детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЗАГЛЕДАН У СИТНИЦЕ, У СЕНКУ КОЈА НИЈЕ ПРИВИД

(Мирослав Бата Нинковић, 2024, Ни за пуцањ, ни за молитву,Библиотека „Атанасије Стојковић“ Рума)

Проф.др Слађана МИленкови

Књижевност као уметност речи, песништво као литерарно стваралаштво овде се доводи у везу са веровањима, са вером, отварајући егзистенцијалну дилему да ли је пуцањ или је молитва спас за песника. Определивши се за стваралаштво, Мирослав Бата Нинковић се определио за делање, стварање, за нешто треће, а то је песништво. Удубљем, метапоетичком слоју збирке, могу се препознати трагови и прилагођена искуства модерног авангардног песништва, пропуштена кроз Нинковићево бићеу његов снажан израз, у његов крик и молитву.

Иако књигу отвара обраћање мајци у стилу рок поезије: Хеј мама, не може се рећи да је мајка чест мотив у његовој поезији. У песми која отвара збирку она је апострофирана уз оца и осећај разграђености породице и старих вредности

„Хеј мама,

лепе се прсти

за смрзлу расклиману кваку,

а мрежица иња

развукла се дуж наше капије.

Новембар се забелео рано,

димњаци подупиру небо,

…

Причај ми мама...“

Његови тематско-мотивски циклуси су преплетени, тако да је одлучио да цела збирка буде један низ, да их не групише и не дели јер су мотиви исплетени и песме прожете једна другом. Лупнуло је неколико капи / о натрули олук и настала је песма.

Кроз целу збирку пева о доживљајима и емоцијама изазваним догађајима, некаквим призорима, музиком, оним што тада није могао да схвати, а жели да задржи, понекад објасни, некад замагли, али увек да га пропусти кроз своје биће у стихове.Тако кроз песме како се нижу можемо пратити специфичну трансформацију авангардне поетике апстрактног типа, у чијем претексту вибрира драма отуђеног лирског субјекта.

          Нинковић у овој збирци стапа своју личност са објективним светом, који он претвара у свој сопствени свет, у своје унутрашње ја. Ствара своју слику света, коју изражава у првом лицу (ја) и у садашњем времену, те су песме блиске читаоцима и лако је поистоветити се с њима, доживети их као нешто познато и блиско.

Меланхолик, он у свом стваралаштву уме да допре до душе слушалаца али уме и да поучи, садржином стихова да разбуди машту и ритмом својих песама пробуди ведрину. У његовим песмама има нечег од резигнације и самоироније српског рокенрола, при чему сентимент, који овај уметник сугерише, подразумева враћање поетици малих ствари, те једном свету усамљеничком, донекле резигнираном, помало побуњеничком, али ипак присном. Он је аутентичан poeta minor, песник песник малих ствари, од помало баналних мотива успева да направи песму:

„Међу проређеним влатима траве

притиснута одваљеним комадом бетона

из кога начети камени зуби реже

на поломљени остатак дана,

розе најлон кеса и нечији опушак“(Зид).

Простор је поетски опредмећен, а иконографија сигурно дефинисана. У некима од њих васкрсао је један ишчезли свет, прустовски распредајући сећања, снове и носталгију.Његов лирски субјект стопљен је са кућом, која је била стожер живота, у којој је рођен, где је одрастао, у којој је рођено његово прво дете, али с којом је морао да се растане због животних околности које никог не штеде. Све то је оставило трага на песника и како време пролази, све је теже надвладати та сећања и емоције, сада само снове.

 За њега су песме неки неухватљиви или ухватљиви само у стиховима снови, поимања стварности. Може се рећи да су препознатљиви и трагови суматраистичког отклона од реалности и трагања за изгубљеним миром и спокојством  у личном кутку, у осами у некаквом свом, неупадиљивом крајичкуурбаног.

„Напрегнута мрка тенда

разапела се изнад града,

....

о пукој жељи и голој страсти,

нејасних речи о нејасној побуни.“ (Касно)

Песма настаје као начин за бегод урбаног света и управо тог осећања бесциљности, егзистенцијалне угрожености.Песмага учи да изнова види и чује свет, опази ситнице којима се враћа метафизичком искону.

Може се рећи да постоји више доминантних мотива у једној песми, најчешће је то некакав урбани детаљ у пејзажу, слика из дворишта градске куће, некад је слика девојчице како прескаче школицу, док је мама опомиње да не падне, конкретан доживљај метафорички је узнет до слике целог света, други пут је то тек покоја влат траве, некакав опушак, сенке, врели облутак, мириси древне Арабије итд.

Осећања која доминирају у његовим песмама су резигнација, разочарање, туга, осећај несупеха, али и љубав према жени, према родитељима, што збирку чини занимљивијом. Често романтичарски, у заносу има читаве дескриптивне пасаже у песмама у којима пејзаж слика у складу са сопственим осећањима.  

„Жути сируп дана

улепио је ваздух

спреман да прокључа

и уз писак

поцепа придошле облаке

о самотне голетне врхове.“ (Цртеж)

Осети се тескоба која тражи решење, жели да се ослободи, да се пробуди и искорачи из сопственог зачараног круга свакодневице у поезију, у љубав, у небо. Суматраистички доживљај се огледа и у непостојаности и недовољности љубави „од хаљине црвене коју носиш“ иза које остаје само „пловидба са којом / ја више ништа немам“ (Шта).

Преовладава сетно расположење али има и разиграног, радосног у стиховима. У његовом пространом бићу има места за све: од писка прокључалог дана и вапаја до љубавних шапутања и до мириса ситних накиселих јабука остављених између два окна.

Иза песничких слика овог уметника стоји једно дубоко смислено устројство. У једном деконцентрисаном времену у коме, речено језиком поезије Виљем Батлера Јејтса «ствари се руше, центар не држи више, анархија је провалила светом». О чему год да пева, пева присно откривајући свој поетски свет и дајући своју песничку душу искрено огољену и разоткривену. Његове песме постоје у просторима који су лирски, али и у свакодневним урбаним световима, као и у посвећеним световима природе.

„Грмљавина је потмула,

а све је јаснији

рески очев гласа

који нас дозива

у загрљај времена,

љутит што опет касним

и што ме нема

никада када сам потребан,

ни пре,

ни сада,

да им прислоним главу на груди

и дишем,

дубоко дишем живот.“ (Касно)

            Његови стихови су између Ероса и Танатоса, између стварања и смрти, на чему је изграђена уметност одвајкада, а овде је то очигледна борба, непрестана, без победника и побеђених. Кореспондирајући са меланхоличним лиризмом пред замршеношћу живота стоји загледан у ситнице, у сенку која није привид, бирајући Ерос као покретачку енергију, као живот.

Његове лирске песме су углавном дуже, у слободном стиху, лаке обликом и својом ритмичком организацијом, краћим стиховима доприносе лепршавости „тешких“ тема. Језик је свакодневни, говорни, теме намећу да понекад иам и колоквијалних израза, а понекад слике у оксимороноскм споју речи изазивају снажан утисак. Ова се књига отвара као аутобиографска, истовремено и аутопоетичка јер се из ње ишчитава и како пише, и шта му значе песме и писање, а исто тако и живот, јер на крају овако „дубље живи“, како је рекао „дубоко дише живот“.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: