detalj slike: KRK Art dizajn

MENE JE STVORILA TUGA

Baku je bio osenčen  raskošnim zalaskom sunca koje se prelama preko baroknih fasada grada na čujem licu se vidi da je lepota nešto do čega se ovde veoma drži... Nešto mistično, tajanstveno lebdelo je nad šetačima.  Nebo je imalo ispisan čudesan pergament i ko je umeo da čita mogao je na njemu pročitati istoriju postanka sveta, čoveka, tuge, smrti  i ljubavi. Sve ima svoju istoriju, početak i nastavak, samo se njihovo tumačenje razlikuje. Od očiju koje gledaju u lepotu zavisi koliko će videti. Ili od uma koji zalazi u tajnu, zavisi koliko je može domašiti jer ona je svakako beskrajna.

„Mene je stvorila tuga „ pročitao je Anar, na nebu ili u svom srcu, to nije  mogao pouzdano znati, kad je izašao da prošeta kroz Ičeri šeher  – stari deo grada,  veoma opterećen neprijatnim vestima koje je slušao o ratnim zbivanjima na Balkanu, o uništavanju civilizacijskih tekovina velike vrednosti o kojima je znao iz Enciklopedije. Bio je oduševljen tim srednjevekovnim manastirima, ostacima velike vizantijske umetnosti. Ulazio je u pravoslavni hram u svom gradu, kao u velelepni muzej koji mu je otkrivao duhovnost drugog naroda, ali i isto ushićenje Bogom  i lepotom i nije se u njemu osećao kao inovernik. Sad su takvu lepotu u jednom delu sveta rušili varvari koji su mislili jedino na profit podržani od onih kojima je potreban novi prostor za nelegalnu trgovinu, rasturanje droge i kriminal. Prodaju ljudskih organa.  Oni koji su postali gospodari tog prostora iz kojeg je proteran narod kome je tu bila domovina. Desilo se ono što i njegovom narodu i  njegovoj zemlji. Ništa mu nije značilo to što su oni koji napadaju iste vere kao i ni to što je zemlja u kojoj se to zbiva hrišćanska. Znao je samo jedno, tamo stradaju   nevini ljudi kao što su i u Nogorno-Karabahu.

Proživljeno iskustvo u sopstvenoj zemlji naučilo ga je da je privatni posed sveto pravo i da niko u njega ne sme zadirati jer je to više od materijalnog, deo duhovnog poseda koji je najvredniji i nenadoknadiv.  Iz istorije je znao da je Kosovo i Metohija, deo srpske srednjevekovne teritorije, šta više, da je tu osnovana prva srpska Arhiepiskopija, nakon  raspada Istočnog romejskog  carstva. Nešto ga je snažno vuklo da ode tamo i sam vidi kako stvari stoje. Možda bi neobjašnjiva tuga koju nosi od kad  zna za sebe bila umanjena konkretnim angažovanjem na strani pravde. Možda bi i osećaj gubitka svog zavičaja lakše podnosio ako bi pomogao da što više ljudi ostane u svom domu, da se rasvetli istina, zaustavi rat i kazne vinovnici. Sanjao je da u tom podneblju postoji neki tajni prolaz kojim će proći da bi otkrio neku tajnu o sebi. Poreklo te nedokučive tuge. Setio se Šostakoviča, opisa osećanja koja su preneta u njegovu  IV simfoniju. Pišući svojoj prijateljici Nadi Fon Mek o tome on kaže : „Napisao sam ovu simfoniju da bih pokazao moć fatuma. Tu kobnu moć koja sprečava da težnja za srećom dođe do cilja... Stoga, zar nije bolje odvratiti lice od stvarnosti i uljuljkati se u snove jer snovi potpuno zaokupe dušu... i to je sreća .... ali fatum zaustavlja sve to... „ U mislima je jasno čuo akorde Šostakovičeve simfonije.

Stajao je pored Devojačke kule i činilo mu se da u starim zidinama nazire lik  devojke koja se bacila sa vrha zbog neuzvraćene ljubavi, i da to ima neke veze sa njim i sa likom te nepoznate žene koji ga opseda.

Medijska hajka na Srbiju bila je očigledna. Bio je besmislen rezon da se bombarduje jedna zemlja da bi se tobož srušio diktator u njoj.  Setio se da je u enciklopediji pronašao i interesantnu priču o slikarki iz Prvog svetskog rata Federiki Frici Ulrajh,  koja je  takođe zavolela Srbiju.

Hodao je zagledan u veliku kulu koja ga je vukla u melanholično raspoloženje, kad mu se odjednom kao fleš bek javi onaj isti ženski glas :“Ti, moraš doći, jedini me ti možeš spasti... i mene je stvorila tuga. Ti znaš šta to znači...“.

Trgao se, kao i svaki put kad bi mu se to desilo, požurio je prema kući, praćen nejasnom konturom ženskog lica ali sa jasno uočenim lepim i duboko tužnim očima. Noge su ga same nosile prema   Crkvi svetih mironosnica.  Setio se da je nekada otuda odlazio  božanstveni bruj pojanja, to ga u detinjstvu  smirivalo, kao da je dušom razumeo smisao te molitve na nepoznatom jeziku... ali prisnom  kao što mu je nepoznat i deo sopstvenog bića. Bio je sasvim siguran, on mora da dopre do tog nepoznatog dela sebe, osvetli ga i pronađe utočište iz svih nemira koji su otuda dolazili. Osećao je da to ima veze sa nečim što nije deo tradicije njegovog naroda, da je to nešto nadnacionalno, univerzalno, kosmičko, što mora da spozna kroz druge.

O tome nije nikome ništa govorio. Ni sam sebi nije umeo da objasni otkud to dolazi, iz kog dela njegove uobrazilje i na šta sluti. Iz kojih nepoznatih dubina svog bića, iz koje starine ljudske krvi koja pamti i rekonstruiše se kroz nova telesa.

Bio je vrlo začuđen kad je jednom prilikom na televiziji video kako hrišćani proslavljaju Pashu, odnosno Vaskrs. Video u crveno ofarbana jaja. Setio se svog najranijeg detinjstva i proslave Novruz Bajrama, kojim se slavi dolazak proleća, kada su se iznosila ofarbana jaja. Bilo je  toliko radosti u kuckanju jajima, očekivanju ko će pobediti pri njihovom lomljenju, ko će morati da igra ako mu se polomi jaje, kome će potom ono koje je najtvrđe  donositi sreću.

Eto, imali su nešto zajedničko, taj običaj, tu dečju radost i već mu je ta neznanka bila bliža, iako nepoznata, izmaštana.

Uvek je u sebi osećao nemir nejasnog porekla, potrebu da istražuje svoje biće kao neki nepoznat prostor u koji ne sme sasvim da zaviri. U glavi su odzvanjale majčine reči koja mu je jednom ispričala neobičan san pre nego što ga je rodila. Rekla mu je: „Ponekad kad te vidim tako zamišljenog učini mi se da vidim lice jednog nesrećnog kraljevića koji nije bio sasvim od ovoga sveta. Odrekao se prestola zarad ljubavi, te nije ni mogao živeti u skladu sa očekivanim,  da ponese krunu i svim silama se bori da bi je zadržao. Njegova kruna bila je ljubav. A čini mi se da tebi baš ta kruna nedostaje da ne bi bio tužan.“
Te reči su potpuno razobličavale njegov spoljašnji, naoko uređen život sa lepom  suprugom i divnom decom. Nešto je tu nedostajalo, a majka je to shvatala. Rekla je kao odgovor na moje ćutanje.  „Povremeno mi se čini kao da si došao ne iz mog tela  već iz onog sna ... „ I bilo je neke istine u tome. Bilo je dana kada se tako  i osećao kao da nije  čovek već neka čudna lelujava svetlost koja traži  zaklon.

Već dve decenije bavi se novinarstvom, video je pola sveta, nagledao se ljudske patnje, lica raznih boja i nacija. Ovo koje se probijalo iz mraka njegovog nesvesnog nije nalikovalo nijednom.  Bilo je nepoznato kao i njegovo unutrašnje lice, ali blisko, po nečemu samo njegovo.  To je morao otkriti, to pripadanje tom nečem nepoznatom, dalekom, nejasnom. Bio je u tom času više njen, te neke pretpostavljene žene, buduće, nego one sa kojom živi. To nije bilo normalno osećanje, i on je od toga bežao, ali ga je to u stopu pratilo. Moja karma živi i ja je ne mogu zaobići, mislio je često dok je čitao spise istočnjačkih mudraca.

Setio se knjiga svog omiljenog  pisca Elčina (majčinog favorita) koji piše o toj univerzalnoj ljudskoj patnji, o povezanosti svih ljudi, potomaka Adama i Eve, ma kojoj veri ili naciji pripadali. I znao je da je on, sa toliko iskustva, pročitanih i napisanih knjiga sigurno u pravu, da ljudi to neće da vide. I umesto da ih to poveže, budući da su smrtni, prolazni, ispunjeni tugom i prazninom od postanja, jer Bog im je dao tela  a dušu su uvek morali dopunjavati sami,  oni se međusobno mrze i ubijaju.

Neko čudno osećanje tegobe, praznine, ispuni mu dušu, činilo mu se kao nikad pre. Umesto prema kući pođe prema obali Kaspijskog mora, ka Primorskom bulevaru, u nadi da će pučina delovati smirujuće. Kej je bio poluprazan, malo šetača zaokupljenih mislima. To  mu je čak  prijalo. Morao je biti sam sa svojim nedokučivim mislima... a one su došaptavale misli obožavanog srpskog nobelovca Ive Andrića :"Sve je na svetu most  –  i osmeh, i uzdah, i pogled. Sve na svetu želi da bude premošćeno, da se nađe druga obala. To je težnja da se ljudi i čuju i gledaju, i slute i prepoznaju, dozivaju i prizivaju, sa obale na obalu."

Da, bio je svestan ovde je reč o dubinskom  prepoznavanju, nečemu što njegovo nesvesno zna, a  to još nije izbilo u prvi plan. Otuda je davalo naloge svesti i on se morao tako vladati, ne znajući zašto tako čini.

Odjednom , neko ga blago potapša po ramenu, kao da saoseća s njim, sa onim što mu je u duši. Okrenuo se polako i susreo se sa blago nasmešeni licem velikog i obožavanog pisca, koga su zbog grandioznosti dela i velike popularnosti nazvali narodnim piscem, gospodinom Elčinom sa kojim je povremeno sarađivao, a iz čije knjige mu se po glavi neprestano vrzmala rečenica, odnosno stih “Mene je stvorila  tuga“, jer je ta tuga uslovljavala sve što je činio i kakav je postao.

Iskreno obradovan pružio mu je ruku. Osetio je potrebu da mu se ispovedi o onome što još ni sebi do kraja nije otkrio.

- Salam,  efendi Elčin, kako ste ?

–  Dobro, mladiću, hvala. Nisam siguran da li si i ti dobro. Gledam te već duže vreme i pitam se kuda si ti to zabasao. Kao da nisi onaj isti Anar  koga znam godinama. Imaš nešto čudno u očima, a ti znaš da mi stariji lako vidimo dušu kad gledamo oči. Tvoje oči su prazne, tužne... Jel' sve u redu sa porodicom?

Anar je bio dirnut.

Da, sa  njim se nešto ozbiljno dešava i veliki pisac je to odmah video.Čak ni supruga koja brižno motri na njega ništa nije primetila. Beše mu neprijatno što ne ume da potisne nemire i što je ovaj tako ugledni čovek to primetio. Nije voleo ni u čijim očima da izgleda kao slabić. Pa, ipak, nešto toplo, očinsko isijavalo je iz pogleda efendi Elčina i on za trenutak odluči da se našali s njim, kako bi se izvukao iz delikatne situacije u kojoj bi morao biti iskren, dakle i slab.

 –  Hvala na pitanju,  Elčin muelim, porodica je dobro, ali rodbina nije   – reče, zamišljeno... daleka rodbina, no boli i za njom, baš posred srca.

Gospodin Elčin je stajao pored njega i nemo ga posmatrao nekoliko trenutaka, onako elegantnog, stasitog, otmenog, ali očigledno veoma setnog, pa upita:

  – Koja rodbina, šta je s njima te si tako potišten. Mogu li nešto pomoći...

 – Teško, tu samo Alah / Bog / može pomoći, ali je izgleda uvređen i okrenuo im je leđa. I ne samo njima, već celom svetu, odgovori Anar Pašaev, potišteno.

 – To je nažalost tačno, što se sveta tiče, ali šta je sa tvojim rođacima. Gde žive?

 – „Kada  sam bio dečak, Balakerim  nam je pričao da su svi ljudi na svetu rođaci, zato što smo svi proizašli od Adama i Eve; Balakerim je govorio o tome kao da je to njegovo sopstveno, važno otkriće i tada su Balakerimove reči u meni izazivale poražavajuće osećanje (iz nekog razloga i tajanstvene) istine „  –  citirao je  delić jednog od   Elčinovih romana  –   U tom smislu otkrio sam najdubljim delom svog  bića da sam pronašao bliske rođake po stradanju, Srbe sa Kosova i Metohije, na koje se bezmalo ustremio ceo svet, zato  što žele da ostanu na svom parčetu zemlje. Kao što smo i mi želeli u Karabahu. E, od toga sam se razboleo, od te poražavajuće slike sveta, u kojoj svi jurišaju na jednog, a on samo hoće da bude ono što jeste  u vekovnim okolnostima i  uz svoje svetinje. I rešio sam da odem pomognem „rođacima“, kako  vi rekoste...

G. Elčin je bio dirnut ovom bujicom reči natopljenom dubokim prkosom, pravdoljubivošću,  razumevanjem ljudske patnje, ali i izvesne naivnosti  jer pojedinac nikada nije mogao zaustaviti podivljali čopor.

  – Pre svega, imponuje mi da vidim kako jedan mlad i ozbiljan čovek zna napamet  reči iz mog romana, znači da sam rekao nešto što ima smisla i što deluje na ljude, naročito stoga ako pokušavaju da to primene i u običnom životu (iako nema običnog  života) ... a drugo, hrabar si momak ako si u stanju da se tamo zaputiš, ne znaš jezik ni jedne ni druge strane, a dovodiš sebe u realnu opasnost...Time i porodicu. Ali, moral je, kod mladih kao što vidim, još živ i to ohrabruje.

Znam da je nezahvalno davati savete, ali dobro promisli pre nego što nešto preduzmeš. Međutim, znam i to da sve što radimo u Božje ime, mora biti dobro, i da se mora dobro okončati.

I pisac je odjednom upao u neko setno raspoloženje. Seti se rata u svojoj zemlji, jednog, pa drugog, seti se svih užasa, gladi, nemoći oba naroda.

Polazeći samo dodade:

– Da sam mlađi, uradio bih isto. Neka te veliki Alah nagradi za dobra dela i čuva od svakog zla.

Odlazio je sporim  korakom iz kojeg su odzvanjala sva ona bolna iskustva sažeta u priče o večnoj tuzi koja obuzima ljude, o „beloj kamili“  (koja nosi smrt  ) i koja stiže pred svačija vrata, o sukobima među ljudima, narodima,  o večitoj potrebi za ljubavlju.

Anar je stajao još nekoliko trenutaka. Morska svežina ga je obuzimala, vraćala mu bodrost. Susret sa velikim piscem koji je u svom delu uvek na strani onih koji su nedužni, a pisao je i o muslimanima i hrišćanima, učini mu se kao Božji znak da je na pravom putu i da mora poći u susret sudbini, svojim novim „rođacima“ koji stradaju... Očima koje ga iz dubina  nepoznatog  sopstva zovu u pomoć.

Stigao je kući prilično odsutan. Njegova prelepa supruga Sevinč, peglala je posteljinu i slušla vesti. Čim je, ovlaš je poljubio, seo je da i on odgleda novosti  iz sveta. Opet je tema bila situacija na Kosovu. Prikazivali su kolonu izbeglica. Bila je to slika koju je dobro znao iz svoje zemlje početkom devedesetih kad je morao napustiti svoj napokon uređen dom u Nagorno - Karabahu  i sve ostaviti bežeći pred vojnicima koji su nasrtali na gole živote. Zgrči mu se želudac od  prizora užasa. Kamera je švenkom  prelazila preko uplakanih lica. Odjednom zadrhta. Oči, „one „ oči iz njegovih nemira ispuniše ceo ekran. Bio je siguran da poziv za pomoć dolazi baš od tih očiju, od te žene. I da mora poći i potražiti je.

I dok su se slike ratnih nemira smenjivale na ekranu on pohita ka sefu gde je držao pasoš i samo reče supruzi koja osta skamenjena onim što je čula:

 – Ja sutra putujem na Kosovo. To naprosto moram, ništa me više ne pitaj.

 Ton kojim  je to izgovorio bio je tako odlučan da ona samo zaćuta. I tek nakon nekog vremena tiho progovori.

-          Mislila sam da sam udata za novinara, ne za vojnika... I da je porodica svakom čoveku na prvom mestu.

Znao je da je  rekla istinu i da bi nešto trebalo objasniti.

Svestan da zvuči licemerno, da bi je umirio on samo prošapta :

-          Naredili su mi.

I bilo je zaista tako. Naredili su mu. Ko, to nije mogao znati. Neko, nešto, neka nedefinisana sila u njemu mu je naredila da pođe na taj put i da  tamo nađe odgovore na mnoga pitanja koja od mladosti bezuspešno postavlja sebi. I otkud mu tako snažna empatija prema tom narodu. Mislio je, narod koji je iznedrio jednog Nikolu Teslu, tog maga savremene nauke koji je svojim otkrićima toliko unapredio civilizaciju,  mora da je veliki i dostojan bezrezervnog zauzimanja.

Ko sam, otkud u meni ta beskrajna tuga kojoj ne znam poreklo? Svi su oko njega, prevashodno deca koju neizmerno voli, sa kojima mu se vraća  rspoloženje, ali nešto to potiskuje i vuče ga u nevid sebe, u ponor koji zjapi iznutra i preti da ga obori. S velikim naporom se brani od toga, od mnogo čega za šta nema objašnjenje.

Otkud mi ta moć da vidim unapred i da dvostruko patim, prvo sluteći potom živeći naslućeno. Šta je čovek uopšte? Može li iko živi znati istinu o sebi, o životu. I da li mu se istina otkriva u času smrti kad već ništa ne može promeniti. I da li je ljubav odgovor na sve, pitao se dok je ulazio u Gračanicu gde ga je među ostalima sačekala i žena iz slutnji, prevodilac  ruskog jezika kojim je govorio.

PODELITE OVAJ TEKST NA: