detalj slike: KRK Art dizajn

ZAGLEDAN U SITNICE, U SENKU KOJA NIJE PRIVID

(Miroslav Bata Ninković, 2024, Ni za pucanj, ni za molitvu,Biblioteka „Atanasije Stojković“ Ruma)

Prof.dr Slađana MIlenkovi

Književnost kao umetnost reči, pesništvo kao literarno stvaralaštvo ovde se dovodi u vezu sa verovanjima, sa verom, otvarajući egzistencijalnu dilemu da li je pucanj ili je molitva spas za pesnika. Opredelivši se za stvaralaštvo, Miroslav Bata Ninković se opredelio za delanje, stvaranje, za nešto treće, a to je pesništvo. Udubljem, metapoetičkom sloju zbirke, mogu se prepoznati tragovi i prilagođena iskustva modernog avangardnog pesništva, propuštena kroz Ninkovićevo bićeu njegov snažan izraz, u njegov krik i molitvu.

Iako knjigu otvara obraćanje majci u stilu rok poezije: Hej mama, ne može se reći da je majka čest motiv u njegovoj poeziji. U pesmi koja otvara zbirku ona je apostrofirana uz oca i osećaj razgrađenosti porodice i starih vrednosti

„Hej mama,

lepe se prsti

za smrzlu rasklimanu kvaku,

a mrežica inja

razvukla se duž naše kapije.

Novembar se zabeleo rano,

dimnjaci podupiru nebo,

…

Pričaj mi mama...“

Njegovi tematsko-motivski ciklusi su prepleteni, tako da je odlučio da cela zbirka bude jedan niz, da ih ne grupiše i ne deli jer su motivi ispleteni i pesme prožete jedna drugom. Lupnulo je nekoliko kapi / o natruli oluk i nastala je pesma.

Kroz celu zbirku peva o doživljajima i emocijama izazvanim događajima, nekakvim prizorima, muzikom, onim što tada nije mogao da shvati, a želi da zadrži, ponekad objasni, nekad zamagli, ali uvek da ga propusti kroz svoje biće u stihove.Tako kroz pesme kako se nižu možemo pratiti specifičnu transformaciju avangardne poetike apstraktnog tipa, u čijem pretekstu vibrira drama otuđenog lirskog subjekta.

          Ninković u ovoj zbirci stapa svoju ličnost sa objektivnim svetom, koji on pretvara u svoj sopstveni svet, u svoje unutrašnje ja. Stvara svoju sliku sveta, koju izražava u prvom licu (ja) i u sadašnjem vremenu, te su pesme bliske čitaocima i lako je poistovetiti se s njima, doživeti ih kao nešto poznato i blisko.

Melanholik, on u svom stvaralaštvu ume da dopre do duše slušalaca ali ume i da pouči, sadržinom stihova da razbudi maštu i ritmom svojih pesama probudi vedrinu. U njegovim pesmama ima nečeg od rezignacije i samoironije srpskog rokenrola, pri čemu sentiment, koji ovaj umetnik sugeriše, podrazumeva vraćanje poetici malih stvari, te jednom svetu usamljeničkom, donekle rezigniranom, pomalo pobunjeničkom, ali ipak prisnom. On je autentičan poeta minor, pesnik pesnik malih stvari, od pomalo banalnih motiva uspeva da napravi pesmu:

„Među proređenim vlatima trave

pritisnuta odvaljenim komadom betona

iz koga načeti kameni zubi reže

na polomljeni ostatak dana,

roze najlon kesa i nečiji opušak“(Zid).

Prostor je poetski opredmećen, a ikonografija sigurno definisana. U nekima od njih vaskrsao je jedan iščezli svet, prustovski raspredajući sećanja, snove i nostalgiju.Njegov lirski subjekt stopljen je sa kućom, koja je bila stožer života, u kojoj je rođen, gde je odrastao, u kojoj je rođeno njegovo prvo dete, ali s kojom je morao da se rastane zbog životnih okolnosti koje nikog ne štede. Sve to je ostavilo traga na pesnika i kako vreme prolazi, sve je teže nadvladati ta sećanja i emocije, sada samo snove.

 Za njega su pesme neki neuhvatljivi ili uhvatljivi samo u stihovima snovi, poimanja stvarnosti. Može se reći da su prepoznatljivi i tragovi sumatraističkog otklona od realnosti i traganja za izgubljenim mirom i spokojstvom  u ličnom kutku, u osami u nekakvom svom, neupadiljivom krajičkuurbanog.

„Napregnuta mrka tenda

razapela se iznad grada,

....

o pukoj želji i goloj strasti,

nejasnih reči o nejasnoj pobuni.“ (Kasno)

Pesma nastaje kao način za begod urbanog sveta i upravo tog osećanja besciljnosti, egzistencijalne ugroženosti.Pesmaga uči da iznova vidi i čuje svet, opazi sitnice kojima se vraća metafizičkom iskonu.

Može se reći da postoji više dominantnih motiva u jednoj pesmi, najčešće je to nekakav urbani detalj u pejzažu, slika iz dvorišta gradske kuće, nekad je slika devojčice kako preskače školicu, dok je mama opominje da ne padne, konkretan doživljaj metaforički je uznet do slike celog sveta, drugi put je to tek pokoja vlat trave, nekakav opušak, senke, vreli oblutak, mirisi drevne Arabije itd.

Osećanja koja dominiraju u njegovim pesmama su rezignacija, razočaranje, tuga, osećaj nesupeha, ali i ljubav prema ženi, prema roditeljima, što zbirku čini zanimljivijom. Često romantičarski, u zanosu ima čitave deskriptivne pasaže u pesmama u kojima pejzaž slika u skladu sa sopstvenim osećanjima.  

„Žuti sirup dana

ulepio je vazduh

spreman da proključa

i uz pisak

pocepa pridošle oblake

o samotne goletne vrhove.“ (Crtež)

Oseti se teskoba koja traži rešenje, želi da se oslobodi, da se probudi i iskorači iz sopstvenog začaranog kruga svakodnevice u poeziju, u ljubav, u nebo. Sumatraistički doživljaj se ogleda i u nepostojanosti i nedovoljnosti ljubavi „od haljine crvene koju nosiš“ iza koje ostaje samo „plovidba sa kojom / ja više ništa nemam“ (Šta).

Preovladava setno raspoloženje ali ima i razigranog, radosnog u stihovima. U njegovom prostranom biću ima mesta za sve: od piska proključalog dana i vapaja do ljubavnih šaputanja i do mirisa sitnih nakiselih jabuka ostavljenih između dva okna.

Iza pesničkih slika ovog umetnika stoji jedno duboko smisleno ustrojstvo. U jednom dekoncentrisanom vremenu u kome, rečeno jezikom poezije Viljem Batlera Jejtsa «stvari se ruše, centar ne drži više, anarhija je provalila svetom». O čemu god da peva, peva prisno otkrivajući svoj poetski svet i dajući svoju pesničku dušu iskreno ogoljenu i razotkrivenu. Njegove pesme postoje u prostorima koji su lirski, ali i u svakodnevnim urbanim svetovima, kao i u posvećenim svetovima prirode.

„Grmljavina je potmula,

a sve je jasniji

reski očev glasa

koji nas doziva

u zagrljaj vremena,

ljutit što opet kasnim

i što me nema

nikada kada sam potreban,

ni pre,

ni sada,

da im prislonim glavu na grudi

i dišem,

duboko dišem život.“ (Kasno)

            Njegovi stihovi su između Erosa i Tanatosa, između stvaranja i smrti, na čemu je izgrađena umetnost odvajkada, a ovde je to očigledna borba, neprestana, bez pobednika i pobeđenih. Korespondirajući sa melanholičnim lirizmom pred zamršenošću života stoji zagledan u sitnice, u senku koja nije privid, birajući Eros kao pokretačku energiju, kao život.

Njegove lirske pesme su uglavnom duže, u slobodnom stihu, lake oblikom i svojom ritmičkom organizacijom, kraćim stihovima doprinose lepršavosti „teških“ tema. Jezik je svakodnevni, govorni, teme nameću da ponekad iam i kolokvijalnih izraza, a ponekad slike u oksimoronoskm spoju reči izazivaju snažan utisak. Ova se knjiga otvara kao autobiografska, istovremeno i autopoetička jer se iz nje iščitava i kako piše, i šta mu znače pesme i pisanje, a isto tako i život, jer na kraju ovako „dublje živi“, kako je rekao „duboko diše život“.

PODELITE OVAJ TEKST NA: