je to kraj. Ali nije mogao odoleti iskušenju da je izbliza vidi. Odlučio je da se maskira. Ionako ga ne očekuje u kolicima.

Pripremo je tamne naočare, kapu i sijaset sitnica koje će kao prodavati nedaleko od fontane. A pre svega toga deaktivirao je svoj profil na fejsbuku.

Bio je u velikom strahu i uzbuđenju. Od ranog jutra se pripremao. Želeo je  ne samo da je vidi, već i da se uveri u to da li će biti razočarana što ga nema, da proživi taj osećaj važnosti u očima takve žene koja mu se nada ne znajući da ga neće videti, da ga ne sme videti jer nije ono što ona očekuje.

Na trgu je bilo neobično živo. On je nastojao da zaume mesto gde će biti što neupadljiviji. Činilo mu se da ga svi prolaznici nekako čudno gledaju kao da svi znaju da radi nešto što nije u redu. Uplašio se da bi ga i ona mogla razotkriti. Pokajao se i hteo je da ode koji minut pre zakazanog termina. Srce mu je besomučno tuklo u grudima, verovao je da ga svi čuju a da će ga ona sigurno čuti.

Odjednom se napravila neka gužva i nije imao dobar pregled te je strepeo da će je uopšte moći videti, ali se gužva brzo razišla. Jedan stariji  čovek je zastao i tražio neku informaciju od njega, skrenuo mu pažnju i kad je otišao, Žarko  je odjednom ne tako daleko od sebe video tu prelepu, vitku, modernu, očaravajuću ženu. Tek tada je shvatio ono što se u žargonu kaže: noge su mu se oduzele... On to nije mogao doživeti u svojim beživotnim nogama, ali je u duhu to sasvim jasno proživeo.

Ona je stajala mirno i imala onaj zanosni izraz zadovoljstva na licu koji je odavao sigurnost u sebe, u onoga koga čeka.  

Vreme je, međutim, odmicalo i lice je počinjalo da se menja. Preko njega se prevukla senka. Bilo je jasno da se rastužila, da počinje da sumnja. Diskretno je okretala glavu, prateći one koji joj dolaze u susret. Povremeno bi gledala i u njegovom pravcu a on je drhato i gušio se. Imao je osećaj da zna da je on tu. Da shvata njegovu podlu igru.

I nikad u životu nije bio nesrećniji. Sreća je bila na dohvat, a on nije imao pravo na nju. I morao se najdublje suočiti s tim da ponekad život ipak bude više izraz onoga što je dato jer sve ono što je činio i što mu je u velikoj  meri popravilo situaciju, nije bilo dovoljno da bi mogao odbaciti kolica i potrčati joj u zagrljaj.

Kad je već na njenom licu video razočarenje, nervozu i kajanje,  nije mogao izdržati i snažno gurnuvši kolica otišao je ne okrećući se. U jedno je bio siguran, ljubav će se od toga časa preokrenuti u  mržnju, ali mržnja ja aktivno stanje, ona će opet misliti na njega, baviti se njime. Da ga je videla ili bi ga prezrela zbog drskosti da joj se približi ili bi se samo beskrajno sažalila na njegovu sudbinu, a to je bilo ono što nikako nije mogao podneti. Za razliku od tela njegovo biće, bilo je celovito, dostojanstveno.

PODELITE OVAJ TEKST NA: