детаљ слике: КРК Арт дизајн

МЕНЕ ЈЕ СТВОРИЛА ТУГА

Баку је био осенчен  раскошним заласком сунца које се прелама преко барокних фасада града на чујем лицу се види да је лепота нешто до чега се овде веома држи... Нешто мистично, тајанствено лебдело је над шетачима.  Небо је имало исписан чудесан пергамент и ко је умео да чита могао је на њему прочитати историју постанка света, човека, туге, смрти  и љубави. Све има своју историју, почетак и наставак, само се њихово тумачење разликује. Од очију које гледају у лепоту зависи колико ће видети. Или од ума који залази у тајну, зависи колико је може домашити јер она је свакако бескрајна.

„Мене је створила туга „ прочитао је Анар, на небу или у свом срцу, то није  могао поуздано знати, кад је изашао да прошета кроз Ичери шехер  – стари део града,  веома оптерећен непријатним вестима које је слушао о ратним збивањима на Балкану, о уништавању цивилизацијских тековина велике вредности о којима је знао из Енциклопедије. Био је одушевљен тим средњевековним манастирима, остацима велике византијске уметности. Улазио је у православни храм у свом граду, као у велелепни музеј који му је откривао духовност другог народа, али и исто усхићење Богом  и лепотом и није се у њему осећао као иноверник. Сад су такву лепоту у једном делу света рушили варвари који су мислили једино на профит подржани од оних којима је потребан нови простор за нелегалну трговину, растурање дроге и криминал. Продају људских органа.  Они који су постали господари тог простора из којег је протеран народ коме је ту била домовина. Десило се оно што и његовом народу и  његовој земљи. Ништа му није значило то што су они који нападају исте вере као и ни то што је земља у којој се то збива хришћанска. Знао је само једно, тамо страдају   невини људи као што су и у Ногорно-Карабаху.

Проживљено искуство у сопственој земљи научило га је да је приватни посед свето право и да нико у њега не сме задирати јер је то више од материјалног, део духовног поседа који је највреднији и ненадокнадив.  Из историје је знао да је Косово и Метохија, део српске средњевековне територије, шта више, да је ту основана прва српска Архиепископија, након  распада Источног ромејског  царства. Нешто га је снажно вукло да оде тамо и сам види како ствари стоје. Можда би необјашњива туга коју носи од кад  зна за себе била умањена конкретним ангажовањем на страни правде. Можда би и осећај губитка свог завичаја лакше подносио ако би помогао да што више људи остане у свом дому, да се расветли истина, заустави рат и казне виновници. Сањао је да у том поднебљу постоји неки тајни пролаз којим ће проћи да би открио неку тајну о себи. Порекло те недокучиве туге. Сетио се Шостаковича, описа осећања којa су пренета у његову  IV симфонију. Пишући својој пријатељици Нади Фон Мек о томе он каже : „Написао сам ову симфонију да бих показао моћ фатума. Ту кобну моћ која спречава да тежња за срећом дође до циља... Стога, зар није боље одвратити лице од стварности и уљуљкати се у снове јер снови потпуно заокупе душу... и то је срећа .... али фатум зауставља све то... „ У мислима је јасно чуо акорде Шостаковичеве симфоније.

Стајао је поред Девојачке куле и чинило му се да у старим зидинама назире лик  девојке која се бацила са врха због неузвраћене љубави, и да то има неке везе са њим и са ликом те непознате жене који га опседа.

Медијска хајка на Србију била је очигледна. Био је бесмислен резон да се бомбардује једна земља да би се тобож срушио диктатор у њој.  Сетио се да је у енциклопедији пронашао и интересантну причу о сликарки из Првог светског рата Федерики Фрици Улрајх,  која је  такође заволела Србију.

Ходао је загледан у велику кулу која га је вукла у меланхолично расположење, кад му се одједном као флеш бек јави онај исти женски глас :“Ти, мораш доћи, једини ме ти можеш спасти... и мене је створила туга. Ти знаш шта то значи...“.

Тргао се, као и сваки пут кад би му се то десило, пожурио је према кући, праћен нејасном контуром женског лица али са јасно уоченим лепим и дубоко тужним очима. Ноге су га саме носиле према   Цркви светих мироносница.  Сетио се да је некада отуда одлазио  божанствени бруј појања, то га у детињству  смиривало, као да је душом разумео смисао те молитве на непознатом језику... али присном  као што му је непознат и део сопственог бића. Био је сасвим сигуран, он мора да допре до тог непознатог дела себе, осветли га и пронађе уточиште из свих немира који су отуда долазили. Осећао је да то има везе са нечим што није део традиције његовог народа, да је то нешто наднационално, универзално, космичко, што мора да спозна кроз друге.

О томе није никоме ништа говорио. Ни сам себи није умео да објасни откуд то долази, из ког дела његове уобразиље и на шта слути. Из којих непознатих дубина свог бића, из које старине људске крви која памти и реконструише се кроз нова телеса.

Био је врло зачуђен кад је једном приликом на телевизији видео како хришћани прослављају Пасху, односно Васкрс. Видео у црвено офарбана јаја. Сетио се свог најранијег детињства и прославе Новруз Бајрама, којим се слави долазак пролећа, када су се износила офарбана јаја. Било је  толико радости у куцкању јајима, очекивању ко ће победити при њиховом ломљењу, ко ће морати да игра ако му се поломи јаје, коме ће потом оно које је најтврђе  доносити срећу.

Ето, имали су нешто заједничко, тај обичај, ту дечју радост и већ му је та незнанка била ближа, иако непозната, измаштана.

Увек је у себи осећао немир нејасног порекла, потребу да истражује своје биће као неки непознат простор у који не сме сасвим да завири. У глави су одзвањале мајчине речи која му је једном испричала необичан сан пре него што га је родила. Рекла му је: „Понекад кад те видим тако замишљеног учини ми се да видим лице једног несрећног краљевића који није био сасвим од овога света. Одрекао се престола зарад љубави, те није ни могао живети у складу са очекиваним,  да понесе круну и свим силама се бори да би је задржао. Његова круна била је љубав. А чини ми се да теби баш та круна недостаје да не би био тужан.“
Те речи су потпуно разобличавале његов спољашњи, наоко уређен живот са лепом  супругом и дивном децом. Нешто је ту недостајало, а мајка је то схватала. Рекла је као одговор на моје ћутање.  „Повремено ми се чини као да си дошао не из мог тела  већ из оног сна ... „ И било је неке истине у томе. Било је дана када се тако  и осећао као да није  човек већ нека чудна лелујава светлост која тражи  заклон.

Већ две деценије бави се новинарством, видео је пола света, нагледао се људске патње, лица разних боја и нација. Ово које се пробијало из мрака његовог несвесног није наликовало ниједном.  Било је непознато као и његово унутрашње лице, али блиско, по нечему само његово.  То је морао открити, то припадање том нечем непознатом, далеком, нејасном. Био је у том часу више њен, те неке претпостављене жене, будуће, него оне са којом живи. То није било нормално осећање, и он је од тога бежао, али га је то у стопу пратило. Моја карма живи и ја је не могу заобићи, мислио је често док је читао списе источњачких мудраца.

Сетио се књига свог омиљеног  писца Елчина (мајчиног фаворита) који пише о тој универзалној људској патњи, о повезаности свих људи, потомака Адама и Еве, ма којој вери или нацији припадали. И знао је да је он, са толико искуства, прочитаних и написаних књига сигурно у праву, да људи то неће да виде. И уместо да их то повеже, будући да су смртни, пролазни, испуњени тугом и празнином од постања, јер Бог им је дао тела  а душу су увек морали допуњавати сами,  они се међусобно мрзе и убијају.

Неко чудно осећање тегобе, празнине, испуни му душу, чинило му се као никад пре. Уместо према кући пође према обали Каспијског мора, ка Приморском булевару, у нади да ће пучина деловати смирујуће. Кеј је био полупразан, мало шетача заокупљених мислима. То  му је чак  пријало. Морао је бити сам са својим недокучивим мислима... а оне су дошаптавале мисли обожаваног српског нобеловца Иве Андрића :"Све је на свету мост  –  и осмех, и уздах, и поглед. Све на свету жели да буде премошћено, да се нађе друга обала. То је тежња да се људи и чују и гледају, и слуте и препознају, дозивају и призивају, са обале на обалу."

Да, био је свестан овде је реч о дубинском  препознавању, нечему што његово несвесно зна, а  то још није избило у први план. Отуда је давало налоге свести и он се морао тако владати, не знајући зашто тако чини.

Одједном , неко га благо потапша по рамену, као да саосећа с њим, са оним што му је у души. Окренуо се полако и сусрео се са благо насмешени лицем великог и обожаваног писца, кога су због грандиозности дела и велике популарности назвали народним писцем, господином Елчином са којим је повремено сарађивао, а из чије књиге му се по глави непрестано врзмала реченица, односно стих “Мене је створила  туга“, јер је та туга условљавала све што је чинио и какав је постао.

Искрено обрадован пружио му је руку. Осетио је потребу да му се исповеди о ономе што још ни себи до краја није открио.

- Салам,  ефенди Елчин, како сте ?

–  Добро, младићу, хвала. Нисам сигуран да ли си и ти добро. Гледам те већ дуже време и питам се куда си ти то забасао. Као да ниси онај исти Анар  кога знам годинама. Имаш нешто чудно у очима, а ти знаш да ми старији лако видимо душу кад гледамо очи. Твоје очи су празне, тужне... Јел' све у реду са породицом?

Анар је био дирнут.

Да, са  њим се нешто озбиљно дешава и велики писац је то одмах видео.Чак ни супруга која брижно мотри на њега ништа није приметила. Беше му непријатно што не уме да потисне немире и што је овај тако угледни човек то приметио. Није волео ни у чијим очима да изгледа као слабић. Па, ипак, нешто топло, очинско исијавало је из погледа ефенди Елчина и он за тренутак одлучи да се нашали с њим, како би се извукао из деликатне ситуације у којој би морао бити искрен, дакле и слаб.

 –  Хвала на питању,  Елчин муелим, породица је добро, али родбина није   – рече, замишљено... далека родбина, но боли и за њом, баш посред срца.

Господин Елчин је стајао поред њега и немо га посматрао неколико тренутака, онако елегантног, стаситог, отменог, али очигледно веома сетног, па упита:

  – Која родбина, шта је с њима те си тако потиштен. Могу ли нешто помоћи...

 – Тешко, ту само Алах / Бог / може помоћи, али је изгледа увређен и окренуо им је леђа. И не само њима, већ целом свету, одговори Анар Пашаев, потиштено.

 – То је нажалост тачно, што се света тиче, али шта је са твојим рођацима. Где живе?

 – „Када  сам био дечак, Балакерим  нам је причао да су сви људи на свету рођаци, зато што смо сви произашли од Адама и Еве; Балакерим је говорио о томе као да је то његово сопствено, важно откриће и тада су Балакеримове речи у мени изазивале поражавајуће осећање (из неког разлога и тајанствене) истине „  –  цитирао је  делић једног од   Елчинових романа  –   У том смислу открио сам најдубљим делом свог  бића да сам пронашао блиске рођаке по страдању, Србе са Косова и Метохије, на које се безмало устремио цео свет, зато  што желе да остану на свом парчету земље. Као што смо и ми желели у Карабаху. Е, од тога сам се разболео, од те поражавајуће слике света, у којој сви јуришају на једног, а он само хоће да буде оно што јесте  у вековним околностима и  уз своје светиње. И решио сам да одем помогнем „рођацима“, како  ви рекосте...

Г. Елчин је био дирнут овом бујицом речи натопљеном дубоким пркосом, правдољубивошћу,  разумевањем људске патње, али и извесне наивности  јер појединац никада није могао зауставити подивљали чопор.

  – Пре свега, импонује ми да видим како један млад и озбиљан човек зна напамет  речи из мог романа, значи да сам рекао нешто што има смисла и што делује на људе, нарочито стога ако покушавају да то примене и у обичном животу (иако нема обичног  живота) ... а друго, храбар си момак ако си у стању да се тамо запутиш, не знаш језик ни једне ни друге стране, а доводиш себе у реалну опасност...Тиме и породицу. Али, морал је, код младих као што видим, још жив и то охрабрује.

Знам да је незахвално давати савете, али добро промисли пре него што нешто предузмеш. Међутим, знам и то да све што радимо у Божје име, мора бити добро, и да се мора добро окончати.

И писац је одједном упао у неко сетно расположење. Сети се рата у својој земљи, једног, па другог, сети се свих ужаса, глади, немоћи оба народа.

Полазећи само додаде:

– Да сам млађи, урадио бих исто. Нека те велики Алах награди за добра дела и чува од сваког зла.

Одлазио је спорим  кораком из којег су одзвањала сва она болна искуства сажета у приче о вечној тузи која обузима људе, о „белој камили“  (која носи смрт  ) и која стиже пред свачија врата, о сукобима међу људима, народима,  о вечитој потреби за љубављу.

Анар је стајао још неколико тренутака. Морска свежина га је обузимала, враћала му бодрост. Сусрет са великим писцем који је у свом делу увек на страни оних који су недужни, а писао је и о муслиманима и хришћанима, учини му се као Божји знак да је на правом путу и да мора поћи у сусрет судбини, својим новим „рођацима“ који страдају... Очима које га из дубина  непознатог  сопства зову у помоћ.

Стигао је кући прилично одсутан. Његова прелепа супруга Севинч, пеглала је постељину и слушла вести. Чим је, овлаш је пољубио, сео је да и он одгледа новости  из света. Опет је тема била ситуација на Косову. Приказивали су колону избеглица. Била је то слика коју је добро знао из своје земље почетком деведесетих кад је морао напустити свој напокон уређен дом у Нагорно - Карабаху  и све оставити бежећи пред војницима који су насртали на голе животе. Згрчи му се желудац од  призора ужаса. Камера је швенком  прелазила преко уплаканих лица. Одједном задрхта. Очи, „оне „ очи из његових немира испунише цео екран. Био је сигуран да позив за помоћ долази баш од тих очију, од те жене. И да мора поћи и потражити је.

И док су се слике ратних немира смењивале на екрану он похита ка сефу где је држао пасош и само рече супрузи која оста скамењена оним што је чула:

 – Ја сутра путујем на Косово. То напросто морам, ништа ме више не питај.

 Тон којим  је то изговорио био је тако одлучан да она само заћута. И тек након неког времена тихо проговори.

-          Мислила сам да сам удата за новинара, не за војника... И да је породица сваком човеку на првом месту.

Знао је да је  рекла истину и да би нешто требало објаснити.

Свестан да звучи лицемерно, да би је умирио он само прошапта :

-          Наредили су ми.

И било је заиста тако. Наредили су му. Ко, то није могао знати. Неко, нешто, нека недефинисана сила у њему му је наредила да пође на тај пут и да  тамо нађе одговоре на многа питања која од младости безуспешно поставља себи. И откуд му тако снажна емпатија према том народу. Мислио је, народ који је изнедрио једног Николу Теслу, тог мага савремене науке који је својим открићима толико унапредио цивилизацију,  мора да је велики и достојан безрезервног заузимања.

Ко сам, откуд у мени та бескрајна туга којој не знам порекло? Сви су око њега, превасходно деца коју неизмерно воли, са којима му се враћа  рсположење, али нешто то потискује и вуче га у невид себе, у понор који зјапи изнутра и прети да га обори. С великим напором се брани од тога, од много чега за шта нема објашњење.

Откуд ми та моћ да видим унапред и да двоструко патим, прво слутећи потом живећи наслућено. Шта је човек уопште? Може ли ико живи знати истину о себи, о животу. И да ли му се истина открива у часу смрти кад већ ништа не може променити. И да ли је љубав одговор на све, питао се док је улазио у Грачаницу где га је међу осталима сачекала и жена из слутњи, преводилац  руског језика којим је говорио.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: