детаљ слике: КРК Арт дизајн

XIV део можете прочитати ОВДЕ

КОБОЈАГИ

- роман на сремачком дијалекту, доносимо у наставцима,

аутор: Ђока Филиповић

ХV deo

ОСЛОБОЂЕЊЕ

34.

Концом октобра четр'ес'четврте, беремо ми ку'рузе. Зајутра добро поранимо да за росе накрљамо што више можемо,а ондак после товаримо на кола па терамо у кото-бању.Сваки дан по мало и скоро да смо је већ инапунили.

Тог јутра, не памтим више који је датум бијо, само што смо од увратине одмакли,дере неко с пута.Бог га материн, шта сад може бити…Није нам,да кажеш,свеједно…Не волем да ми се когод ина српском дере,а на швапском да ти ине диваним.

Иће сад Милутин да види шта је то…Дал'је брже о'шô ил'се брже вратијо,ал' видим ја по њему да нешто здраво не ваља :

"Погинуо је Петер…Дошао комшија да нам јави да се одма'вратимо кући."

"Кад је погинô, јел'ноћаске?"

"Не знам,Саво. Чућемо кад дођемо."

Кад је штогод за славље ивесеље, кол'ко народа тол'ко песама и игара, а јел'се туга у кућу завукла, свукуд ти је то исто…Дал'овдекана код нас, дал'тамо у Аустрији ил'дигод у тунгузији, нема ту пуно разлике…Кол'ко ти је жао покојника,тол'ко жалиш иону чељад што за њимпати.

Јозеф се пресамитијо кô догорела свећа.Казо би когод да се загледô у онај зид са сајгерима, ал'как'и сајгери…Стали су његови сајгери за навек. Нит'је кадар с киме дива-нити нит'мари кога слушати,ал' кад је нас видијо здраво се узрујô…Гледи он нас, гледимо ми њега…Тако пар минута па брез једне речи љуцки се изјадасмо.

Љуцки се, да кажеш, и ја с душом борим.Пуна соба Шваба па нисам рад да после причаду по селу како је Мита кумрија, српски логораш, плакô за немачким мајором,ал' да те суза пита ка'ће потећи не би се она пуно од пишаћке ни разликовала…Како сам малог Ота угледô, готово.

"Исплачи се,Мито, јебои'он иШвабе, нек причаду шта им је воља."

Није то дете трчало за нама што смо лепи ипаметни нег'што је несретник бијо жељан оца. Чекô га је кô озебô сунце,ал' бадава…Кад му је највише топлине требало,његово сунце занавек за брда зашло.

После Петерове смрти пошла кола низбрдо…Нису она, да кажеш,ни раније на брду стајала,ал' сад узôђаво кајасе у своје руке па не попушта…

Није Јозеф она људина што је кадгод бијо… Ни близо. Издала га снага.Нит'је кадар собом се владати нит'други-ма помоћи, ал' бори се он мученик…

Задана и боже помози, ал' ноћ је опасна…Изједа га изнутра когод црви зрелу воћку па кол'ко му је кадгода самоћа ипријала,сад је се боји…Што је више од ње бегô све је више времена с нама проводијо.

'Ајд'о овом, 'ајд'о оном,па мало које вече да нас ипоноћ не затекне. Кад је штогод боље расположен,врати се у младост па нема ди га нема…Ако није у Бечу,ондак је у Пешти, ако није у Пешти,у Чешкој је засигурно…Ту је с покојном женом у бању ишô, ту му се иПетер родијо па пуно ту речи ине треба… Очас лепе успомене оне болне истера-ду …

Волô сам ја да га слушам,ал' бадава кад не мо'ш све по'ватати. Замори и Милутина и Кетли,па нису ови кадри ни полак од тога протолмачити.

Пази сад шта ћу ти касти... Није он ни раније Саву именека избегавô. Боже сачувај! Што рукама иногама, што преко ово двоје, диванили смо ми о свему исвачему,ал' сад, како би ти казô…Когод да су му више пријале наше глупости нег'они озбиљни дивани са Милутином….

Брзо смо ми то и осетили па увек гледимо да нађемо штогод да га орасположимо.

Једно вече, материна ће га знати како нам је ито у диван дошло, почô ти мој Сава о неком деда Јовчи. Од ране је младости он мученик од крста боловô па на послетку тол'ко се савијо да….

"Ники жив у Мрчајевци чело му не видео…"

Гадна фалинка, недô је Бог ником, ал' ни ђаво није кадар тол'ко зла смислити кол'ко геџа може истрпити.Јовче с њом у дубоку старост зашô па једног дана с њом иотпутовô…

'Ај'сад, што кажеду…

"Све је то нормално, само нек иде по реду…"

Како ће бити нормално кад не мо'ш покојника у сандук ставити. Ако га ставиш на леђа, како доликује крштеном чељадету, шта'ш с ногама?! О'шле увис, немо'ш сандук затворити.

Узврпољила се фамилија…Не знаду људи шта им је чинити,ал' није Господ забадава измислијо комшилук. Гле-дии'комшија па ће ти једаред :

"Изиђте ви,свету,напоље…Ће бидне све како треба."

Шта ће да бидне?…Са' 'ш да видиш…Ставијо он покој-ника на патос и попô се на астал. Кад је скочијо…"кврц". Исправи се грешни Јовче кô свећа.

"Ене''…Ликује сад човек пред покојниковим сином…"Ни ти ги не памтиш 'вако правог."

Пажљиво је Јозеф слушô Саву. Лагано му је Милутин итолмачијо,ал' на послетку, ништа он не реагује…Рекло би се да није човек баш све ни разумô, ал''ајд'сад…Врло важно…Да су Швабе само полак наши'лудорија могле разумети,не би они нас тол'ко ни дирали, ал''оћеш врага…Наједаред Јозеф прснô у смеј. Добро се већ и згрцнô,ал' не може да се заустави. Како погледи у Саву,тако се засмеје.

Зајутра за фруштуком, уватијо се за астал, па цупка…И он кобојаги скаче по грешном Јовчету.

И Кетли је млого патила за мужом,ал' се млого више напатила да то деца не премете. Кол'ко је у том успела,то само они знаду, ал' има ту нешто друго…Мо'ш ти пред светом штогод исакрити,ал' пред Богом ни случајно…Изгубијо се онај њен смеј, когод да га никад на уснама није ни било.Нема више ни они'бисера. Лута јој поглед кô да ваздан нешто тражи,а шта тражи, ни сама не зна.

Са животом ти је,чедо,кô са ајзибаном. Ако омашиш станицу па раније сиђеш,бадава ти је за њим гледати.

  35.

Оно мало живота у Шлазингену почело да се гаси.Тијо и лагано, когод жишка у фењеру кад остане брез петролеја. Сви са страхом чекаду шта ће бити сутра,а свако ново сутра неко ново зло донесе.

Није,чедо,тудекана ни пре рата пуно дечије граје било а сад поготово…Нема више куће брез црног барјака па ако би је дигода ибило,не чује се од силни'запевања.

Гледим ја око себе…Све ми јасно, кô два идва.Пукли су они у Русији,а канда да се иАмерика спрема даи'нападне. Ничија још није до зоре горела па ево, неће ни њина.

Здрава би памет каз'ла :

"Радуј се,Мито,рабе Божији…Дао Бог са'ћеш ти за који дан у твоје Путинце…"

Нешто би се ја, кобојаги, и радовô,ал'нејде…Стеже ме нешто око срца…Како да се радујем несрећи ови'људи што ме тол'ке године од сваке несреће сачували.

Швапска команда издала наредбу :

"За потребе Рајха, све што је до пушке дорасло, биће мобилисано…"

Јозеф иКетли се поплашили за Ханса па не могу од бриге ока склопити. У шеснајсту је ушô.Да је још дериште,то стоји, ал' да итак'е купе,вид'ли су исами. Из шпилхозни у униформу па о'ма'на фронт, а оданде…Ко у сандуку, ко у депеши.

Оно мало 'ране што је преостало очло у материну…Празне штале, празни свињци икокошинци,а празни истомаци…У подруму још пô џака кромпира. Проклијôиувенô, оно кадгода не би га так'ог ни свињама барили, а сад гледимо у њега кô у злато. Он нам је ифруштук иручак ивечера.

Ка'смо вид'ли зла очима,кажемо ми Јозефу да нећемо да трошимо 'рану.Нек остане деци.Они не могу трпити кол'ко ми можемо, ал' неће овај о том ни да дивани :

"Најн… И ви сте нечија деца. Док има шта има, сви ћете јести, а кад нестане, шта нам Бог да."

Јозеф иМилутин не устаједу од радија. И дањом иноћом на смену дежураду, не бил'штогод важно чули, ал' кол'ко глув чује немог,тол'ко ће иони чути…Удариле Швабе по оним њиним борбеним, са плек оркестрима, а од вести тек по штогод.И то само оно што њима одговара.

Нису им више пуна уста оног њиног Фирера,ал' кади'тако слушаш, јебеш им матер брезобразну, још они свуда побеђују!

Види Јозеф да ту нешто гадно смрди.Зна он добро откуд смрад долази,само не зна докле ће.У селу си кô миш у рупи. Нит'штогод видиш нит'штогод чујеш, а да чекаш мачку на слепо, баш иније паметно.

Спакује се он једно јутро иоде у Грац. Од овог дознô ово, од оног дознô оно, ал' ништа он нама не крије….

"Рекао ми је велечасни Михаел да су Американци извршили десант."

Нисам ја о'ма'упамтијо ди баш тачно, ал' ту негди у 'Оландији. Ту су и' каже и браћа Енглези сачекали па сад идеду право на Берлин. Они с једне, Руси с друге…Тркаду се ко ће пре стићи….

"Немачке регименте више ине покушавају да се бране. Питање је дана, ако не баш и сата, кад ће велики Рајх капитулирати."

Е,ви'ш ти сад муке... Лепа вест јесте,ал' ко ће ту сад коме узети муштулик?!

Не приличи нама да се пред њим пуно радујемо,а њему пред нама, обашка…Да нам свима муке прекрати отрчала наша Кетли по вино.Најпаметније.Ко је с живом главом мир дочекô,тај је штогод ипобедијо,а они што су им медаље у сандук ставили нек размишљаду горе ког су то заправо победили.

"Мир је,децо,ту на дохват руке, сад је само питање како га с главом на рамену дочекати. Будала је увек било ибиће,па с које год стране да долазе, морамоихсе клонити."

Бојô се он да не би когод из села покушô да нам штогод науди. Млого се њини'исинова иочева ибраће ипријатеља никад неће вратити,па што би сад нас пустили да се мирно вратимо.

"Чим чујете да се капија отвара,бежите у башту. Ја сам ту да видим ко је ишта хоће".

Добро човек икаже…Беганова мати не плаче, ал' добро нас је изаплашијо. Он га јебô, сваки дан кô година…Очас осване,па никад после дочекати да се смркне.

Једно јутро, баш 'нако на сабајле, стаје нека лимузина. Љуцки је изгланцана, сам 'Итлер из ње да изиђе,не би ме пуно изненадило, ал' није он, наопако…Хер Јохан Вебер, Јозефоф брат од тетке. Лепо су се њи'двојица слагали па је овај почесто у Шлазинген инавраћô,а биће да није у то доба било болештине од које није бар малко боловô. Ваздан му они његови пун куфер лекова напакуједу ал' кол'ко сам ја књига прочитô,тол'ко је ион пилула прогуто.Не може човек одједаред и вино и лекове,а ништа га не боле па му се ине жури кући…

Сад,врага…Кад је ушô дал'је икафу попијо а већ га Јозеф на капиџику испраћа…О'ма'он нас зове :

"Дошао Јохан по нас да у Бечу дочекамо окупацију…"

Лепо је то од Јохана, ал' как'и Беч, как'а материна. Да је покојни Казјер по њега дошô, не би овај на то пристô.Преноси он нама шта му је овај још диванијо :

"Јохан се плаши да ће Руси предухитрити савезнике…Ако се то деси, нек нам је Бог на помоћи…"

Не би то менека право…Мајку му јебем, ако сам га добро разумô, 'вако то испада…Американци и Енглези су њини Латини…Одвајкада је то фин икултуран свет, само ето…Малко су се ономад споречкали па успут по Јевропе сјебали, ал' није греда…Даће Бог, брзо ће се они измирити па ником ништа…

Да су Руси шушљиви, јесу…Не мора ми хер Вебер ништа диванити, ал' чекај,бато…Ка'сте знали как'и су,коју сте и'материну чачкали?! Да ви нисте први до Москве дош-ли,не би они вас до Берлина испраћали.

Ал' 'ајд'сад…Нек Јевропа полиже што је засрала, имамо ми преча посла :

"Децо моја…Ево ако Богда,дочекаћемо да се иовај несретни рат сврши…Гостопримство које вам је ова кућа указала нисте ни једног момента изневерили и шта могу друго рећи,него да сам поносан на вас.Били сте баш онакви каквим сам ја васпитавао мог Петера да буде икако би желео да буду моји унуци.Добро сте чинили инека вам Бог добрим иврати…"

Застô на тренутак…Дал'му је око засузило ил'тек тол'ко да намести цвикере, није тол'ко ни важно, кол'ко је важно да се можемо кô људи у очи гледити…

"Хтео бих,децо, на растанку, да вам подарим нешто што ће вас на Шлазинген иову кућу навек подсећати…Није то бог зна шта, али нек дâБог да вас служи барем онолико с колико љубави вам их дарујем."

Извадијо из рекље три џепна сајгера иставијо и'на астал. Нису сви исти,ал' да ти когод каже одабери који ћеш, тешко би се одлучијо.

"Докторе…Желим ти лепу иуспешну каријеру. Кад једног дана својим студентима будеш причао какве си све испите у Шлазингену положијо, неће ти све ни веровати."

Мислим се ја у себи:

"Е,мој Јозефе…Не сме он све ни диванити.."

Менека је пожелијо да једног лепог дана отворим свој верштет ибудем најбољи ковач у Срему.

"Пази,Мито…Ниси ти још занат савладао. Знаш кад ћеш га савладати?Кад одеш у пензију."

Да је кога надлајати ил'как'у клетву бацити, очас би се ја иСава огласили, ал' није лако после тол'ко лепи'речи још лепше пронаћи. Ко ће сад други нег'Милутин :

"Када смо на наш православни Ускрс, сад већ далеке четр'ес'прве, доспели у зраобљеништво, мислилили смо да су пред нама дани и године пуне патњи инедаћа. Очекивали смо глад… Очекивали смо злостављања…Све смо очекивали само нисмо очекивали да је Бог створијо итакве људе какви су господин Јозеф, његов покојни син Петер иснаха Кетли…"

Здраво се Кетли на ово узрујала. Рекô би'у један пар да не стиже све ни да протолмачи,ал' ако је штогод ипропустила, није греда….Разумô га је овај ибрез ње…

"…Људикоји човека препознају по честитости ипоштењу,а не по том како се крсти иодакле је дошао…Захваљујемо се на овим лепим поклонима ина на доброти коју сте нам од првог дана поклањали.Спасили сте нам наше младе животе ишто је много важније, помогли сте нам да сачувамо веру у људскост. Такве се ствари обичним речима не одужују,стога молимо Бога да вам у наше име подари сву срећу иблагостање. Како вама,тако Хансу ималом Оту нарочито."

Гледим ја у Јозефа…Старачка душа сваку реч упија когод жедна земља мајску кишу.Дубоке су његове ране да би се залечити дале,ал' лепа реч ти је чудо Божије. Ако се у право време ина право место потрефи,од сваког је мелема лековитија.

Осетијо то иМилутин па когод да се боји да заврши диван….

"…У овој смо кући много лепих тренутака проживели и много корисних ствари научили. И једно идруго понећемо са собом у нашу Србију на добро нама инашим покоље-нима…Ја,хер Јозефе,морам посебно да нагласим да сам тек овде окончао моје студије ветерине."

Ни Кетли не скида очи с Милутина.Когод да је тек сад с'ватила да га занавек губи и да ће јој, кол'ко сутра, тај драги лик из главе нестати кô да га никад није ни било.

"Боже мој"….Кашће когод …"Зар је мало сирочића у овом рату за матером заплакало имало матера црне мараме повезало,а ти ми ту запеваш о пишљивој љубави…"

Јесте,брате, све то стоји, ал'пази ти…Да су све љубави на исти калуп прављење,у дућану би се куповале па не би тол'ко за њи'ни марили.

Даће њој Господ иновог живота инове љубави,ал' ову сад ваља преболети…Неће баш, да кажеш, за овим српским јебошем веће рана од оне Петерове остати,ал' рана на рану здраво боле итешко зараста.

 36

Јебо му ја метер, сваког сам се врага у свом веку начекô, ал' 'вако штогод још нисам пасирô.Чекам, чедо, моје ослободиоце…Нешто се овима баш пуно ине жури,ал' ту негде пред зору, евои'…

Немој само да ме питаш који је то датум бијо јербо ти не умем касти…Јебои'отац идатуме, не могуи'упамтити, да ме убијеш…Да извинеш…Кад оно крмача прими нераста, ако о'ма'у календар не запишем, готово…Дежурај,Мито,ка'ће се опрасити.

Него мани сад крмаче…Ди сам ти, наопако, ипочô о том. Није шала…Американци улазе у Шлазинген…Пô Јевропе људи ослободили,па ево сад дошли ипо нас.

Кô да сад гледим... Загрмила сила небеска, сва се брда треседу:

"Народе евеи'идеду…"

Скочијо Сава а ми за њим.Истрчали у авлију, ал'цврц...Нејде се ником на шор. Јебеш га, кад не знаш који су…Дал'су Руси, дал' суАмериканци…Јесу они сад,кобојаги, "наши",ал' загуле су то,чедо, иједни идруги.

Како се штогод приближе,тако иона грмљавина све јача ијача па напослетку лепо осетиш како се земља под ногама тресе. Опет Сава дрекну:

"Види тамо горе, енеи'…Лебац ти јебем,колкои'је…."

Оно стварно…Ка'су заређали…Камијон за камијоном,а све неки велики и широки, целу калдрму закрчили.Они швапски спрам њи'кô прчвољци.

Милутин се узврпољијо.Не зна човек шта нам је чинити, а Сава скакуће когод пулин кад враћа овце. Радује се мој геџа штои'баш он први спазијо.Еј,мо'ш мислити! У'ће човек у историју па кô да већ гледи своју слику у читанки,а испод ње великим словима исписано.

"Сава Анђелковић, српски сељак из Мрчајеваца, први је угледô америчке камијоне кад су ушли у Шлазинген…."

У том дошôиЈозеф.Ништа он нама не дивани,ал' видим ја по њему да је радостан што су баш Американци ушли.

Пази ти сад…Немој ме погрешно разумети.Да је по Божијој правди, није се он имô чега бојати…Да је по љуцкости, ни тол'ко, ал' да је правда кадра по љуцкости иБожијој вољи се равнати,не би тол'ки судови иадвокати ни требали.

Нешто се накратко Милутин и Јозеф домунђавали ипала одлука…Нема ту шта више да се чека нег'да идемо за њима у село. Јебеш му матер, чедо, зар је једна остала неудата чекајући просце да по њу дођеду.

Нећемо се, кобојаги, пуно ни поздрављати. Даће Бог, још ћемо се ми виђати, ал' 'оћеш очин…Нема овај тол'ко ништа против кол'ко има нова власт.Да си кога у то доба за тако штогод питô,не би одговор код куће дочекô.Кад је после ињино прошло, прошло инаше. Оматорили ипоразбољевали се па ди се смеш на тол'ки пут усудити.

Неку годину после рата, бијо Милутин неким државним послом у Енглеској. Сетијо се унцут Кетли па 'ај',каже,да опроба,да јој как'о писмо напише…Да је код нас тако штогод опробô,не би он у Енглеску ни путовô,а ви'ш тамо паметан свет…Писмо кô свако писмо. Ако си добро марку опљунôиатресу потрефијо, јебе се њима ко коме пише иди га шаље.

О'ма'му је ова одговорила па потом ви'ш да је писмо здраво иобрадовало.Каже жена откако смо о'шли, осим оне беде инемаштине други'невоља нису ни имали, ал' се старом Јозефу није дало да пуно у миру ужива. Никад тај није зору у пиџами дочекô,а на Бадње вече, четр'ес'седме, како је навече обучем задремô,тако га зајутра изатекли.Ди ће се мученик пробудити, дал'код жене у Бечу ил'негде у Русији са Петером, то нико не зна.

Није се ни Кетли још пуно у Шлазингену задржала. Вратила се у Беч својој апотеки истарим успоменама,а деца кô деца…Још им крила од паперја,а већ гледе како би у своје гњиздо одлетили.

Од силни'камијона не м'ош проћи џадом, а у сваком наши логораши. Не дô ти Бог да ти когод заповеди даи'све пребројиш, лакше би му казô кол'ко се травки на ливади дрма.

Срби кô срби…Здраво се успалили па се кобојаги на песму дали,ал' нема ту музике кол'ко на католичком попи браде…Нит'они имаду снаге да кô људи запеваду нит'им весеље приличи. Измрцваљени ииспијени, с оно мало душе што у њима остало, нису кадри ни на ногама стајати.

Гледимо ми у тај јад ичемер па нас кô штогод и неки стид спопô…Нас тројица спрам њи'кô три бика ито она задружна за приплод.

На менека Петерово одело, дал'га је човек дваред обукô, и Јозефове лаковане ципеле. Нудила ми Кетли икраватлу, ал' добога именека икраватле…Нисам ти ја то чудо никад у свом веку заврат окачијо.

На Сави кожна рекља ичакшире од чисте свиле. Сад да се у Мрчајевци појави,пô би вашара за њим потрчало…Држали би да је как'и јачи накупац.

У један пар, иће сад Милутин да как'ог официра пронађе, ал' само што је леђа окренô,ево ти једног код нас…Мрмња нешто на америчком,а јебô га и језик и онај ко га так'ог изумô… Пре би, чедо, разумô мачке ка'се паре!

Да су куфери по среди,у то нема сумње јербо руком на њи'показује,ал' шта с њима 'оће, то је сад питање…

Шта 'оће? 'Оће каубој даи'отме па пошо на Саву…Кад је овај видијо зла очима,как'и отети, наопако…С тим је куфером Јозеф пô Европе прошô, таман посла да сад код овог јебоша заврши…Вуче каубој, вуче Сава, ал' бадава…Нит'ко попушта нит'је кадар овог другог надјачати, а ја само чекам ка'ће га геџа млатнути у цеваницу.

Видијо је иМилутин, издалека, шта се дешава па ево га трчи кол'ко га ноге носе. Није то шала…Једва да се и овај рат некако свршијо, само нам још фали да сад и саАмериком заратимо….

Једва да је он успô да му штогод на швапском одбруси,ал' пуно сад овом ине треба…Кад је чуво швапски, није му свеједно, па маше рукама да дође толмач. Он толмачу на америчком, овај Милутину на швапском, док до нас дође питај бога шта је од свега остало.Ал'добро…Све у свему 'вако нам је каубој казô…

"Браћо Срби,немојте се пуно зајебавати.Ди има места,седајте, у вр' главе за пет минута крећемо,па ко је сео, сео је, ко није,нек се сналази…"

Пођоше они напред, на чело колоне, ал' ево ти га враћа се толмач :

"Пита господин поручник јел'вам треба лекар?"

Та как'и лекар, далеко га било…Макаршта ипита…Да зло не чује, за све чет'ри године, нит'смо кинули нит'се закашљали…Јесте Сава, додуше, сваког пролећа имô муке са столицом ал' сам је за то крив. Јел'смо наишли на как'у кајсију ил' ринглов, не може геџа да се не преждере.

"Мани се,Саво,протераћете. Јел'видиш да су још зелене?"

А, јок…Нису Мито,зелене, ви'ш како су зарудиле. Е,па како су зарудиле,тако га иснађе…Ко шта ради , Сава чучи истење.

Нема ту сад више извољевања нег'гледај ди има места. Нисмо ми ради да се раздвајамо,а нису ни ови у камијону пуно жељни да се с нама гураду,па трчи тамо, трчи вамо и једаред :

"Ду..."

Бог ме јебô, да сам у дуд ударијо,мање би се угрувô,ал' није ни то сад тол'ка греда…Ка' сам дигô главу,да ме није стид од онол'ког света,врискô би,па нек'иде у мате-рину…Пред менека чељаде, од најцрњег Цигана трипут црњи. Само му се зуби белиду.

Милутин се уватијо за неко дрво, не може од силног смеја ни да коракне :

"Јебо те Бог кумрија, није ваљда да си први пут видио црнца?"

"Први пут,Милутине, дабогда никог мог кући не затекô ако те лажем."

Смејо се кобојаги и Сава, а сере,јебô га отац гејачки…И он се препô.

 37.

Вратили нас Американци у Грац…Из Граца пошли,у Грац се вратили,па 'ајд'Јово наново.

Пуна варош света, свакојаког…Закрчили ишорове исокаке па се наши камијони једва пробијаду,а ка'смо напослетку некако исишли, как'и Грац,наопако…Свуд се само српски дивани, ал' когод да си на румском вашару….

"Фалим те Боже, већ су ми се толмачи на главу попели!"

'Оћеш врага…Не мо'ш ти,мој кумрија,још брез њи'ни прднути, још си ти у белом свету. Попô се неки официр на камијон да га сви видиду, па урла нешто у ону трумбету. Ми што смо га вид'ли нешто се кобојаги иућутали, да чујемо шта ће човек касти, ал' они около ине хају…Урлô овај још малко па кад је видијо с ким има посла, дограбијо бровингер. "Трас" једаред, "трас" други пут…Умири се руља напречац.

Мрњакô овај малко на америчком,па са'ће то кобојаги толмач да нама на српски протолмачи.Е,кол'ко ја знам амерички,тол'ко он знасрпски…

"Милутине,брате рођени, говори шта је овај казô."

"Море марш у пичку материну,обојица!Чет'ри године ја вама преводимса немачког на српски па 'ајд'сад,Милутине,иса српског на српски…Јебô те бог, кô да сте рода Карађорђевића"

Зајебавô се наш доктор…Све нам је пренô, од речи до речи, а како не би пренô кад је онај килави 'вако казо :

"Од воље вам,господо…Ко 'оће да иде на запад,некастане лево,а ко ће на исток,некастане десно.''

Да је пустијо загуле да станемо лево, ко зна кад би нас Црвени крст у белом свету пронашô.

Ускомешô се народ, баш љуцки…Једни 'оће тамо,други 'оће вамо,а неки кô да баш ине знаду ди би па се бацили у бригу. Јебеш му матер,чедо…Изиђе чељаде на шор ипремишља се оћел'лево оћел'десно,па како се ондак не би премишљô ди ћеш децу изродити иди ћеш кости оставити.

У свој тој гунгули зашкрипало ћемане,а Цига запева :

               "Аој,Швабо, јебем ли ти нану,

                кад ја незнам на коју ћу страну…"

Мало по мало, расчисти се ситуација….Поделили Срби стране кô браћа говна…Млого нас је више на десно очло,ал' да ви'ш да иови'за запад није мало. Добра је то гомила,па сад гледимо једни у друге ичекамо…Шта чекамо?Материна ће га знати…Ваљда да нам онај о'зго моментално пресуди ко се зајебô а ко је потрефијо правац.

"Милутине,бога ти, кажи ти менека чији су ови што 'оће на запад?"

"Наши,кумрија, чији ће бити. 'Оће људи на запад јер се боје комунизма код нас."

Еј,наопако, не могу лепо да верујем. Јебôикомунизам икапитализам…Как'а је то,свету,сила сотонска у тој поли-тики да се чељаде оца иматере не пожели и да се кућнога прага одрекне.

Тек негди предвече товаре нас опет на камијоне. Нико нам не дивани ни ди ћемо ни шта ћемо,ал' ја све нешто држим да нас возиду кући. Кад врага….

"Каква кућа мој кумрија. Не'ш ти,братац,још видити твоје Путинце. Сад идемо у Сомбатељ,па ће нас оданде растурати. Ко тамо, ко вамо."

"Јебо те,Милутине,иСомбатељ ионај ко ти га први поменô. Ди му је сад па то?"

"У Мађарској…Није ваљда да ниси никад чуо за Сомбатељ?"

Нит'сам ја кадгода чуо нит сам после дао да ми га когод помене…Мала је то варош. Канда да је иод Руме мања, а сад лепе госте добила…Што Руса, што нас лого-раша, има ту света за три Сомбатеља…

Да су Маџари могли бирати 'оћел'кугу иколеру ил'Русе илогораше, не би се они пуно ни премишљали, ал' кад не могу бирати мораду сад трпити…

Свет кô свет…Ови што су тамо ради су прећи 'вамо,а ови 'вамо гледе како би прешли тамо. Од раног јутра когод мрави у мравињаку…Да је мати дете загубила,брзо би јој дојадило да га по тој гунгули тражи.

Није, да кажеш, ни у Грацу било кô на гробљу,ал' код Американаца је то боље удешено. Како би ти казô…Ништа ти,чедо,код њи'не мораш,ал' ако нећеш по њином,нећеш ништа ни добити…Србин кô Србин… Лаје док не огладни,а кад огладни,савије реп па друго чељаде.

Овде код Руса баш кôикод нас. Како се ко појави,тако ти неки нови пропис исчита,а на сваком пропису место штамбиља боље да су шипак ставили. Није се оно мастило јошчестито ни осушило,а сви се по њему испишали. И онај ко га донôиони за когаје донешен.

Чита нама један товариш ди ће ко спавати,а двојица га држиду да не падне с камијона. Мало по мало, дође идо нас: :

"Стаич, Филипович, Анџелкович…општинска зграда та ита…"

Фала,браћо Руси, нисте требали…Има зграде, није да је нема, има у њој икревета,ал' бадава кад нема празни'…

"И шта кажеш, ваши кревети…Може бити, ал'ко ће мени да плати што сам вашке истребијо ?"

Своји смо, није лепо да се пред тол'ким светом свађамо, ал' очас се ја иСава за два кревета нагодимо,па ћемо сад на смену спавати. Ако чељад није бесна,ни кућа није тесна,ал' није греда у чељади…Греда је, чедо,у силној роби…Испод сваког кревета којекак'и дандрмоља,море једно. Да когод са стране упадне,казô би брез премишљања:

"Нејде овај свет с робије…Таман посла…Враћаду се људи с вашара,па ви'ш кол'ко су робе накуповали…"

Шта је ко пазаријо и ди је пазаријо,не тиче ме се, а право да ти кажем, баш им нешто пуно ине замерам…Јебеш му матер…Са'се так'а прилика указала па ко зна ка'ће. Нит'се свецки ратови сваког дана водиду нит'она на-родна за бадава каже…

                "Нико нема што Србин имаде,

                 Србин има оно што украде".

Через менека лежи неки браћала. Не помера се с кревета, ал' кол'ко мртвац од сандука. Нит'он штогод једе нит'пије, нит'је рад с киме диванити…Оно баш... Кад га здраво притера,отрчи до клозета ал' нема ту пуно скенирања. У трку скида гаће, у тркуи'навлачи,па опет на кревет…

Добро је он пазаријо…Не може то све љуцки под кревет ни стати,а што није стало, поређо по кревету…Има ту ишерпи илонаца,а има илепи'крпара. Испод једне так'е вири нека дурунга,а не да мени ђаво мира…..

"Јел',браћала, који ће ти очин та дурунга?"

"Није то дурунга…То је гарнична за фирангу…Јеси виђôто кадгода?"

Та виђôсам, како не би виђô, ал' видим ја сад икако је загула уцаклијо очима…Ко зна шта му тако не докуцаном на памет може пасти….

"Нисам,брате,видијо. Да сам видијо,не би те питô шта је."

Кол'ко ти пијаном фали за певање, тол'ко лудом за радовање…Очас је извукô па је трља рукавом когод наш Јовица црквењак кад га попа натера да обрише оне велике чираке по цркви.

"Види како се цакли…..Јел'да је лепо?"

"Лепо,брате, како да није…Ето да сам јуче умро не би ни знао да тако штогод постоји."

"Е,да ти знаш,пријатељу мој,кол'ко сам ја њу код Швабе кибицовô…Све се тако ноћом премишљам како би на мојим пенџерима пасирала ието… Чекôидочекô."

Опет мени не да ђаво мира:

"Све је то лепо,браћала,ал' који ће ти очин гарнична брез фиранги?"

"Та,иди у очин…Имам ја ифиранге…Са' 'ш да видиш."

Завукô се под кревет па претура…На брзину се човек спремô,па није љуцки упамтијо ди је шта спаковô, ал' полако…Нису фиранге шиватке да се дигод затуре…Њи'две у пару кô два ока у глави, а не знаш лепо која мустра од које лепша.

"А, шта кажеш?"

"Еј,наопако,браћала, ал' су лепе. Свака ти част, како си само умô тако да одабереш…Ал' канда да су малко повеће."

"Јесу, јесу…Не чинити се. Нису моји пенџери ни близо Швабиним,ал' ништа ти не бригај. Кад њи'моја Ката скрати на пасент,биће то само тако…Матер им јебем, нема оног ко се неће окренути кад прође шором."

Мислим се ја после…Није њему, да кажеш, ни лошо…Да му је Господ млогопамети оставионе би он сад умô тако лепо да се радује,а ко не уме да се радује малим стварима неће се ни с великим пуно усрећити…Нек му да још тол'ко да затекне кућу иу њој његову Кату,па нек намештаду фи-ранге до миле воље… Наспрам оног што је Шваба њему узô,једна фиранга ни тамо ни овамо.

За мог Саву дошло његови'пет минута. Напољу се свашта дешава,па да не би штогод пропустијо,само цуња извера. Како се врати,још се с врата продере.

"Кумрија…Само док чујеш шта ми сад један човек казô..."

"Шта ће ти касти,црни Саво…Ако те штогод лагô,немој ни да ми преносиш,а ако је истину диванијо, још горе…Доста ми,брате,моји'мука, зар 'оћеш сад итуђе да слушам?"

Једаред се тако зарана изгубијо,па нема га цело отподне…Није нама, да кажеш свеједно,што га тол'ко нема, ал' баш се пуно ине секирамо. Нема тог буџака у Сомбатељу у који он није завиријо нит'они' "виђенији" да и' није упознô.

Ка'те срећа послужи да затекнеш 'леба на казану не'ш га се пуно најести…Једно парче, а јебôи'он, ако је штогод од паскурице веће…Е,једно вече, ево ти Саве, вади испод рекље две векне,ал' само што су из фуруне изишле.

"Црни Саво,откуд ти тол'ки 'лебац?"

"Дао ми Коља 'армуникаш."

Чудо једно…За тог ти Кољу диваним…Ем Рус,ем 'армуникаш,ал' нит'је загула нит'воле да попије. Волô је да чује наше песме па кад је већ мислијо да нема више ни једне што му ови наши нису отпевали, Сава се сетијо…

                "Чујеш секо, обуци се лепо,

                  да идемо, да се сликујемо...''

Лепо се сад имој Сава обукô па ка'су га дигод обрија-ли ипотшишали, друго чељаде…Да га питаш ди је бијо и ди се тако уредијо немаш кад.

"Еј,кумрија, да гајебем. Пошô ја јутрос да се прошпа-цирам, кад седи човек на тротоару. На једну је ногу шантав па сео да одмори…Реко јел'брале, одакле си ти?… А он ће мени…"

"Јебô те,Саво,итротоар итај шантави. Кажи ти нама ди је брица?"

Е, полако,брате…Није брица далеко, ал' бадава што није. Док смо ми до њега дошли,мораш чути иди га је овај шантави водијо икол'ко су се пути успут испишали…

Пошли би сад ија иМилутин да се малко уљудимо, ал' бадава кад није ђаво тако испланирô. Има ти он неке друге шпекулације…Ми на врата, Лаза Панчевац на врати… Дошô код Милутина да коју продиване, ил'боље да кажеш, да му се још коју изјада…Овди су се њи'двојица упознали,ал' реч о овом, реч о оном,па напослетку дошли идо тог како је овај код његовог оца школу учијо.

Каки је Лаза бијо кад је у Немачку о'шô, не умем ти касти, а каки је мученик сад, боље да ти ине диваним. Дал'од тифуса, ил'од које материне, сва му кожа у црвеним флекама,а јел'се штогод узрујô задркте му руке кô даи'је цели дан на вршалици држô.

Не би Милутину по вољи што је овај баш сад наишô,ал' шта ће друго нег'да се врати.

"Иди ти,кумрија,ја ћу ићи сутра. Има времена."

Добро…Чим сам сишô на шор опипам ја мој сајгер…Ту је…Осетим под руком како куца па ме о'ма'нека милина обузме,ал'од сретног чељадета нема боље муштерије за ђавола. Нисам још ни до главног шора дошô,шапће ми овај на уво:

"Од ког ти,кумрија,скриваш тај сајгер кô да си га дигод укрô? Покажи га,брате слатки,нек се диви свет так'ој лепоти."

И убеди ме, пичка ми материна, у моменту. На реверу већ исфилцована рупица, па се ланац очац закачи, а кад би ти казô како ми пристаје,испало би да се фалим.Мислим се нешто :

"Боже мили,да је 'вако штогод мом Сими,ал' би он умô да се пува. То би сад само шкрипали шелукатори кад почне-ду Маџарице да вириду."

Из шора у шор и пре ти ја нађем брицу нег'што ми Сава издиванијо ди да га тражим. Ред се отегô повелик,ал' нема ту сад пуно извољевања.

"Земљаче,богати, јел'се помера штогод?"

"Померало би се,земљаче,да нема ови'Руса што упа-дају прекореда."

Да је 'тео човек штогод да урекне, не би тако успô у моменту…Идеду три Руса, не маре за ред,ал' ни кол'ко робијаш за државу. И через менека су већ прошли,ал' наје-даред застали. Загледају ме са сви'страна когод они англе-ри на вашару ка'се на на добру робу намераче…

"Здравствуј,товариш."

"Здравствуј,другови Руси."

Смрди из њи'когод да сии'отоич из џибре извадијо,а да кажеш даи'когод ивадијо,љуцки би се напатијо…Не знаш лепо који је од когајачи и који је главатији…Један ме зграбијо под мишку и каже:

"Пађи сјуда".

Да је то "сјуда" нешто паметно,не би ове загуле менека одабрале,ал' није баш паметно ни млого се опира-ти…Идем па шта ми Бог дâ.

Через целог реда ме провели,па право код брице. Шиша овај муштерију,ал' кад је видијо ове загуле ништа човек ине пита. Диже оног грешника са столице да ја седнем…Са'ће он, кобојаги, да наоштри бритву,ал' како њоме по каишу млати,тако му рука подрктава.

"Кумрија, жалосна ти мати…Ето сад мо'ш ида бираш… 'Оћеш да те ове загуле задаве ил'да те овај несретник прикоље?"

Ал',добро…Извештијо се Маџар с так'им стварима,па није пар пути с бритвом замано,тако ме човек лепо обријо.За католичког попу да ме поставиду,не би Папа имô ништа против.

Са'ће он, кобојаги, ида ме ошиша,ал' ди је то од шишања кол'ко од Сомбатеља до моји'Путинаца. Отупиле маказе од логорашки чекиња,па само жваћеду.

"Стрпи се,кумрија, нек жваћеду…Моли ти Бога да није с њима как'ог вашљивог шишô…"

Браћа Руси ништа не диване,ал' ни кандило над иконом тако не виси како они надамном висиду. У један пар, нагињеду флашу… 'Ајд'за Стаљина, 'ајд'за мајку Руси-ју,па на послетку иза брата Србина…

"На здаровље!"

Как'о здравље, наопако…Свакак'е сам брље опробô,ал' 'вако штогод још нисам пасирô. Ка'сам натегô,жива ватра из менека лети когод она аждаха што је свети Ђорђе убијо.

Браћа Руси да пукну од смеја…Смеје се кобојаги ибрица,ал' није њему до смеја ни кол'ко глувом до музике. Усрô се мученик да ињега не понуде па убрзô с оним мака-зама, само штрићка…Ко вели :

"Ај'да ја тебе,браћала,смандрљам,па иди с милим Богом ити иове твоје загуле."

Добро…Да кажеш поштено, ни он код менека не би боље прошô…

Ка'смо изишли напоље, да пробам да бегам, не вреди. Не могу им утећи…Двојица са стране, трећи иза леђа. Ни попови владику на литургији не пратиду кô што они прате менека...Рачунам ја, има,фала Богу,пуно света на шору, па да штогод и'оће,не могу ми сад ништа.

Јесте…Рачунôионај да ће само прднути,а он се усрô. Наједаред ме стиснули,па овај један уватијо за ланац. 'Оће да ми отме сајгер.

"Ди ћеш на сајгер,матер ти јебем брезобразну!Да си ми на око пошô,па ни пô јада,ал' сајгер не дам."

Отргнем се некако,па једног међ' очи,"трас!".

Нису се Рује том надале…Они држали:робијаш кô робијаш. Израђен иизнемогô да мало јаче у њега дунеш,одлетиће кô ме'ур од сапунице…Оћеш, врага…У доброј сам ја снаги ондак бијо,а са ковачком се десницом није зајеба-вати. Кад је Руја пао на калдрму,отреса ногама когод петô кад му заврнеш шију.

Ал' пази ти сад памети…Место да искористим гужву иутекнем, ја стао игледим у њега.Поплашијо се човек да није убијо брата Руса.

Гледили су иова двојица, ал' кратко…Овај један зама'нô кундаком,па право у слепочницу…"туп". Почô цели шор да се окреће кô на рингишпилу, 'ајд',Мито… Лаку ноћ.

Ка'сам се пробудијо…Нема сајгера, нема рекље, нема ни ципела…Јел'штогод остало?…Јесте…Остала ти,Мито,чалма на тој лудој глави.

Откад знам за себе,у нашој си кући на све могô лајати сем на три ствари…Бога, светог ЂорђаиРусе…Деда Марко и'је волô више нег'покојног оца иматер заједно,а ибáба исто тако. Ако је штогод добро…Руско је…Ако нешто ине ваља…

"Све ће то баћушка средити…Ка'ти ја кажем…"

Да знаш само кол'ко би волô да су обојица дочекали ову телевизију па да ми је само једаред даи'гледим кад ови наши сиграду с Русима фузбал ил'кошарку.Баш да видим за когаби навијали.

Оно,јебеш га, да се пуно не лажемо, ија сам и'здраво волô. Ка'се задана фест уморим,прво ми они на сан дође-ду. :

"Јел'чујеш,кумрија,како гадно грми?"

"Није то,Саво,грмљавина, то су руске каћуше."

Јесу каћуше, нису каћуше,па мало потом ето ти њи'право на капиџик…

"Добро нам дошли, браћо Руси!"

"Боље вас нашли,браћо Срби! Доста сте ви Швабама музли краве икромпир садили. Ево вам камијон, и'те вашим кућама."

"Не,друже, как'е куће…Шта би нам Карађорђе на то казô?Идемо ми с вама на Берлин да побијемо све фа-шисте.''

Само ето…Одљуби се момак од девојке и девојка од момка,а не би Мита кумрија од Руса…За рекљу иципеле не би,чедо,ништа ни казô,ал' сајгер им не могу опростити.Кад је дошла она загуљена четр'ес'осма, не зна се ту,да извиниш,ко ће с ким ико ће кога,а менека не боле глава…Тол'ко сам ја по селу лајô на Русе да сад на менека нико инесумња.

Сећам се, ал' когод да јуче било. Зове менека директор наше школе да им нешто помогнем…'Тели би неку слику да скинеду,а немаду кљешта.

"Добар дан,директоре!"

 "Добар дан,мајстор Мито!"

"Јел'ову …?"

"Њу, њу,мајстор Мито."

То нам сав диван…Коју ће нам материну више. Нит'смо ми наредили да га ту обесе нит'нам је ћеф да га сад скидамо, ал'не лежи враже…Само што сам се на мердевине попô,упада Тијосав послужитељ. Ни пре рата није бијо свој,а како је у партизанима на живце оболô, обашка…О'ма'он 'нако сврата да јебе матер обојици :

"Ко сте ви да скидате великог Стаљина?''

Директор се поплашијо,па гледи човек у менека.Ко вели,шта ћемо сад?Е,шта ћемо…Нисам ја волô кад ми когод опсује матер ни у шали,а 'вако да кажеш заправо, не дô ти Бог. Са''ш ме,Тиосаве,добро упамтити. Неће ти више ни у сну пасти на памет да забадаш нос ди му није место. Сиђем доле па га шчепам за прса. Ка'сам га о зид бречијо,само чујеш "пуф". Когод оно кад деца бацаду топове од блата па не пукне, нек се упува.

Избечијо се мој Тиско, намак се отрезнијо.

"Јел'мајку ти јебем глупаву!Јел'га ти тол'ко волеш да 'оћеш за њега да робијаш?Ако 'оћеш,само кажи…Са'те о'ма'водим у месну канцеларију па тамо сери."

"Немој,Мито,кôБога те молим, знаш да имам троје деце. Ако одем на робију,ко ће и''ранити,жалосна им матер?!"

Наставиће се ...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: