|
|
|
 | Бранка Зенг | |
| |
детаљ слике: Бранка Зенг
Питања, питања… Основа су нових сазнања,о теби, мени и још о неком.Ретка су она директна,јасна и конкретна.Увијена и извијенанајчешће се постављајуона као наивна и случајна.Нема у њима ничег лошег,све док одговор не уследии би онда као река од ува до увасве изнова к’о притоке да је појереч овамо, реч онамо…извија се као змија.Оно што прво би реченопитањем пробуђеноизрасте у нови ликпоглед ти се са њим сретнекад оно неки сасвим други тип.Постанеш у својим очима страни питаш се:„Како ме није срам“?Зато је боље постати нем,слику о себи ставити у рам.Онај што стално мења облик,насмејати се у себи гласноа на питања…И не морате одговарати,они што питају, снаћи ће се већ!
Дланови Имам у рукама свезнањедодира као поглед у даљинуневидела осетим врелинублизине непознате кад осетим.Осврнем се на оно прошлотек онако навику да сачувамстечено искуство да пропустимиспред мене да иде.Улица и пас кад залајеизгуби тишину док пролази странацкрај капије ни звоно не би гласнијеод шкрипу зарђалик шарки уљеза најавило.Померам фигуре шаховске кловновеиз својих снова замајавам смехомнадом се измигољим у неприлицигубитника глумим и лажем.Оно што имам јесте истинареч изговорена и мисаокорен предака у калдрми урастаопод кровом небеским путник сам тек. Било паорско Посекли су комшијину трешњуизненадила сам се ширини погледапреко ограде празнина плавог неба. Срушили су стару шупугњезда црвених кока носиљани песме петла пред свитањенема зору да најави. Широко празно паорско двориштегумени дворац надвисујестару кућу и цика деце. Данима чујем ударце чекичазвук бензинске тестереу ваздуху се прашина осећагласови неки непознати. Фебруарско сунце из собе ме позвапод стару тују а поглед ка плавом небузаклони ми ново настала грађевина.
Истина Одлутала у тишини јулског јутраогрејало и пресушило пој птицауснула у капима орошеног челанадам се буђењу нежног поветарца. Звук тестере ремети санпад гране сломљеног годабележи време садњевеселих гласова детињих. Сечања и успоменениз непрекинутог трајањасве је бројнији уназада напред питање је колико? Дан ми маштање одузимарасејана семена да ли ће,да, хоче ли имати временаза клијање, цветање и реч? Док пишем дишем у стихумирис равнице отргнуталутањима под сводомнемуштим бих језиком проговорила.
|
