О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКолумнаКултура сећања


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


ОКОВИ ДАТОСТИ

Милица Јефтимијевић Лилић
детаљ слике: КРК Арт дизајн
 

ОКОВИ ДАТОСТИ

 

Живот је оно што  је спој датости и личне умешности.
Жарко је то најбоље осећао и трудио се свим силама да оно што је била датост, болест која га је приковала за колица, колико-толико надвлада личном креативношћу и непристајањем на наметнуто. Томе су претходиле године борбе са болешћу и самим собом. Мозак му је радио беспрекорно али тело је имало своју вољу. Доњи део тела није могао покренути упркос свој менталној снази којом је располагао. Помирио сe с тим  и гледао шта може постићи у таквим условима.
Природа често компензира оно што је закинуто, тако је било и са њим. Имао је прелепу главу, леп торзо а надасве продорне прелепе зелене очи. Док би у својим колицима ишао градом, очи пуне дивљења сусретао је на свом лицу. Одмах потом често би чуо оно неминовно: Каква штета.
Болело је то дуго, али рекао је себи, хајде да то посматрамо са ведрије стране, упркос свему, ипак изазивам, дивљење.
Почео је да пише кратке приче и због њихове луцидности врло брзо је стекао поштовање.
Као и сви отворио је свој профил на фејсбуку. Наравно, стављао је фотографије лица, очију и кренула је да се јавља  лавина обожаватељки које су писале, слале своје голишаве фотографије. Он се једним делом себе радовао, другим туговао.
Дани су пролазили. Једном је сурфујући наишао на лице које га је фасцинирало. Послао је захтев. Одговор није стизао. Постао је нестрпљив. Почео је да шаље поруке са дискретним комплиментима. Опет никаква реакција. Протумачио је то као упозорење судбине, да се не игра. Али, емоције су се пробудиле и разум је затајио. Писао је све чешће и све инвентивније како би скренуо пажњу на себе.
На своје изненађење, видео је да  је она  једног дана одговорила. И тада су почеле његове праве муке. Био је свестан да је обмањује и да пре или касније то мора прекинути. Но, ко може наредити срцу да престане да обожава кад већ у њега уђе тај моћни вирус који зовемо љубав.
И симпатије су почеле да стижу и са њене стране.
Дани су постајали  прекратки за њихову комуникацију пуну емоција, усхићења. Био је то најсрећнији период у његовом животу. Наравно,  илузија је оно што му је у околностима у којима је живео била неопходна, као насушна светлост и он се препуштао не мислећи на оно што ће доћи на крају.
И дошло је кад је најмање очекивао.
Пошто је дуго избегавао одговор зашто не могу да се сретну, она је поставила услов: или да се виде или више неће писати. А он више није могао живети без тих њених речи, без те илузије да је толико вољен од некога попут ње.
Даноноћно се мучио, шта да учини. Како да се извуче из те деликатне ситуације, да је не повреди, да остане бар у некаквом односу са њом.
Не знајући ни сам зашто, рекао је да ће се видети наредног дана у подне пред  великом фонтаном у центру града.
Знао је да је то крај. Али није могао одолети искушењу да је изблиза види. Одлучио је да се маскира. Ионако га не очекује у колицима.
Припремо је тамне наочаре, капу и сијасет ситница које ће као продавати недалеко од фонтане. А пре свега тога деактивирао је свој профил на фејсбуку.
Био је у великом страху и узбуђењу. Од раног јутра се припремао. Желео је  не само да је види, већ и да се увери у то да ли ће бити разочарана што га нема, да проживи тај осећај важности у очима такве жене која му се нада не знајући да га неће видети, да га не сме видети јер није оно што она очекује.
На тргу је било необично живо. Он је настојао да зауме место где ће бити што неупадљивији. Чинило му се да га сви пролазници некако чудно гледају као да сви знају да ради нешто што није у реду. Уплашио се да би га и она могла разоткрити. Покајао се и хтео је да оде који минут пре заказаног термина. Срце му је бесомучно тукло у грудима, веровао је да га сви чују а да ће га она сигурно чути.
Одједном се направила нека гужва и није имао добар преглед те је стрепео да ће је уопште моћи видети, али се гужва брзо разишла. Један старији  човек је застао и тражио неку информацију од њега, скренуо му пажњу и кад је отишао, Жарко  је одједном не тако далеко од себе видео ту прелепу, витку, модерну, очаравајућу жену. Тек тада је схватио оно што се у жаргону каже: ноге су му се одузеле... Он то није могао доживети у својим беживотним ногама, али је у духу то сасвим јасно проживео.
Она је стајала мирно и имала онај заносни израз задовољства на лицу који је одавао сигурност у себе, у онога кога чека.  
Време је, међутим, одмицало и лице је почињало да се мења. Преко њега се превукла сенка. Било је јасно да се растужила, да почиње да сумња. Дискретно је окретала главу, пратећи оне који јој долазе у сусрет. Повремено би гледала и у његовом правцу а он је дрхато и гушио се. Имао је осећај да зна да је он ту. Да схвата његову подлу игру.
И никад у животу није био несрећнији. Срећа је била на дохват, а он није имао право на њу. И морао се најдубље суочити с тим да понекад живот ипак буде више израз онога што је дато јер све оно што је чинио и што му је у великој  мери поправило ситуацију, није било довољно да би могао одбацити колица и потрчати јој у загрљај.
Кад је већ на њеном лицу видео разочарење, нервозу и кајање,  није могао издржати и снажно гурнувши колица отишао је не окрећући се. У једно је био сигуран, љубав ће се од тога часа преокренути у  мржњу, али мржња ја активно стање, она ће опет мислити на њега, бавити се њиме. Да га је видела или би га презрела због дрскости да јој се приближи или би се само бескрајно сажалила на његову судбину, а то је било оно што никако није могао поднети. За разлику од тела његово биће, било је целовито, достојанствено.





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"