детаљ слике: КРК Арт дизајн

ДВОСТРУКИ МРАК

Ево ме, опет, под месецом стојим,

закопчан у бољке двоструког мрака,

у празној светлости, у двострукој тишини ,

тихи шапат звезда ме је довео до суза.

Суочен са неистином, о, нек сам проклет,

није ме достојан ни један твој стих.

Мене недостојног, прогласите кривим,

на двоструку патњу осудите мој лик!

И  ноћи, отроване двоструким соком

и та места што своја сунца немају

Поклоните ме цвећу, због губитка вида,

због гордости, успешно сам прекинуо јаву.

Сву, сам своју снагу, дао глади ноћи.

Не, више није важно шта ћу рећи!

Здробљено сунце у костима живи.

О, како преко двоструких вала прећи.

ТОПЛИ КУТАК

Боже, види моју тугу!

Ко може да је разуме?

Ко, драги Боже?

Само ти и ја.

Осећам да једва вучем ноге,

и ћутим потпуно глув и нем.

И тешко ми је.

Радије бих мртвог,

да ме изнесу на трем.

И да ме одведу уз песму,

људи који су видели мој лед.

И да не забораве, да сам живео

окружен хладним каменом

и лаганом одећом,

тражећи топлину  и љубави след.

А сутра, кад из црне грудве израсте цвет

и кад је покрије зелени стољњак,

сетићете ме се, најмање на пет минута.

Можда, али не марим!

Овде је место, топли кутак

и лепши прозор у други свет.

ХЛАДНИ КАМЕН

У понизне руке стављаш хладни камен.
Ах, хладни камен, камен за несреће.
Проћи ће дан, проћи ће и туга.
И ова љубав у мраку избелеће.

Кроз прозор гледам, па вриснем тихо.
О, како јака хладноћа пече!
А месец прислоњен на моје очи,
полако уводи ме у тамно вече.

И угледам кроз прозор своју смрт
за сат времена обориће ме.
Ко златни гај у тишини ноћи,
црна земља залиће ме.

И као да никад нисам живео
О моја туго, вечна судбино.
О Боже, не дај расцепљених рана!
Сасвим мало је времена остало.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: