detalj slike: KRK Art dizajn

Ljubivoje Ršumović: STALNO PONAVLjAM DECI KAKO SAM PROŽIVEO STO I DVA ŽIVOTA U POSLEDNjIH DESETAK GODINA

„Jedan ciklus poezije za decu završen je, i to slavno. Od Zmaja do Ršumovića. Novi ciklus počeće od Ršumovića, a završiće se sa pesnicima koji još nisu rođeni.“

- Duško Radović

Ljubivoje Ršumović je srpski književnik i pesnik, istaknuti dečji pisac, autor dečjih emisija „Fazoni i fore“, „Dvogled”, „Hiljadu zašto“ i drugih. Napisao je preko 100 knjiga, uglavnom za decu. Rođen je 3. jula 1939. godine u Ljubišu. Dobio je dve zapažene međunarodne nagrade: Nagradu „Pulja”, u Bariju, za celokupno stvaralaštvo za decu, i Nagradu UNESKO-a, za Bukvar dečjih prava. Takođe je nosilac i nagrada: „Neven“, „Kočićevo pero“, „Politikin zabavnik“, „Vukova nagrada“, „Radoje Domanović“, „Branko Ćopić“, „Dositejevo pero“, „Zlatni Orfej“ i velikog broja drugih nagrada. Upravni odbor Udruženja književnika Srbije ga je 2012. predložio za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Danas stanuje u Beogradu, živi u knjigama i enciklopedijama, a radi na svim krajevim zemljine kugle.

Književna radionica Kordun
Književni ESNAF - 23.08.2024. 

Razgovor vodio: Uroš Mikulić

Zmajeve dečje igre, 2024. godine, Novi Sad

Ljubo, kako ste počeli da pišete za decu?

Ja sam od samog početka mog stvaralaštva pisao za decu. Iz igre se rodila moja „manija“ da slažem rime i pretačem ih u pesme.  Kada sam bio mali to je bilo: Kaži „bandera“ –„poljubila te Vera“, ili: „Kaži ponjava“ – „mama ti je dronjava“. Otuda i tolika poplava rima generalno u mom pesništvu. Ali nije rima neka određena teoretska novost... To je bila normalna reakcija na detinjstvo i na fascinaciju koja me je obuzela upravo u tom detinjstvu. Trudio sam se iz sve snage da budem smešan i da budem nov…

U jednom momentu, moja tadašnja učiteljica Milica Vođević zamolila me je da napišem nekoliko pesama, i ja sam napisao pesmu o Zlatiboru, koja je glasila nekako ovako:

„Zlatibore, ti si zlato,

ja te volim zato!

Zlatibore, ti si bajka,

Tu mi žive otac i majka!“ /.../

Ona je nekoliko takvih mojih pesmuljaka poslala u Beograd, u Pionirske novine, i to što je ona poslala, bilo je otvaranje velikih pesničkih vrata za mene.

Budući da ste dete sa sela, (rođeni ste u Ljubišu) a takođe ste i svedok da sve manje mladih ljudi odlučuje da ostane na selu, a kamoli da doseljavaju – kakvo je vaše viđenje toga?

Činjenica je da je sve manje ljudi na selu. Ne samo mladih... Ta činjenica je univerzalna u mom razmišljanju o Srbiji, o zemlji u kojoj živim... Sela su nam zapuštena, napuštena, nema puta, nema telefona, nema interneta, nema nikakvog sadržaja, a ja se zalažem da se sve to uvede u svako naše selo. Onda, na to, kažu ovi „od gore“:

„Pa šta ima veze? U selima svakako nema nikog“ – Pa naravno da nema! Ko god dođe od mladih, uplaši se! Pa daj – napravi mu dom u kom može da ga pregleda doktor, daj mu poštu, daj mu asfalt do kuće, daj mu struju, pa će on, kad dođe iz Kanade kući, za praznike, videti da tu ima uslova za život… Na kraju krajeva možda i kupi imanje i ostane tu da živi.

Tako je isto i sa onim čuvenim pitanjem „Da li deca čitaju?“ To jednostavno treba pitati decu i pustiti ih da sam odluče... A svakako da treba uticati na tu njihovu odluku. Ja njima stalno govorim kako sam proživeo sto i dva života, za poslednjih desetak godina, jer svaki roman koji pročitam, ja njega i proživim! Evo, baš nedavno sam jahao slonove kroz prašumu i pustinju, borio se sa lavovima, prelazio vulkan... A evo me sada sa tobom, sedimo i pričamo ovde u Zmajevim dečjim igrama. Dakle... Mi čitajući, osim što bogatimo rečnik i duh, mi obelodanjujemo i razna saznanja, koja su nam možda bila nepoznata. Čitajući nobelovca Henrika Sjenkjeviča ja sam toliko saznao o Africi i toliko proživeo tamošnji život, da nisam morao ni da odem u nju!

Ono što su nama mladima Duško Trifunović, Dušan Radović, Matija Bećković, Ljubivoje Ršumović, ostavili u književni Amanet, sigurno je neko ostavio i vama. Da li ima verodostojnih sledbenika?

Ima! Apsolutno ima! Ne treba kukati „Vi stariji ste u nebesima, a posle vas potpop“ To nije tačno! I ti si sam u prvom redu pisaca koji je na redu da se afirmiše i da krene našim putem. Dolaze neke nove generacije pisaca, a kasnije će teoretičari književnosti meriti ko je od nas uspeo nešto novo da unese u ovaj naš Svet i u kojoj meri da ga obogati svojim stvaranjem. Meni je velika čast da me upoređuju sa Zmajem i Duškom, i da moje ime navode kao treći stub literature za decu. Ja mislim da treba odmah krenut ka četvrtom stubu, i siguran sam da će se i on vinuti uskoro.

Kada su u pitanju Vaše nagrade, kojih je stvarno u izobilju, da li postoji neka koju biste mogli da izdvojite? Isto pitanje važi i za knjigu! Da li postoji neka Vaša knjiga koju posebno volite?

Kada su moje pesme počele da izlaze u Pionirskim novinama, dobio sam jednu grafitnu olovku, sa gumicom na vrhu. To je, za mene, tada, bio čudovišno. Misilo sam da to niko nije imao... Mnogo kasnije sam sazano da su tu olovku dobijali svi mladi pesnici koji bi se javljali Pionirskim novinama, a da ih je slao lično Duško Radović. Duško, kada je primljen u Pionirske novine 1949./1950. odmah je počeo da nagrađuje mlade talentovane pesnike, a igrom slučaja, među njima sam bio i ja!

Te novine na kojima je pisalo u jednom kutu „Ljubivoje Ršumović, učenik 3. razreda Osnovne škole „Slavoljub Terzić“, Ljubiš“ pored te grafitne olovke su mi najveća i najznačajnija nagrada.

Kada je reč o pravim književnim nagradama, najveća nagrada za mene je „Tabernakul“ koju sam dobio u Skoplju za pesničko stvaralaštvo, dok je Milan Kundera dobio za prozu. Tada smo Milan i ja bili predlagači dobitnika za istu nagradu, iduće godine. Ja sam predložio Orhana Pamuka.

Ta nagrada je za mene bila značajna i nju mogu malo da izdvojim, iako su mi sve nagrade drage na svoj način!

Što se mojih knjiga tiče, mogu da izdvojim knjigu „Ma šta mi reče“, štampanu u više od 1.500.000 primeraka. Ono što je mene obradovalo te godine, kada je ona izašla, bilo je to što je ona i u Sloveniji, i u Hrvatskoj, i u Crnoj Gori, i u celom regionu, bila na prvom mestu i po prodaji i po čitanju. Tu knjigu bih možda okarakterisao kao najuspešniju, ali pisci svoje knjige posmatraju iz potpuno drugog ugla, nego ugao iz kojeg ih posmatraju čitaoci, to je takođe izuzetno važno znati!

Preuzeto iz časopisa ZAVET, Zavičajnog udruženja Hercegovaca "LEOTAR" iz Bačke Topole 

PODELITE OVAJ TEKST NA: