детаљ слике: КРК Арт дизајн

Љубивоје Ршумовић: СТАЛНО ПОНАВЉАМ ДЕЦИ КАКО САМ ПРОЖИВЕО СТО И ДВА ЖИВОТА У ПОСЛЕДЊИХ ДЕСЕТАК ГОДИНА

„Један циклус поезије за децу завршен је, и то славно. Од Змаја до Ршумовића. Нови циклус почеће од Ршумовића, а завршиће се са песницима који још нису рођени.“

- Душко Радовић

Љубивоје Ршумовић је српски књижевник и песник, истакнути дечји писац, аутор дечјих емисија „Фазони и форе“, „Двоглед”, „Хиљаду зашто“ и других. Написао је преко 100 књига, углавном за децу. Рођен је 3. јула 1939. године у Љубишу. Добио је две запажене међународне награде: Награду „Пуља”, у Барију, за целокупно стваралаштво за децу, и Награду УНЕСКО-а, за Буквар дечјих права. Такође је носилац и награда: „Невен“, „Кочићево перо“, „Политикин забавник“, „Вукова награда“, „Радоје Домановић“, „Бранко Ћопић“, „Доситејево перо“, „Златни Орфеј“ и великог броја других награда. Управни одбор Удружења књижевника Србије га је 2012. предложио за дописног члана Српске академије наука и уметности. Данас станује у Београду, живи у књигама и енциклопедијама, а ради на свим крајевим земљине кугле.

Књижевна радионица Кордун
Књижевни ЕСНАФ - 23.08.2024. 

Разговор водио: Урош Микулић

Змајеве дечје игре, 2024. године, Нови Сад

Љубо, како сте почели да пишете за децу?

Ја сам од самог почетка мог стваралаштва писао за децу. Из игре се родила моја „манија“ да слажем риме и претачем их у песме.  Када сам био мали то је било: Кажи „бандера“ –„пољубила те Вера“, или: „Кажи поњава“ – „мама ти је дроњава“. Отуда и толика поплава рима генерално у мом песништву. Али није рима нека одређена теоретска новост... То је била нормална реакција на детињство и на фасцинацију која ме је обузела управо у том детињству. Трудио сам се из све снаге да будем смешан и да будем нов…

У једном моменту, моја тадашња учитељица Милица Вођевић замолила ме је да напишем неколико песама, и ја сам написао песму о Златибору, која је гласила некако овако:

„Златиборе, ти си злато,

ја те волим зато!

Златиборе, ти си бајка,

Ту ми живе отац и мајка!“ /.../

Она је неколико таквих мојих песмуљака послала у Београд, у Пионирске новине, и то што је она послала, било је отварање великих песничких врата за мене.

Будући да сте дете са села, (рођени сте у Љубишу) а такође сте и сведок да све мање младих људи одлучује да остане на селу, а камоли да досељавају – какво је ваше виђење тога?

Чињеница је да је све мање људи на селу. Не само младих... Та чињеница је универзална у мом размишљању о Србији, о земљи у којој живим... Села су нам запуштена, напуштена, нема пута, нема телефона, нема интернета, нема никаквог садржаја, а ја се залажем да се све то уведе у свако наше село. Онда, на то, кажу ови „од горе“:

„Па шта има везе? У селима свакако нема никог“ – Па наравно да нема! Ко год дође од младих, уплаши се! Па дај – направи му дом у ком може да га прегледа доктор, дај му пошту, дај му асфалт до куће, дај му струју, па ће он, кад дође из Канаде кући, за празнике, видети да ту има услова за живот… На крају крајева можда и купи имање и остане ту да живи.

Тако је исто и са оним чувеним питањем „Да ли деца читају?“ То једноставно треба питати децу и пустити их да сам одлуче... А свакако да треба утицати на ту њихову одлуку. Ја њима стално говорим како сам проживео сто и два живота, за последњих десетак година, јер сваки роман који прочитам, ја њега и проживим! Ево, баш недавно сам јахао слонове кроз прашуму и пустињу, борио се са лавовима, прелазио вулкан... А ево ме сада са тобом, седимо и причамо овде у Змајевим дечјим играма. Дакле... Ми читајући, осим што богатимо речник и дух, ми обелодањујемо и разна сазнања, која су нам можда била непозната. Читајући нобеловца Хенрика Сјенкјевича ја сам толико сазнао о Африци и толико проживео тамошњи живот, да нисам морао ни да одем у њу!

Оно што су нама младима Душко Трифуновић, Душан Радовић, Матија Бећковић, Љубивоје Ршумовић, оставили у књижевни Аманет, сигурно је неко оставио и вама. Да ли има веродостојних следбеника?

Има! Апсолутно има! Не треба кукати „Ви старији сте у небесима, а после вас потпоп“ То није тачно! И ти си сам у првом реду писаца који је на реду да се афирмише и да крене нашим путем. Долазе неке нове генерације писаца, а касније ће теоретичари књижевности мерити ко је од нас успео нешто ново да унесе у овај наш Свет и у којој мери да га обогати својим стварањем. Мени је велика част да ме упоређују са Змајем и Душком, и да моје име наводе као трећи стуб литературе за децу. Ја мислим да треба одмах кренут ка четвртом стубу, и сигуран сам да ће се и он винути ускоро.

Када су у питању Ваше награде, којих је стварно у изобиљу, да ли постоји нека коју бисте могли да издвојите? Исто питање важи и за књигу! Да ли постоји нека Ваша књига коју посебно волите?

Када су моје песме почеле да излазе у Пионирским новинама, добио сам једну графитну оловку, са гумицом на врху. То је, за мене, тада, био чудовишно. Мисило сам да то нико није имао... Много касније сам сазано да су ту оловку добијали сви млади песници који би се јављали Пионирским новинама, а да их је слао лично Душко Радовић. Душко, када је примљен у Пионирске новине 1949./1950. одмах је почео да награђује младе талентоване песнике, а игром случаја, међу њима сам био и ја!

Те новине на којима је писало у једном куту „Љубивоје Ршумовић, ученик 3. разреда Основне школе „Славољуб Терзић“, Љубиш“ поред те графитне оловке су ми највећа и најзначајнија награда.

Када је реч о правим књижевним наградама, највећа награда за мене је „Табернакул“ коју сам добио у Скопљу за песничко стваралаштво, док је Милан Кундера добио за прозу. Тада смо Милан и ја били предлагачи добитника за исту награду, идуће године. Jа сам предложио Орхана Памука.

Та награда је за мене била значајна и њу могу мало да издвојим, иако су ми све награде драге на свој начин!

Што се мојих књига тиче, могу да издвојим књигу „Ма шта ми рече“, штампану у више од 1.500.000 примерака. Оно што је мене обрадовало те године, када је она изашла, било је то што је она и у Словенији, и у Хрватској, и у Црној Гори, и у целом региону, била на првом месту и по продаји и по читању. Ту књигу бих можда окарактерисао као најуспешнију, али писци своје књиге посматрају из потпуно другог угла, него угао из којег их посматрају читаоци, то је такође изузетно важно знати!

Преузето из часописа ЗАВЕТ, Завичајног удружења Херцеговаца "ЛЕОТАР" из Бачке Тополе 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: