detalj slike: KRK Art dizajn

XIV deo možete pročitati OVDE

KOBOJAGI

- roman na sremačkom dijalektu, donosimo u nastavcima,

autor: Đoka Filipović

HV deo

OSLOBOĐENjE

34.

Koncom oktobra četr'es'četvrte, beremo mi ku'ruze. Zajutra dobro poranimo da za rose nakrljamo što više možemo,a ondak posle tovarimo na kola pa teramo u koto-banju.Svaki dan po malo i skoro da smo je već inapunili.

Tog jutra, ne pamtim više koji je datum bijo, samo što smo od uvratine odmakli,dere neko s puta.Bog ga materin, šta sad može biti…Nije nam,da kažeš,svejedno…Ne volem da mi se kogod ina srpskom dere,a na švapskom da ti ine divanim.

Iće sad Milutin da vidi šta je to…Dal'je brže o'šô il'se brže vratijo,al' vidim ja po njemu da nešto zdravo ne valja :

"Poginuo je Peter…Došao komšija da nam javi da se odma'vratimo kući."

"Kad je poginô, jel'noćaske?"

"Ne znam,Savo. Čućemo kad dođemo."

Kad je štogod za slavlje iveselje, kol'ko naroda tol'ko pesama i igara, a jel'se tuga u kuću zavukla, svukud ti je to isto…Dal'ovdekana kod nas, dal'tamo u Austriji il'digod u tunguziji, nema tu puno razlike…Kol'ko ti je žao pokojnika,tol'ko žališ ionu čeljad što za njimpati.

Jozef se presamitijo kô dogorela sveća.Kazo bi kogod da se zagledô u onaj zid sa sajgerima, al'kak'i sajgeri…Stali su njegovi sajgeri za navek. Nit'je kadar s kime diva-niti nit'mari koga slušati,al' kad je nas vidijo zdravo se uzrujô…Gledi on nas, gledimo mi njega…Tako par minuta pa brez jedne reči ljucki se izjadasmo.

Ljucki se, da kažeš, i ja s dušom borim.Puna soba Švaba pa nisam rad da posle pričadu po selu kako je Mita kumrija, srpski logoraš, plakô za nemačkim majorom,al' da te suza pita ka'će poteći ne bi se ona puno od pišaćke ni razlikovala…Kako sam malog Ota ugledô, gotovo.

"Isplači se,Mito, jeboi'on iŠvabe, nek pričadu šta im je volja."

Nije to dete trčalo za nama što smo lepi ipametni neg'što je nesretnik bijo željan oca. Čekô ga je kô ozebô sunce,al' badava…Kad mu je najviše topline trebalo,njegovo sunce zanavek za brda zašlo.

Posle Peterove smrti pošla kola nizbrdo…Nisu ona, da kažeš,ni ranije na brdu stajala,al' sad uzôđavo kajase u svoje ruke pa ne popušta…

Nije Jozef ona ljudina što je kadgod bijo… Ni blizo. Izdala ga snaga.Nit'je kadar sobom se vladati nit'drugi-ma pomoći, al' bori se on mučenik…

Zadana i bože pomozi, al' noć je opasna…Izjeda ga iznutra kogod crvi zrelu voćku pa kol'ko mu je kadgoda samoća iprijala,sad je se boji…Što je više od nje begô sve je više vremena s nama provodijo.

'Ajd'o ovom, 'ajd'o onom,pa malo koje veče da nas iponoć ne zatekne. Kad je štogod bolje raspoložen,vrati se u mladost pa nema di ga nema…Ako nije u Beču,ondak je u Pešti, ako nije u Pešti,u Češkoj je zasigurno…Tu je s pokojnom ženom u banju išô, tu mu se iPeter rodijo pa puno tu reči ine treba… Očas lepe uspomene one bolne istera-du …

Volô sam ja da ga slušam,al' badava kad ne mo'š sve po'vatati. Zamori i Milutina i Ketli,pa nisu ovi kadri ni polak od toga protolmačiti.

Pazi sad šta ću ti kasti... Nije on ni ranije Savu imeneka izbegavô. Bože sačuvaj! Što rukama inogama, što preko ovo dvoje, divanili smo mi o svemu isvačemu,al' sad, kako bi ti kazô…Kogod da su mu više prijale naše gluposti neg'oni ozbiljni divani sa Milutinom….

Brzo smo mi to i osetili pa uvek gledimo da nađemo štogod da ga oraspoložimo.

Jedno veče, materina će ga znati kako nam je ito u divan došlo, počô ti moj Sava o nekom deda Jovči. Od rane je mladosti on mučenik od krsta bolovô pa na posletku tol'ko se savijo da….

"Niki živ u Mrčajevci čelo mu ne video…"

Gadna falinka, nedô je Bog nikom, al' ni đavo nije kadar tol'ko zla smisliti kol'ko gedža može istrpiti.Jovče s njom u duboku starost zašô pa jednog dana s njom iotputovô…

'Aj'sad, što kažedu…

"Sve je to normalno, samo nek ide po redu…"

Kako će biti normalno kad ne mo'š pokojnika u sanduk staviti. Ako ga staviš na leđa, kako dolikuje krštenom čeljadetu, šta'š s nogama?! O'šle uvis, nemo'š sanduk zatvoriti.

Uzvrpoljila se familija…Ne znadu ljudi šta im je činiti,al' nije Gospod zabadava izmislijo komšiluk. Gle-dii'komšija pa će ti jedared :

"Iziđte vi,svetu,napolje…Će bidne sve kako treba."

Šta će da bidne?…Sa' 'š da vidiš…Stavijo on pokoj-nika na patos i popô se na astal. Kad je skočijo…"kvrc". Ispravi se grešni Jovče kô sveća.

"Ene''…Likuje sad čovek pred pokojnikovim sinom…"Ni ti gi ne pamtiš 'vako pravog."

Pažljivo je Jozef slušô Savu. Lagano mu je Milutin itolmačijo,al' na posletku, ništa on ne reaguje…Reklo bi se da nije čovek baš sve ni razumô, al''ajd'sad…Vrlo važno…Da su Švabe samo polak naši'ludorija mogle razumeti,ne bi oni nas tol'ko ni dirali, al''oćeš vraga…Najedared Jozef prsnô u smej. Dobro se već i zgrcnô,al' ne može da se zaustavi. Kako pogledi u Savu,tako se zasmeje.

Zajutra za fruštukom, uvatijo se za astal, pa cupka…I on kobojagi skače po grešnom Jovčetu.

I Ketli je mlogo patila za mužom,al' se mlogo više napatila da to deca ne premete. Kol'ko je u tom uspela,to samo oni znadu, al' ima tu nešto drugo…Mo'š ti pred svetom štogod isakriti,al' pred Bogom ni slučajno…Izgubijo se onaj njen smej, kogod da ga nikad na usnama nije ni bilo.Nema više ni oni'bisera. Luta joj pogled kô da vazdan nešto traži,a šta traži, ni sama ne zna.

Sa životom ti je,čedo,kô sa ajzibanom. Ako omašiš stanicu pa ranije siđeš,badava ti je za njim gledati.

  35.

Ono malo života u Šlazingenu počelo da se gasi.Tijo i lagano, kogod žiška u fenjeru kad ostane brez petroleja. Svi sa strahom čekadu šta će biti sutra,a svako novo sutra neko novo zlo donese.

Nije,čedo,tudekana ni pre rata puno dečije graje bilo a sad pogotovo…Nema više kuće brez crnog barjaka pa ako bi je digoda ibilo,ne čuje se od silni'zapevanja.

Gledim ja oko sebe…Sve mi jasno, kô dva idva.Pukli su oni u Rusiji,a kanda da se iAmerika sprema dai'napadne. Ničija još nije do zore gorela pa evo, neće ni njina.

Zdrava bi pamet kaz'la :

"Raduj se,Mito,rabe Božiji…Dao Bog sa'ćeš ti za koji dan u tvoje Putince…"

Nešto bi se ja, kobojagi, i radovô,al'nejde…Steže me nešto oko srca…Kako da se radujem nesreći ovi'ljudi što me tol'ke godine od svake nesreće sačuvali.

Švapska komanda izdala naredbu :

"Za potrebe Rajha, sve što je do puške doraslo, biće mobilisano…"

Jozef iKetli se poplašili za Hansa pa ne mogu od brige oka sklopiti. U šesnajstu je ušô.Da je još derište,to stoji, al' da itak'e kupe,vid'li su isami. Iz špilhozni u uniformu pa o'ma'na front, a odande…Ko u sanduku, ko u depeši.

Ono malo 'rane što je preostalo očlo u materinu…Prazne štale, prazni svinjci ikokošinci,a prazni istomaci…U podrumu još pô džaka krompira. Proklijôiuvenô, ono kadgoda ne bi ga tak'og ni svinjama barili, a sad gledimo u njega kô u zlato. On nam je ifruštuk iručak ivečera.

Ka'smo vid'li zla očima,kažemo mi Jozefu da nećemo da trošimo 'ranu.Nek ostane deci.Oni ne mogu trpiti kol'ko mi možemo, al' neće ovaj o tom ni da divani :

"Najn… I vi ste nečija deca. Dok ima šta ima, svi ćete jesti, a kad nestane, šta nam Bog da."

Jozef iMilutin ne ustajedu od radija. I danjom inoćom na smenu dežuradu, ne bil'štogod važno čuli, al' kol'ko gluv čuje nemog,tol'ko će ioni čuti…Udarile Švabe po onim njinim borbenim, sa plek orkestrima, a od vesti tek po štogod.I to samo ono što njima odgovara.

Nisu im više puna usta onog njinog Firera,al' kadi'tako slušaš, jebeš im mater brezobraznu, još oni svuda pobeđuju!

Vidi Jozef da tu nešto gadno smrdi.Zna on dobro otkud smrad dolazi,samo ne zna dokle će.U selu si kô miš u rupi. Nit'štogod vidiš nit'štogod čuješ, a da čekaš mačku na slepo, baš inije pametno.

Spakuje se on jedno jutro iode u Grac. Od ovog doznô ovo, od onog doznô ono, al' ništa on nama ne krije….

"Rekao mi je velečasni Mihael da su Amerikanci izvršili desant."

Nisam ja o'ma'upamtijo di baš tačno, al' tu negdi u 'Olandiji. Tu su i' kaže i braća Englezi sačekali pa sad idedu pravo na Berlin. Oni s jedne, Rusi s druge…Trkadu se ko će pre stići….

"Nemačke regimente više ine pokušavaju da se brane. Pitanje je dana, ako ne baš i sata, kad će veliki Rajh kapitulirati."

E,vi'š ti sad muke... Lepa vest jeste,al' ko će tu sad kome uzeti muštulik?!

Ne priliči nama da se pred njim puno radujemo,a njemu pred nama, obaška…Da nam svima muke prekrati otrčala naša Ketli po vino.Najpametnije.Ko je s živom glavom mir dočekô,taj je štogod ipobedijo,a oni što su im medalje u sanduk stavili nek razmišljadu gore kog su to zapravo pobedili.

"Mir je,deco,tu na dohvat ruke, sad je samo pitanje kako ga s glavom na ramenu dočekati. Budala je uvek bilo ibiće,pa s koje god strane da dolaze, moramoihse kloniti."

Bojô se on da ne bi kogod iz sela pokušô da nam štogod naudi. Mlogo se njini'isinova iočeva ibraće iprijatelja nikad neće vratiti,pa što bi sad nas pustili da se mirno vratimo.

"Čim čujete da se kapija otvara,bežite u baštu. Ja sam tu da vidim ko je išta hoće".

Dobro čovek ikaže…Beganova mati ne plače, al' dobro nas je izaplašijo. On ga jebô, svaki dan kô godina…Očas osvane,pa nikad posle dočekati da se smrkne.

Jedno jutro, baš 'nako na sabajle, staje neka limuzina. Ljucki je izglancana, sam 'Itler iz nje da iziđe,ne bi me puno iznenadilo, al' nije on, naopako…Her Johan Veber, Jozefof brat od tetke. Lepo su se nji'dvojica slagali pa je ovaj počesto u Šlazingen inavraćô,a biće da nije u to doba bilo boleštine od koje nije bar malko bolovô. Vazdan mu oni njegovi pun kufer lekova napakujedu al' kol'ko sam ja knjiga pročitô,tol'ko je ion pilula proguto.Ne može čovek odjedared i vino i lekove,a ništa ga ne bole pa mu se ine žuri kući…

Sad,vraga…Kad je ušô dal'je ikafu popijo a već ga Jozef na kapidžiku ispraća…O'ma'on nas zove :

"Došao Johan po nas da u Beču dočekamo okupaciju…"

Lepo je to od Johana, al' kak'i Beč, kak'a materina. Da je pokojni Kazjer po njega došô, ne bi ovaj na to pristô.Prenosi on nama šta mu je ovaj još divanijo :

"Johan se plaši da će Rusi preduhitriti saveznike…Ako se to desi, nek nam je Bog na pomoći…"

Ne bi to meneka pravo…Majku mu jebem, ako sam ga dobro razumô, 'vako to ispada…Amerikanci i Englezi su njini Latini…Odvajkada je to fin ikulturan svet, samo eto…Malko su se onomad sporečkali pa usput po Jevrope sjebali, al' nije greda…Daće Bog, brzo će se oni izmiriti pa nikom ništa…

Da su Rusi šušljivi, jesu…Ne mora mi her Veber ništa divaniti, al' čekaj,bato…Ka'ste znali kak'i su,koju ste i'materinu čačkali?! Da vi niste prvi do Moskve doš-li,ne bi oni vas do Berlina ispraćali.

Al' 'ajd'sad…Nek Jevropa poliže što je zasrala, imamo mi preča posla :

"Deco moja…Evo ako Bogda,dočekaćemo da se iovaj nesretni rat svrši…Gostoprimstvo koje vam je ova kuća ukazala niste ni jednog momenta izneverili i šta mogu drugo reći,nego da sam ponosan na vas.Bili ste baš onakvi kakvim sam ja vaspitavao mog Petera da bude ikako bi želeo da budu moji unuci.Dobro ste činili ineka vam Bog dobrim ivrati…"

Zastô na trenutak…Dal'mu je oko zasuzilo il'tek tol'ko da namesti cvikere, nije tol'ko ni važno, kol'ko je važno da se možemo kô ljudi u oči glediti…

"Hteo bih,deco, na rastanku, da vam podarim nešto što će vas na Šlazingen iovu kuću navek podsećati…Nije to bog zna šta, ali nek dâBog da vas služi barem onoliko s koliko ljubavi vam ih darujem."

Izvadijo iz reklje tri džepna sajgera istavijo i'na astal. Nisu svi isti,al' da ti kogod kaže odaberi koji ćeš, teško bi se odlučijo.

"Doktore…Želim ti lepu iuspešnu karijeru. Kad jednog dana svojim studentima budeš pričao kakve si sve ispite u Šlazingenu položijo, neće ti sve ni verovati."

Mislim se ja u sebi:

"E,moj Jozefe…Ne sme on sve ni divaniti.."

Meneka je poželijo da jednog lepog dana otvorim svoj verštet ibudem najbolji kovač u Sremu.

"Pazi,Mito…Nisi ti još zanat savladao. Znaš kad ćeš ga savladati?Kad odeš u penziju."

Da je koga nadlajati il'kak'u kletvu baciti, očas bi se ja iSava oglasili, al' nije lako posle tol'ko lepi'reči još lepše pronaći. Ko će sad drugi neg'Milutin :

"Kada smo na naš pravoslavni Uskrs, sad već daleke četr'es'prve, dospeli u zraobljeništvo, mislilili smo da su pred nama dani i godine pune patnji inedaća. Očekivali smo glad… Očekivali smo zlostavljanja…Sve smo očekivali samo nismo očekivali da je Bog stvorijo itakve ljude kakvi su gospodin Jozef, njegov pokojni sin Peter isnaha Ketli…"

Zdravo se Ketli na ovo uzrujala. Rekô bi'u jedan par da ne stiže sve ni da protolmači,al' ako je štogod ipropustila, nije greda….Razumô ga je ovaj ibrez nje…

"…Ljudikoji čoveka prepoznaju po čestitosti ipoštenju,a ne po tom kako se krsti iodakle je došao…Zahvaljujemo se na ovim lepim poklonima ina na dobroti koju ste nam od prvog dana poklanjali.Spasili ste nam naše mlade živote išto je mnogo važnije, pomogli ste nam da sačuvamo veru u ljudskost. Takve se stvari običnim rečima ne odužuju,stoga molimo Boga da vam u naše ime podari svu sreću iblagostanje. Kako vama,tako Hansu imalom Otu naročito."

Gledim ja u Jozefa…Staračka duša svaku reč upija kogod žedna zemlja majsku kišu.Duboke su njegove rane da bi se zalečiti dale,al' lepa reč ti je čudo Božije. Ako se u pravo vreme ina pravo mesto potrefi,od svakog je melema lekovitija.

Osetijo to iMilutin pa kogod da se boji da završi divan….

"…U ovoj smo kući mnogo lepih trenutaka proživeli i mnogo korisnih stvari naučili. I jedno idrugo ponećemo sa sobom u našu Srbiju na dobro nama inašim pokolje-nima…Ja,her Jozefe,moram posebno da naglasim da sam tek ovde okončao moje studije veterine."

Ni Ketli ne skida oči s Milutina.Kogod da je tek sad s'vatila da ga zanavek gubi i da će joj, kol'ko sutra, taj dragi lik iz glave nestati kô da ga nikad nije ni bilo.

"Bože moj"….Kašće kogod …"Zar je malo siročića u ovom ratu za materom zaplakalo imalo matera crne marame povezalo,a ti mi tu zapevaš o pišljivoj ljubavi…"

Jeste,brate, sve to stoji, al'pazi ti…Da su sve ljubavi na isti kalup pravljenje,u dućanu bi se kupovale pa ne bi tol'ko za nji'ni marili.

Daće njoj Gospod inovog života inove ljubavi,al' ovu sad valja preboleti…Neće baš, da kažeš, za ovim srpskim jebošem veće rana od one Peterove ostati,al' rana na ranu zdravo bole iteško zarasta.

 36

Jebo mu ja meter, svakog sam se vraga u svom veku načekô, al' 'vako štogod još nisam pasirô.Čekam, čedo, moje oslobodioce…Nešto se ovima baš puno ine žuri,al' tu negde pred zoru, evoi'…

Nemoj samo da me pitaš koji je to datum bijo jerbo ti ne umem kasti…Jeboi'otac idatume, ne mogui'upamtiti, da me ubiješ…Da izvineš…Kad ono krmača primi nerasta, ako o'ma'u kalendar ne zapišem, gotovo…Dežuraj,Mito,ka'će se oprasiti.

Nego mani sad krmače…Di sam ti, naopako, ipočô o tom. Nije šala…Amerikanci ulaze u Šlazingen…Pô Jevrope ljudi oslobodili,pa evo sad došli ipo nas.

Kô da sad gledim... Zagrmila sila nebeska, sva se brda tresedu:

"Narode evei'idedu…"

Skočijo Sava a mi za njim.Istrčali u avliju, al'cvrc...Nejde se nikom na šor. Jebeš ga, kad ne znaš koji su…Dal'su Rusi, dal' suAmerikanci…Jesu oni sad,kobojagi, "naši",al' zagule su to,čedo, ijedni idrugi.

Kako se štogod približe,tako iona grmljavina sve jača ijača pa naposletku lepo osetiš kako se zemlja pod nogama trese. Opet Sava dreknu:

"Vidi tamo gore, enei'…Lebac ti jebem,kolkoi'je…."

Ono stvarno…Ka'su zaređali…Kamijon za kamijonom,a sve neki veliki i široki, celu kaldrmu zakrčili.Oni švapski spram nji'kô prčvoljci.

Milutin se uzvrpoljijo.Ne zna čovek šta nam je činiti, a Sava skakuće kogod pulin kad vraća ovce. Raduje se moj gedža štoi'baš on prvi spazijo.Ej,mo'š misliti! U'će čovek u istoriju pa kô da već gledi svoju sliku u čitanki,a ispod nje velikim slovima ispisano.

"Sava Anđelković, srpski seljak iz Mrčajevaca, prvi je ugledô američke kamijone kad su ušli u Šlazingen…."

U tom došôiJozef.Ništa on nama ne divani,al' vidim ja po njemu da je radostan što su baš Amerikanci ušli.

Pazi ti sad…Nemoj me pogrešno razumeti.Da je po Božijoj pravdi, nije se on imô čega bojati…Da je po ljuckosti, ni tol'ko, al' da je pravda kadra po ljuckosti iBožijoj volji se ravnati,ne bi tol'ki sudovi iadvokati ni trebali.

Nešto se nakratko Milutin i Jozef domunđavali ipala odluka…Nema tu šta više da se čeka neg'da idemo za njima u selo. Jebeš mu mater, čedo, zar je jedna ostala neudata čekajući prosce da po nju dođedu.

Nećemo se, kobojagi, puno ni pozdravljati. Daće Bog, još ćemo se mi viđati, al' 'oćeš očin…Nema ovaj tol'ko ništa protiv kol'ko ima nova vlast.Da si koga u to doba za tako štogod pitô,ne bi odgovor kod kuće dočekô.Kad je posle injino prošlo, prošlo inaše. Omatorili iporazboljevali se pa di se smeš na tol'ki put usuditi.

Neku godinu posle rata, bijo Milutin nekim državnim poslom u Engleskoj. Setijo se uncut Ketli pa 'aj',kaže,da oproba,da joj kak'o pismo napiše…Da je kod nas tako štogod oprobô,ne bi on u Englesku ni putovô,a vi'š tamo pametan svet…Pismo kô svako pismo. Ako si dobro marku opljunôiatresu potrefijo, jebe se njima ko kome piše idi ga šalje.

O'ma'mu je ova odgovorila pa potom vi'š da je pismo zdravo iobradovalo.Kaže žena otkako smo o'šli, osim one bede inemaštine drugi'nevolja nisu ni imali, al' se starom Jozefu nije dalo da puno u miru uživa. Nikad taj nije zoru u pidžami dočekô,a na Badnje veče, četr'es'sedme, kako je naveče obučem zadremô,tako ga zajutra izatekli.Di će se mučenik probuditi, dal'kod žene u Beču il'negde u Rusiji sa Peterom, to niko ne zna.

Nije se ni Ketli još puno u Šlazingenu zadržala. Vratila se u Beč svojoj apoteki istarim uspomenama,a deca kô deca…Još im krila od paperja,a već glede kako bi u svoje gnjizdo odletili.

Od silni'kamijona ne m'oš proći džadom, a u svakom naši logoraši. Ne dô ti Bog da ti kogod zapovedi dai'sve prebrojiš, lakše bi mu kazô kol'ko se travki na livadi drma.

Srbi kô srbi…Zdravo se uspalili pa se kobojagi na pesmu dali,al' nema tu muzike kol'ko na katoličkom popi brade…Nit'oni imadu snage da kô ljudi zapevadu nit'im veselje priliči. Izmrcvaljeni iispijeni, s ono malo duše što u njima ostalo, nisu kadri ni na nogama stajati.

Gledimo mi u taj jad ičemer pa nas kô štogod i neki stid spopô…Nas trojica spram nji'kô tri bika ito ona zadružna za priplod.

Na meneka Peterovo odelo, dal'ga je čovek dvared obukô, i Jozefove lakovane cipele. Nudila mi Ketli ikravatlu, al' doboga imeneka ikravatle…Nisam ti ja to čudo nikad u svom veku zavrat okačijo.

Na Savi kožna reklja ičakšire od čiste svile. Sad da se u Mrčajevci pojavi,pô bi vašara za njim potrčalo…Držali bi da je kak'i jači nakupac.

U jedan par, iće sad Milutin da kak'og oficira pronađe, al' samo što je leđa okrenô,evo ti jednog kod nas…Mrmnja nešto na američkom,a jebô ga i jezik i onaj ko ga tak'og izumô… Pre bi, čedo, razumô mačke ka'se pare!

Da su kuferi po sredi,u to nema sumnje jerbo rukom na nji'pokazuje,al' šta s njima 'oće, to je sad pitanje…

Šta 'oće? 'Oće kauboj dai'otme pa pošo na Savu…Kad je ovaj vidijo zla očima,kak'i oteti, naopako…S tim je kuferom Jozef pô Evrope prošô, taman posla da sad kod ovog jeboša završi…Vuče kauboj, vuče Sava, al' badava…Nit'ko popušta nit'je kadar ovog drugog nadjačati, a ja samo čekam ka'će ga gedža mlatnuti u cevanicu.

Vidijo je iMilutin, izdaleka, šta se dešava pa evo ga trči kol'ko ga noge nose. Nije to šala…Jedva da se i ovaj rat nekako svršijo, samo nam još fali da sad i saAmerikom zaratimo….

Jedva da je on uspô da mu štogod na švapskom odbrusi,al' puno sad ovom ine treba…Kad je čuvo švapski, nije mu svejedno, pa maše rukama da dođe tolmač. On tolmaču na američkom, ovaj Milutinu na švapskom, dok do nas dođe pitaj boga šta je od svega ostalo.Al'dobro…Sve u svemu 'vako nam je kauboj kazô…

"Braćo Srbi,nemojte se puno zajebavati.Di ima mesta,sedajte, u vr' glave za pet minuta krećemo,pa ko je seo, seo je, ko nije,nek se snalazi…"

Pođoše oni napred, na čelo kolone, al' evo ti ga vraća se tolmač :

"Pita gospodin poručnik jel'vam treba lekar?"

Ta kak'i lekar, daleko ga bilo…Makaršta ipita…Da zlo ne čuje, za sve čet'ri godine, nit'smo kinuli nit'se zakašljali…Jeste Sava, doduše, svakog proleća imô muke sa stolicom al' sam je za to kriv. Jel'smo naišli na kak'u kajsiju il' ringlov, ne može gedža da se ne preždere.

"Mani se,Savo,proteraćete. Jel'vidiš da su još zelene?"

A, jok…Nisu Mito,zelene, vi'š kako su zarudile. E,pa kako su zarudile,tako ga isnađe…Ko šta radi , Sava čuči istenje.

Nema tu sad više izvoljevanja neg'gledaj di ima mesta. Nismo mi radi da se razdvajamo,a nisu ni ovi u kamijonu puno željni da se s nama guradu,pa trči tamo, trči vamo i jedared :

"Du..."

Bog me jebô, da sam u dud udarijo,manje bi se ugruvô,al' nije ni to sad tol'ka greda…Ka' sam digô glavu,da me nije stid od onol'kog sveta,vriskô bi,pa nek'ide u mate-rinu…Pred meneka čeljade, od najcrnjeg Cigana triput crnji. Samo mu se zubi belidu.

Milutin se uvatijo za neko drvo, ne može od silnog smeja ni da korakne :

"Jebo te Bog kumrija, nije valjda da si prvi put vidio crnca?"

"Prvi put,Milutine, dabogda nikog mog kući ne zatekô ako te lažem."

Smejo se kobojagi i Sava, a sere,jebô ga otac gejački…I on se prepô.

 37.

Vratili nas Amerikanci u Grac…Iz Graca pošli,u Grac se vratili,pa 'ajd'Jovo nanovo.

Puna varoš sveta, svakojakog…Zakrčili išorove isokake pa se naši kamijoni jedva probijadu,a ka'smo naposletku nekako isišli, kak'i Grac,naopako…Svud se samo srpski divani, al' kogod da si na rumskom vašaru….

"Falim te Bože, već su mi se tolmači na glavu popeli!"

'Oćeš vraga…Ne mo'š ti,moj kumrija,još brez nji'ni prdnuti, još si ti u belom svetu. Popô se neki oficir na kamijon da ga svi vididu, pa urla nešto u onu trumbetu. Mi što smo ga vid'li nešto se kobojagi iućutali, da čujemo šta će čovek kasti, al' oni okolo ine haju…Urlô ovaj još malko pa kad je vidijo s kim ima posla, dograbijo brovinger. "Tras" jedared, "tras" drugi put…Umiri se rulja naprečac.

Mrnjakô ovaj malko na američkom,pa sa'će to kobojagi tolmač da nama na srpski protolmači.E,kol'ko ja znam američki,tol'ko on znasrpski…

"Milutine,brate rođeni, govori šta je ovaj kazô."

"More marš u pičku materinu,obojica!Čet'ri godine ja vama prevodimsa nemačkog na srpski pa 'ajd'sad,Milutine,isa srpskog na srpski…Jebô te bog, kô da ste roda Karađorđevića"

Zajebavô se naš doktor…Sve nam je prenô, od reči do reči, a kako ne bi prenô kad je onaj kilavi 'vako kazo :

"Od volje vam,gospodo…Ko 'oće da ide na zapad,nekastane levo,a ko će na istok,nekastane desno.''

Da je pustijo zagule da stanemo levo, ko zna kad bi nas Crveni krst u belom svetu pronašô.

Uskomešô se narod, baš ljucki…Jedni 'oće tamo,drugi 'oće vamo,a neki kô da baš ine znadu di bi pa se bacili u brigu. Jebeš mu mater,čedo…Iziđe čeljade na šor ipremišlja se oćel'levo oćel'desno,pa kako se ondak ne bi premišljô di ćeš decu izroditi idi ćeš kosti ostaviti.

U svoj toj gunguli zaškripalo ćemane,a Ciga zapeva :

               "Aoj,Švabo, jebem li ti nanu,

                kad ja neznam na koju ću stranu…"

Malo po malo, rasčisti se situacija….Podelili Srbi strane kô braća govna…Mlogo nas je više na desno očlo,al' da vi'š da iovi'za zapad nije malo. Dobra je to gomila,pa sad gledimo jedni u druge ičekamo…Šta čekamo?Materina će ga znati…Valjda da nam onaj o'zgo momentalno presudi ko se zajebô a ko je potrefijo pravac.

"Milutine,boga ti, kaži ti meneka čiji su ovi što 'oće na zapad?"

"Naši,kumrija, čiji će biti. 'Oće ljudi na zapad jer se boje komunizma kod nas."

Ej,naopako, ne mogu lepo da verujem. Jebôikomunizam ikapitalizam…Kak'a je to,svetu,sila sotonska u toj poli-tiki da se čeljade oca imatere ne poželi i da se kućnoga praga odrekne.

Tek negdi predveče tovare nas opet na kamijone. Niko nam ne divani ni di ćemo ni šta ćemo,al' ja sve nešto držim da nas vozidu kući. Kad vraga….

"Kakva kuća moj kumrija. Ne'š ti,bratac,još viditi tvoje Putince. Sad idemo u Sombatelj,pa će nas odande rasturati. Ko tamo, ko vamo."

"Jebo te,Milutine,iSombatelj ionaj ko ti ga prvi pomenô. Di mu je sad pa to?"

"U Mađarskoj…Nije valjda da nisi nikad čuo za Sombatelj?"

Nit'sam ja kadgoda čuo nit sam posle dao da mi ga kogod pomene…Mala je to varoš. Kanda da je iod Rume manja, a sad lepe goste dobila…Što Rusa, što nas logo-raša, ima tu sveta za tri Sombatelja…

Da su Madžari mogli birati 'oćel'kugu ikoleru il'Ruse ilogoraše, ne bi se oni puno ni premišljali, al' kad ne mogu birati moradu sad trpiti…

Svet kô svet…Ovi što su tamo radi su preći 'vamo,a ovi 'vamo glede kako bi prešli tamo. Od ranog jutra kogod mravi u mravinjaku…Da je mati dete zagubila,brzo bi joj dojadilo da ga po toj gunguli traži.

Nije, da kažeš, ni u Gracu bilo kô na groblju,al' kod Amerikanaca je to bolje udešeno. Kako bi ti kazô…Ništa ti,čedo,kod nji'ne moraš,al' ako nećeš po njinom,nećeš ništa ni dobiti…Srbin kô Srbin… Laje dok ne ogladni,a kad ogladni,savije rep pa drugo čeljade.

Ovde kod Rusa baš kôikod nas. Kako se ko pojavi,tako ti neki novi propis isčita,a na svakom propisu mesto štambilja bolje da su šipak stavili. Nije se ono mastilo joščestito ni osušilo,a svi se po njemu ispišali. I onaj ko ga donôioni za kogaje donešen.

Čita nama jedan tovariš di će ko spavati,a dvojica ga držidu da ne padne s kamijona. Malo po malo, dođe ido nas: :

"Staič, Filipovič, Andželkovič…opštinska zgrada ta ita…"

Fala,braćo Rusi, niste trebali…Ima zgrade, nije da je nema, ima u njoj ikreveta,al' badava kad nema prazni'…

"I šta kažeš, vaši kreveti…Može biti, al'ko će meni da plati što sam vaške istrebijo ?"

Svoji smo, nije lepo da se pred tol'kim svetom svađamo, al' očas se ja iSava za dva kreveta nagodimo,pa ćemo sad na smenu spavati. Ako čeljad nije besna,ni kuća nije tesna,al' nije greda u čeljadi…Greda je, čedo,u silnoj robi…Ispod svakog kreveta kojekak'i dandrmolja,more jedno. Da kogod sa strane upadne,kazô bi brez premišljanja:

"Nejde ovaj svet s robije…Taman posla…Vraćadu se ljudi s vašara,pa vi'š kol'ko su robe nakupovali…"

Šta je ko pazarijo i di je pazarijo,ne tiče me se, a pravo da ti kažem, baš im nešto puno ine zameram…Jebeš mu mater…Sa'se tak'a prilika ukazala pa ko zna ka'će. Nit'se svecki ratovi svakog dana vodidu nit'ona na-rodna za badava kaže…

                "Niko nema što Srbin imade,

                 Srbin ima ono što ukrade".

Čerez meneka leži neki braćala. Ne pomera se s kreveta, al' kol'ko mrtvac od sanduka. Nit'on štogod jede nit'pije, nit'je rad s kime divaniti…Ono baš... Kad ga zdravo pritera,otrči do klozeta al' nema tu puno skeniranja. U trku skida gaće, u trkui'navlači,pa opet na krevet…

Dobro je on pazarijo…Ne može to sve ljucki pod krevet ni stati,a što nije stalo, poređo po krevetu…Ima tu išerpi ilonaca,a ima ilepi'krpara. Ispod jedne tak'e viri neka durunga,a ne da meni đavo mira…..

"Jel',braćala, koji će ti očin ta durunga?"

"Nije to durunga…To je garnična za firangu…Jesi viđôto kadgoda?"

Ta viđôsam, kako ne bi viđô, al' vidim ja sad ikako je zagula ucaklijo očima…Ko zna šta mu tako ne dokucanom na pamet može pasti….

"Nisam,brate,vidijo. Da sam vidijo,ne bi te pitô šta je."

Kol'ko ti pijanom fali za pevanje, tol'ko ludom za radovanje…Očas je izvukô pa je trlja rukavom kogod naš Jovica crkvenjak kad ga popa natera da obriše one velike čirake po crkvi.

"Vidi kako se cakli…..Jel'da je lepo?"

"Lepo,brate, kako da nije…Eto da sam juče umro ne bi ni znao da tako štogod postoji."

"E,da ti znaš,prijatelju moj,kol'ko sam ja nju kod Švabe kibicovô…Sve se tako noćom premišljam kako bi na mojim pendžerima pasirala ieto… Čekôidočekô."

Opet meni ne da đavo mira:

"Sve je to lepo,braćala,al' koji će ti očin garnična brez firangi?"

"Ta,idi u očin…Imam ja ifirange…Sa' 'š da vidiš."

Zavukô se pod krevet pa pretura…Na brzinu se čovek spremô,pa nije ljucki upamtijo di je šta spakovô, al' polako…Nisu firange šivatke da se digod zature…Nji'dve u paru kô dva oka u glavi, a ne znaš lepo koja mustra od koje lepša.

"A, šta kažeš?"

"Ej,naopako,braćala, al' su lepe. Svaka ti čast, kako si samo umô tako da odabereš…Al' kanda da su malko poveće."

"Jesu, jesu…Ne činiti se. Nisu moji pendžeri ni blizo Švabinim,al' ništa ti ne brigaj. Kad nji'moja Kata skrati na pasent,biće to samo tako…Mater im jebem, nema onog ko se neće okrenuti kad prođe šorom."

Mislim se ja posle…Nije njemu, da kažeš, ni lošo…Da mu je Gospod mlogopameti ostavione bi on sad umô tako lepo da se raduje,a ko ne ume da se raduje malim stvarima neće se ni s velikim puno usrećiti…Nek mu da još tol'ko da zatekne kuću iu njoj njegovu Katu,pa nek nameštadu fi-range do mile volje… Naspram onog što je Švaba njemu uzô,jedna firanga ni tamo ni ovamo.

Za mog Savu došlo njegovi'pet minuta. Napolju se svašta dešava,pa da ne bi štogod propustijo,samo cunja izvera. Kako se vrati,još se s vrata prodere.

"Kumrija…Samo dok čuješ šta mi sad jedan čovek kazô..."

"Šta će ti kasti,crni Savo…Ako te štogod lagô,nemoj ni da mi prenosiš,a ako je istinu divanijo, još gore…Dosta mi,brate,moji'muka, zar 'oćeš sad ituđe da slušam?"

Jedared se tako zarana izgubijo,pa nema ga celo otpodne…Nije nama, da kažeš svejedno,što ga tol'ko nema, al' baš se puno ine sekiramo. Nema tog budžaka u Sombatelju u koji on nije zavirijo nit'oni' "viđeniji" da i' nije upoznô.

Ka'te sreća posluži da zatekneš 'leba na kazanu ne'š ga se puno najesti…Jedno parče, a jebôi'on, ako je štogod od paskurice veće…E,jedno veče, evo ti Save, vadi ispod reklje dve vekne,al' samo što su iz furune izišle.

"Crni Savo,otkud ti tol'ki 'lebac?"

"Dao mi Kolja 'armunikaš."

Čudo jedno…Za tog ti Kolju divanim…Em Rus,em 'armunikaš,al' nit'je zagula nit'vole da popije. Volô je da čuje naše pesme pa kad je već mislijo da nema više ni jedne što mu ovi naši nisu otpevali, Sava se setijo…

                "Čuješ seko, obuci se lepo,

                  da idemo, da se slikujemo...''

Lepo se sad imoj Sava obukô pa ka'su ga digod obrija-li ipotšišali, drugo čeljade…Da ga pitaš di je bijo i di se tako uredijo nemaš kad.

"Ej,kumrija, da gajebem. Pošô ja jutros da se prošpa-ciram, kad sedi čovek na trotoaru. Na jednu je nogu šantav pa seo da odmori…Reko jel'brale, odakle si ti?… A on će meni…"

"Jebô te,Savo,itrotoar itaj šantavi. Kaži ti nama di je brica?"

E, polako,brate…Nije brica daleko, al' badava što nije. Dok smo mi do njega došli,moraš čuti idi ga je ovaj šantavi vodijo ikol'ko su se puti usput ispišali…

Pošli bi sad ija iMilutin da se malko uljudimo, al' badava kad nije đavo tako isplanirô. Ima ti on neke druge špekulacije…Mi na vrata, Laza Pančevac na vrati… Došô kod Milutina da koju prodivane, il'bolje da kažeš, da mu se još koju izjada…Ovdi su se nji'dvojica upoznali,al' reč o ovom, reč o onom,pa naposletku došli ido tog kako je ovaj kod njegovog oca školu učijo.

Kaki je Laza bijo kad je u Nemačku o'šô, ne umem ti kasti, a kaki je mučenik sad, bolje da ti ine divanim. Dal'od tifusa, il'od koje materine, sva mu koža u crvenim flekama,a jel'se štogod uzrujô zadrkte mu ruke kô dai'je celi dan na vršalici držô.

Ne bi Milutinu po volji što je ovaj baš sad naišô,al' šta će drugo neg'da se vrati.

"Idi ti,kumrija,ja ću ići sutra. Ima vremena."

Dobro…Čim sam sišô na šor opipam ja moj sajger…Tu je…Osetim pod rukom kako kuca pa me o'ma'neka milina obuzme,al'od sretnog čeljadeta nema bolje mušterije za đavola. Nisam još ni do glavnog šora došô,šapće mi ovaj na uvo:

"Od kog ti,kumrija,skrivaš taj sajger kô da si ga digod ukrô? Pokaži ga,brate slatki,nek se divi svet tak'oj lepoti."

I ubedi me, pička mi materina, u momentu. Na reveru već isfilcovana rupica, pa se lanac očac zakači, a kad bi ti kazô kako mi pristaje,ispalo bi da se falim.Mislim se nešto :

"Bože mili,da je 'vako štogod mom Simi,al' bi on umô da se puva. To bi sad samo škripali šelukatori kad počne-du Madžarice da viridu."

Iz šora u šor i pre ti ja nađem bricu neg'što mi Sava izdivanijo di da ga tražim. Red se otegô povelik,al' nema tu sad puno izvoljevanja.

"Zemljače,bogati, jel'se pomera štogod?"

"Pomeralo bi se,zemljače,da nema ovi'Rusa što upa-daju prekoreda."

Da je 'teo čovek štogod da urekne, ne bi tako uspô u momentu…Idedu tri Rusa, ne mare za red,al' ni kol'ko robijaš za državu. I čerez meneka su već prošli,al' naje-dared zastali. Zagledaju me sa svi'strana kogod oni angle-ri na vašaru ka'se na na dobru robu namerače…

"Zdravstvuj,tovariš."

"Zdravstvuj,drugovi Rusi."

Smrdi iz nji'kogod da sii'otoič iz džibre izvadijo,a da kažeš dai'kogod ivadijo,ljucki bi se napatijo…Ne znaš lepo koji je od kogajači i koji je glavatiji…Jedan me zgrabijo pod mišku i kaže:

"Pađi sjuda".

Da je to "sjuda" nešto pametno,ne bi ove zagule meneka odabrale,al' nije baš pametno ni mlogo se opira-ti…Idem pa šta mi Bog dâ.

Čerez celog reda me proveli,pa pravo kod brice. Šiša ovaj mušteriju,al' kad je vidijo ove zagule ništa čovek ine pita. Diže onog grešnika sa stolice da ja sednem…Sa'će on, kobojagi, da naoštri britvu,al' kako njome po kaišu mlati,tako mu ruka podrktava.

"Kumrija, žalosna ti mati…Eto sad mo'š ida biraš… 'Oćeš da te ove zagule zadave il'da te ovaj nesretnik prikolje?"

Al',dobro…Izveštijo se Madžar s tak'im stvarima,pa nije par puti s britvom zamano,tako me čovek lepo obrijo.Za katoličkog popu da me postavidu,ne bi Papa imô ništa protiv.

Sa'će on, kobojagi, ida me ošiša,al' di je to od šišanja kol'ko od Sombatelja do moji'Putinaca. Otupile makaze od logoraški čekinja,pa samo žvaćedu.

"Strpi se,kumrija, nek žvaćedu…Moli ti Boga da nije s njima kak'og vašljivog šišô…"

Braća Rusi ništa ne divane,al' ni kandilo nad ikonom tako ne visi kako oni nadamnom visidu. U jedan par, naginjedu flašu… 'Ajd'za Staljina, 'ajd'za majku Rusi-ju,pa na posletku iza brata Srbina…

"Na zdarovlje!"

Kak'o zdravlje, naopako…Svakak'e sam brlje oprobô,al' 'vako štogod još nisam pasirô. Ka'sam nategô,živa vatra iz meneka leti kogod ona aždaha što je sveti Đorđe ubijo.

Braća Rusi da puknu od smeja…Smeje se kobojagi ibrica,al' nije njemu do smeja ni kol'ko gluvom do muzike. Usrô se mučenik da injega ne ponude pa ubrzô s onim maka-zama, samo štrićka…Ko veli :

"Aj'da ja tebe,braćala,smandrljam,pa idi s milim Bogom iti iove tvoje zagule."

Dobro…Da kažeš pošteno, ni on kod meneka ne bi bolje prošô…

Ka'smo izišli napolje, da probam da begam, ne vredi. Ne mogu im uteći…Dvojica sa strane, treći iza leđa. Ni popovi vladiku na liturgiji ne pratidu kô što oni prate meneka...Računam ja, ima,fala Bogu,puno sveta na šoru, pa da štogod i'oće,ne mogu mi sad ništa.

Jeste…Računôionaj da će samo prdnuti,a on se usrô. Najedared me stisnuli,pa ovaj jedan uvatijo za lanac. 'Oće da mi otme sajger.

"Di ćeš na sajger,mater ti jebem brezobraznu!Da si mi na oko pošô,pa ni pô jada,al' sajger ne dam."

Otrgnem se nekako,pa jednog međ' oči,"tras!".

Nisu se Ruje tom nadale…Oni držali:robijaš kô robijaš. Izrađen iiznemogô da malo jače u njega duneš,odletiće kô me'ur od sapunice…Oćeš, vraga…U dobroj sam ja snagi ondak bijo,a sa kovačkom se desnicom nije zajeba-vati. Kad je Ruja pao na kaldrmu,otresa nogama kogod petô kad mu zavrneš šiju.

Al' pazi ti sad pameti…Mesto da iskoristim gužvu iuteknem, ja stao igledim u njega.Poplašijo se čovek da nije ubijo brata Rusa.

Gledili su iova dvojica, al' kratko…Ovaj jedan zama'nô kundakom,pa pravo u slepočnicu…"tup". Počô celi šor da se okreće kô na ringišpilu, 'ajd',Mito… Laku noć.

Ka'sam se probudijo…Nema sajgera, nema reklje, nema ni cipela…Jel'štogod ostalo?…Jeste…Ostala ti,Mito,čalma na toj ludoj glavi.

Otkad znam za sebe,u našoj si kući na sve mogô lajati sem na tri stvari…Boga, svetog ĐorđaiRuse…Deda Marko i'je volô više neg'pokojnog oca imater zajedno,a ibába isto tako. Ako je štogod dobro…Rusko je…Ako nešto ine valja…

"Sve će to baćuška srediti…Ka'ti ja kažem…"

Da znaš samo kol'ko bi volô da su obojica dočekali ovu televiziju pa da mi je samo jedared dai'gledim kad ovi naši sigradu s Rusima fuzbal il'košarku.Baš da vidim za kogabi navijali.

Ono,jebeš ga, da se puno ne lažemo, ija sam i'zdravo volô. Ka'se zadana fest umorim,prvo mi oni na san dođe-du. :

"Jel'čuješ,kumrija,kako gadno grmi?"

"Nije to,Savo,grmljavina, to su ruske kaćuše."

Jesu kaćuše, nisu kaćuše,pa malo potom eto ti nji'pravo na kapidžik…

"Dobro nam došli, braćo Rusi!"

"Bolje vas našli,braćo Srbi! Dosta ste vi Švabama muzli krave ikrompir sadili. Evo vam kamijon, i'te vašim kućama."

"Ne,druže, kak'e kuće…Šta bi nam Karađorđe na to kazô?Idemo mi s vama na Berlin da pobijemo sve fa-šiste.''

Samo eto…Odljubi se momak od devojke i devojka od momka,a ne bi Mita kumrija od Rusa…Za reklju icipele ne bi,čedo,ništa ni kazô,al' sajger im ne mogu oprostiti.Kad je došla ona zaguljena četr'es'osma, ne zna se tu,da izviniš,ko će s kim iko će koga,a meneka ne bole glava…Tol'ko sam ja po selu lajô na Ruse da sad na meneka niko inesumnja.

Sećam se, al' kogod da juče bilo. Zove meneka direktor naše škole da im nešto pomognem…'Teli bi neku sliku da skinedu,a nemadu klješta.

"Dobar dan,direktore!"

 "Dobar dan,majstor Mito!"

"Jel'ovu …?"

"Nju, nju,majstor Mito."

To nam sav divan…Koju će nam materinu više. Nit'smo mi naredili da ga tu obese nit'nam je ćef da ga sad skidamo, al'ne leži vraže…Samo što sam se na merdevine popô,upada Tijosav poslužitelj. Ni pre rata nije bijo svoj,a kako je u partizanima na živce obolô, obaška…O'ma'on 'nako svrata da jebe mater obojici :

"Ko ste vi da skidate velikog Staljina?''

Direktor se poplašijo,pa gledi čovek u meneka.Ko veli,šta ćemo sad?E,šta ćemo…Nisam ja volô kad mi kogod opsuje mater ni u šali,a 'vako da kažeš zapravo, ne dô ti Bog. Sa''š me,Tiosave,dobro upamtiti. Neće ti više ni u snu pasti na pamet da zabadaš nos di mu nije mesto. Siđem dole pa ga ščepam za prsa. Ka'sam ga o zid brečijo,samo čuješ "puf". Kogod ono kad deca bacadu topove od blata pa ne pukne, nek se upuva.

Izbečijo se moj Tisko, namak se otreznijo.

"Jel'majku ti jebem glupavu!Jel'ga ti tol'ko voleš da 'oćeš za njega da robijaš?Ako 'oćeš,samo kaži…Sa'te o'ma'vodim u mesnu kancelariju pa tamo seri."

"Nemoj,Mito,kôBoga te molim, znaš da imam troje dece. Ako odem na robiju,ko će i''raniti,žalosna im mater?!"

Nastaviće se ...

PODELITE OVAJ TEKST NA: