детаљ слике: КРК Арт дизајн

Другачији фокстрот

Александра Ђорђевић

Крећемо се у ритму фокстрота: супротно од казаљке на сату, савијених колена, укруг. Истоветно. А сви смо различити.

Први пут сам осетила да сам другачија кад сам променила земљу. Она тврда и хладна, ја тек изникла на другом тлу; дечји поскок ми није успевао. (Али ја сам успела и на другој земљи и под другим светлом, више пута.) Особена, меланхолична девојчица посматрала је како људи мичу уснама. Привукла ју је Данка с пунђицом и очима слатким као мињони. Ћућуриле смо по ћошковима, на великим одморима и међу корицама великих, тешких књига док нам учитељица, тај меки словенски облак изнад наших глава, није шапнуо да престанемо да говоримо својим језиком, да нас она разуме, али да није лепо према осталој деци. „Али ја говорим хрватски”, побунила се Данка. А ја? Збунила ме њена побуна. Збунила су ме друга деца и учитељица која не говори ни српски ни хрватски, а разуме, како речи, тако и нас две. Кога мој језик може да боли? Где је сада Данка и којим језиком говори? Направила је рез у нашем. А ја? Припитомила сам туђе. Не, не боле језици, боле људи и недостатак речи. Боли изнова исто кретање укруг и исправљена колена.

Други пут сам осетила да сам другачија – у школи. Нисам хтела да отпевам ту песмицу пред целим разредом, а знала сам је. Итекако сам је знала. Певала сам је иза куће стражарећи док је друштво из улице праћком гађало голубове. Певала сам је у високој трави крећући се на прстима да ме оштре влати не посеку. Певала сам је жмирећи, гледајући у сунце и возећи бицикл једном руком. Никад нисам успела да се пустим скроз. Нико није питао да ли желим, да ли хоћу, да ли могу. Мора се показати знање. Мора се бити најбољи по цену губљења интегритета и најбоље другарице. Певала сам песмице разне, пред разредом и пред целим светом, касније. И то не зато што сам морала, већ зато што сам хтела. Али не да покажем знање, већ душу.

Трећи пут сам осетила да сам другачија кад сам се вратила; кад нисам пристала на псовке и ружноћу. Свет можда не могу да изаберем, али могу речи, а речи су стварност. Изабрала сам праведност над истоветношћу, част над послушношћу, а од придева је другачија срастао са мном. Најбоља никоме не треба, уз најбољу не иде самосвесна, стрпљива, солидарна. Над најбољом изабрала сам једну од многих.

Приметила сам да сам другачија ма на ком језику проговорила, а ништа ме не одаје. До рéчи је. Не говорим оно што се тражи, очекује, што умирује савест. Драже ме другачији, држе ме свачији. Научили су ме да се не издвајам, али реч по реч ја испадам и расипам се. Другачији не значи један једини, напротив. Другачија сам зарад свести о нама, обједињена са целим, свесна улоге и удела.

Не, ја се никада нисам асимиловала. Рођена другачија, условљена отклоном . Можда сам се интегрисала, ја од целог зрна, танушне опне. Можда. Крећем се у ритму фокстрота, ван круга и времена.

Осетила сам нешто и било је непоновљиво. Ишло је из руке у руку, из ока у око, из речи у реч. У некоме се задржало, у некоме растворило, некога је напустило.

Било је ово једно лепо, дуго лето кад сам схватила да сам другачија. Од кога? Од себе некадашње.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: