|
|
|
 | Aleksandra Đorđević | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
Drugačiji fokstrot
Aleksandra Đorđević Krećemo se u ritmu fokstrota: suprotno od kazaljke na satu, savijenih kolena, ukrug. Istovetno. A svi smo različiti. Prvi put sam osetila da sam drugačija kad sam promenila zemlju. Ona tvrda i hladna, ja tek iznikla na drugom tlu; dečji poskok mi nije uspevao. (Ali ja sam uspela i na drugoj zemlji i pod drugim svetlom, više puta.) Osobena, melanholična devojčica posmatrala je kako ljudi miču usnama. Privukla ju je Danka s punđicom i očima slatkim kao minjoni. Ćućurile smo po ćoškovima, na velikim odmorima i među koricama velikih, teških knjiga dok nam učiteljica, taj meki slovenski oblak iznad naših glava, nije šapnuo da prestanemo da govorimo svojim jezikom, da nas ona razume, ali da nije lepo prema ostaloj deci. „Ali ja govorim hrvatski”, pobunila se Danka. A ja? Zbunila me njena pobuna. Zbunila su me druga deca i učiteljica koja ne govori ni srpski ni hrvatski, a razume, kako reči, tako i nas dve. Koga moj jezik može da boli? Gde je sada Danka i kojim jezikom govori? Napravila je rez u našem. A ja? Pripitomila sam tuđe. Ne, ne bole jezici, bole ljudi i nedostatak reči. Boli iznova isto kretanje ukrug i ispravljena kolena. Drugi put sam osetila da sam drugačija – u školi. Nisam htela da otpevam tu pesmicu pred celim razredom, a znala sam je. Itekako sam je znala. Pevala sam je iza kuće stražareći dok je društvo iz ulice praćkom gađalo golubove. Pevala sam je u visokoj travi krećući se na prstima da me oštre vlati ne poseku. Pevala sam je žmireći, gledajući u sunce i vozeći bicikl jednom rukom. Nikad nisam uspela da se pustim skroz. Niko nije pitao da li želim, da li hoću, da li mogu. Mora se pokazati znanje. Mora se biti najbolji po cenu gubljenja integriteta i najbolje drugarice. Pevala sam pesmice razne, pred razredom i pred celim svetom, kasnije. I to ne zato što sam morala, već zato što sam htela. Ali ne da pokažem znanje, već dušu. Treći put sam osetila da sam drugačija kad sam se vratila; kad nisam pristala na psovke i ružnoću. Svet možda ne mogu da izaberem, ali mogu reči, a reči su stvarnost. Izabrala sam pravednost nad istovetnošću, čast nad poslušnošću, a od prideva je drugačija srastao sa mnom. Najbolja nikome ne treba, uz najbolju ne ide samosvesna, strpljiva, solidarna. Nad najboljom izabrala sam jednu od mnogih. Primetila sam da sam drugačija ma na kom jeziku progovorila, a ništa me ne odaje. Do réči je. Ne govorim ono što se traži, očekuje, što umiruje savest. Draže me drugačiji, drže me svačiji. Naučili su me da se ne izdvajam, ali reč po reč ja ispadam i rasipam se. Drugačiji ne znači jedan jedini, naprotiv. Drugačija sam zarad svesti o nama, objedinjena sa celim, svesna uloge i udela. Ne, ja se nikada nisam asimilovala. Rođena drugačija, uslovljena otklonom . Možda sam se integrisala, ja od celog zrna, tanušne opne. Možda. Krećem se u ritmu fokstrota, van kruga i vremena. Osetila sam nešto i bilo je neponovljivo. Išlo je iz ruke u ruku, iz oka u oko, iz reči u reč. U nekome se zadržalo, u nekome rastvorilo, nekoga je napustilo. Bilo je ovo jedno lepo, dugo leto kad sam shvatila da sam drugačija. Od koga? Od sebe nekadašnje.
|
