detalj slike: Branka Zeng

Pitanja, pitanja…

Osnova su novih saznanja,

o tebi, meni i još o nekom.

Retka su ona direktna,

jasna i konkretna.

Uvijena i izvijena

najčešće se postavljaju

ona kao naivna i slučajna.

Nema u njima ničeg lošeg,

sve dok odgovor ne usledi

i bi onda kao reka od uva do uva

sve iznova k’o pritoke da je poje

reč ovamo, reč onamo…

izvija se kao zmija.

Ono što prvo bi rečeno

pitanjem probuđeno

izraste u novi lik

pogled ti se sa njim sretne

kad ono neki sasvim drugi tip.

Postaneš u svojim očima stran

i pitaš se:

„Kako me nije sram“?

Zato je bolje postati nem,

sliku o sebi staviti u ram.

Onaj što stalno menja oblik,

nasmejati se u sebi glasno

a na pitanja…

I ne morate odgovarati,

oni što pitaju, snaći će se već!

Dlanovi

Imam u rukama sveznanje

dodira kao pogled u daljinu

nevidela osetim vrelinu

blizine nepoznate kad osetim.

Osvrnem se na ono prošlo

tek onako naviku da sačuvam

stečeno iskustvo da propustim

ispred mene da ide.

Ulica i pas kad zalaje

izgubi tišinu dok prolazi stranac

kraj kapije ni zvono ne bi glasnije

od škripu zarđalik šarki uljeza najavilo.

Pomeram figure šahovske klovnove

iz svojih snova zamajavam smehom

nadom se izmigoljim u neprilici

gubitnika glumim i lažem.

Ono što imam jeste istina

reč izgovorena i misao

koren predaka u kaldrmi urastao

pod krovom nebeskim putnik sam tek.

Bilo paorsko

Posekli su komšijinu trešnju

iznenadila sam se širini pogleda

preko ograde praznina plavog neba.

Srušili su staru šupu

gnjezda crvenih koka nosilja

ni pesme petla pred svitanje

nema zoru da najavi.

Široko prazno paorsko dvorište

gumeni dvorac nadvisuje

staru kuću i cika dece.

Danima čujem udarce čekiča

zvuk benzinske testere

u vazduhu se prašina oseća

glasovi neki nepoznati.

Februarsko sunce iz sobe me pozva

pod staru tuju a pogled ka plavom nebu

zakloni mi novo nastala građevina.

Istina

Odlutala u tišini julskog jutra

ogrejalo i presušilo poj ptica

usnula u kapima orošenog čela

nadam se buđenju nežnog povetarca.

Zvuk testere remeti san

pad grane slomljenog goda

beleži vreme sadnje

veselih glasova detinjih.

Sečanja i uspomene

niz neprekinutog trajanja

sve je brojniji unazad

a napred pitanje je koliko?

Dan mi maštanje oduzima

rasejana semena da li će,

da, hoče li imati vremena

za klijanje, cvetanje i reč?

Dok pišem dišem u stihu

miris ravnice otrgnuta

lutanjima pod svodom

nemuštim bih jezikom progovorila.

PODELITE OVAJ TEKST NA: