detalj slike: KRK Art dizajn

DVOSTRUKI MRAK

Evo me, opet, pod mesecom stojim,

zakopčan u boljke dvostrukog mraka,

u praznoj svetlosti, u dvostrukoj tišini ,

tihi šapat zvezda me je doveo do suza.

Suočen sa neistinom, o, nek sam proklet,

nije me dostojan ni jedan tvoj stih.

Mene nedostojnog, proglasite krivim,

na dvostruku patnju osudite moj lik!

I  noći, otrovane dvostrukim sokom

i ta mesta što svoja sunca nemaju

Poklonite me cveću, zbog gubitka vida,

zbog gordosti, uspešno sam prekinuo javu.

Svu, sam svoju snagu, dao gladi noći.

Ne, više nije važno šta ću reći!

Zdrobljeno sunce u kostima živi.

O, kako preko dvostrukih vala preći.

TOPLI KUTAK

Bože, vidi moju tugu!

Ko može da je razume?

Ko, dragi Bože?

Samo ti i ja.

Osećam da jedva vučem noge,

i ćutim potpuno gluv i nem.

I teško mi je.

Radije bih mrtvog,

da me iznesu na trem.

I da me odvedu uz pesmu,

ljudi koji su videli moj led.

I da ne zaborave, da sam živeo

okružen hladnim kamenom

i laganom odećom,

tražeći toplinu  i ljubavi sled.

A sutra, kad iz crne grudve izraste cvet

i kad je pokrije zeleni stoljnjak,

setićete me se, najmanje na pet minuta.

Možda, ali ne marim!

Ovde je mesto, topli kutak

i lepši prozor u drugi svet.

HLADNI KAMEN

U ponizne ruke stavljaš hladni kamen.
Ah, hladni kamen, kamen za nesreće.
Proći će dan, proći će i tuga.
I ova ljubav u mraku izbeleće.

Kroz prozor gledam, pa vrisnem tiho.
O, kako jaka hladnoća peče!
A mesec prislonjen na moje oči,
polako uvodi me u tamno veče.

I ugledam kroz prozor svoju smrt
za sat vremena oboriće me.
Ko zlatni gaj u tišini noći,
crna zemlja zaliće me.

I kao da nikad nisam živeo
O moja tugo, večna sudbino.
O Bože, ne daj rascepljenih rana!
Sasvim malo je vremena ostalo.

PODELITE OVAJ TEKST NA: