детаљ слике: КРК Арт дизајн

ОКОВИ ДАТОСТИ

Живот је оно што  је спој датости и личне умешности.

Жарко је то најбоље осећао и трудио се свим силама да оно што је била датост, болест која га је приковала за колица, колико-толико надвлада личном креативношћу и непристајањем на наметнуто. Томе су претходиле године борбе са болешћу и самим собом. Мозак му је радио беспрекорно али тело је имало своју вољу. Доњи део тела није могао покренути упркос свој менталној снази којом је располагао. Помирио сe с тим  и гледао шта може постићи у таквим условима.

Природа често компензира оно што је закинуто, тако је било и са њим. Имао је прелепу главу, леп торзо а надасве продорне прелепе зелене очи. Док би у својим колицима ишао градом, очи пуне дивљења сусретао је на свом лицу. Одмах потом често би чуо оно неминовно: Каква штета.

Болело је то дуго, али рекао је себи, хајде да то посматрамо са ведрије стране, упркос свему, ипак изазивам, дивљење.

Почео је да пише кратке приче и због њихове луцидности врло брзо је стекао поштовање.

Као и сви отворио је свој профил на фејсбуку. Наравно, стављао је фотографије лица, очију и кренула је да се јавља  лавина обожаватељки које су писале, слале своје голишаве фотографије. Он се једним делом себе радовао, другим туговао.

Дани су пролазили. Једном је сурфујући наишао на лице које га је фасцинирало. Послао је захтев. Одговор није стизао. Постао је нестрпљив. Почео је да шаље поруке са дискретним комплиментима. Опет никаква реакција. Протумачио је то као упозорење судбине, да се не игра. Али, емоције су се пробудиле и разум је затајио. Писао је све чешће и све инвентивније како би скренуо пажњу на себе.

На своје изненађење, видео је да  је она  једног дана одговорила. И тада су почеле његове праве муке. Био је свестан да је обмањује и да пре или касније то мора прекинути. Но, ко може наредити срцу да престане да обожава кад већ у њега уђе тај моћни вирус који зовемо љубав.

И симпатије су почеле да стижу и са њене стране.

Дани су постајали  прекратки за њихову комуникацију пуну емоција, усхићења. Био је то најсрећнији период у његовом животу. Наравно,  илузија је оно што му је у околностима у којима је живео била неопходна, као насушна светлост и он се препуштао не мислећи на оно што ће доћи на крају.

И дошло је кад је најмање очекивао.

Пошто је дуго избегавао одговор зашто не могу да се сретну, она је поставила услов: или да се виде или више неће писати. А он више није могао живети без тих њених речи, без те илузије да је толико вољен од некога попут ње.

Даноноћно се мучио, шта да учини. Како да се извуче из те деликатне ситуације, да је не повреди, да остане бар у некаквом односу са њом.

Не знајући ни сам зашто, рекао је да ће се видети наредног дана у подне пред  великом фонтаном у центру града.

Знао је да је то крај. Али није могао одолети искушењу да је изблиза види. Одлучио је да се маскира. Ионако га не очекује у колицима.

Припремо је тамне наочаре, капу и сијасет ситница које ће као продавати недалеко од фонтане. А пре свега тога деактивирао је свој профил на фејсбуку.

Био је у великом страху и узбуђењу. Од раног јутра се припремао. Желео је  не само да је види, већ и да се увери у то да ли ће бити разочарана што га нема, да проживи тај осећај важности у очима такве жене која му се нада не знајући да га неће видети, да га не сме видети јер није оно што она очекује.

На тргу је било необично живо. Он је настојао да зауме место где ће бити што неупадљивији. Чинило му се да га сви пролазници некако чудно гледају као да сви знају да ради нешто што није у реду. Уплашио се да би га и она могла разоткрити. Покајао се и хтео је да оде који минут пре заказаног термина. Срце му је бесомучно тукло у грудима, веровао је да га сви чују а да ће га она сигурно чути.

Одједном се направила нека гужва и није имао добар преглед те је стрепео да ће је уопште моћи видети, али се гужва брзо разишла. Један старији  човек је застао и тражио неку информацију од њега, скренуо му пажњу и кад је отишао, Жарко  је одједном не тако далеко од себе видео ту прелепу, витку, модерну, очаравајућу жену. Тек тада је схватио оно што се у жаргону каже: ноге су му се одузеле... Он то није могао доживети у својим беживотним ногама, али је у духу то сасвим јасно проживео.

Она је стајала мирно и имала онај заносни израз задовољства на лицу који је одавао сигурност у себе, у онога кога чека.  

Време је, међутим, одмицало и лице је почињало да се мења. Преко њега се превукла сенка. Било је јасно да се растужила, да почиње да сумња. Дискретно је окретала главу, пратећи оне који јој долазе у сусрет. Повремено би гледала и у његовом правцу а он је дрхато и гушио се. Имао је осећај да зна да је он ту. Да схвата његову подлу игру.

И никад у животу није био несрећнији. Срећа је била на дохват, а он није имао право на њу. И морао се најдубље суочити с тим да понекад живот ипак буде више израз онога што је дато јер све оно што је чинио и што му је у великој  мери поправило ситуацију, није било довољно да би могао одбацити колица и потрчати јој у загрљај.

Кад је већ на њеном лицу видео разочарење, нервозу и кајање,  није могао издржати и снажно гурнувши колица отишао је не окрећући се. У једно је био сигуран, љубав ће се од тога часа преокренути у  мржњу, али мржња ја активно стање, она ће опет мислити на њега, бавити се њиме. Да га је видела или би га презрела због дрскости да јој се приближи или би се само бескрајно сажалила на његову судбину, а то је било оно што никако није могао поднети. За разлику од тела његово биће, било је целовито, достојанствено.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: