detalj slike: KRK Art dizajn

ISKORAK IZ RUŽIČASTOG OBRUČA

Zakleli su se na večnu vernost. I fotografije sa venčanja to ilustruju. Sreća na njihovim licima bila je tako očigledna, stvarna. Večnost je bila izraz onoga što ih je trenutno spajalo, želja za apsolutnim pripadanjem. I živeli su tu večnost presrećni što se više ne moraju odvajati, što se mogu do kraja predavati jedno drugom. A onda je taj kraj pokazao da iza njega postoji beskraj koji se može, u nekim slučajevima i mora, doseći ili se bar  mora posegnuti za njim. I jedno tada naprosto iskorači iz  tog ružičastog obruča, ma kakvom ljubavlju bio ispunjen to je ipak obruč koji sužava prostor.

Ukoliko jedno od njih poželi slobodu   za rast sopstvenog bića a ono drugo smatra da je sve postiglo osvajanjem cilja, to jest  zadobijanjem srca voljene osobe, počinje nova etapa, otvara se staza na kojoj više nisu zajedno. Jedno hrabro ili spontano zakorači u novi prostor a ono drugo ostane u podnožju i celina se razbije. I onda počinje „dešavanje“ života.

Već  odživljeni snovi izgube sjaj, razveju se negde usput u trčanju za svakodnevnim obavezama i sve postane obično, nemaštovito, predvidivo. U jednom od njih dvoje počinju da se formiraju novi svetovi, da se žele drugačije  forme ljubavi, razvije se potreba za sadržajnijom dopunom  koja će uticati na rast njihovog bića. Ili  naprosto, postane svesno sopstvenih kapaciteta koji nisu dovoljno popunjeni...

Ono drugo najčešće ne primeti šta se dešava uljuljkano u svoju dovoljnost. Ali, oluja se nadvije nad blistavom  fotografijom sa venčanja.

Rastko  je naravno to video i pokušao je da razbije oblake. Bilo mu je potrebno snažnije sunce. Rekao je svojoj ljubljenoj  supruzi Mirni:

–  Mogli  li bismo malo da promenimo jelovnik...ovo je divno, ali unesi malo mašte...

Ona je bila zatečena.

 – Kakva mašta, čemu to, zar sve nije tako krasno, od prvog susreta. Navikli smo na određeni ritam, ukuse...

Video je da ona nije spremna na promene i da bi je sve što bi bilo novo zbunjivalo, udaljavalo od njega. A on to nije želeo. Hteo je samo da se približi sebi.

I naišla je Zvezdana. Kao opčinjen krenuo joj je u susret. Ona je odmah znala sve o njemu.

Rekla je:

  – Tebi je potrebna igra...ti si maleni dečko, željan igre.Imaš preozbiljnu ulogu.

 –  Da, kako znaš?

 – Znam, moje ruke su čarobne i zaustave sve one koji ne znaju da se igraju. A mnogo njih mi dosađuje. Tebe su propustile ka meni... Ja sam  koreograf i ne mogu bez suptilne igre.Prema tome, to je tačka dodira između nas.

 – Ti, si, pre svega privlačna i zato te traže, ne zbog toga što si koreograf...

  – Znam, ali meni nisu potrebni mnogi, potreban mi je samo jedan pravi igrač. Ali, pravi se teško nalazi. Onaj što čaroliju koju zamislim može realizovati do kraja.

-–  Kad bih imao hrabrosti da probam, možda...

–  Zar misliš da se bilo koja velika stvar može realizovati ako se nema hrabrost.

 –  Ne, to znam, ali znam da sve velike stvari traže i velika odricanja. Zašto misliš da bi ovo moglo biti veliko?

  –   Zato što su i moje misli čarobnjačke, u njima se sve samo kaže... a ti, naravno, nisi spreman na rizik...Osim toga, znao si ko sam i došao si zbog velike igre, malu već imaš u kući, okruženju. I zato što iz ove igre treba da izraste nešto mnogo veće od  onoga što imamo.

 – Spreman sam na rizik, ali imam i uslov. Potrebno je da uspostavimo jedan oblik igre u kojoj ćeš ti nešto tražiti,  a ja kao to ne želim da  dam. Ako me nateraš da ti  dam, onda si me dobila.

 – O, ovo je zanimljivo. Je li ovo pogodba?

 –  Da, ko pobedi, može da uradi onom drugom šta god hoće, rekao je on odlučno.

Dogovor ja pao i oni su otišli svojim kućama.

– Šta li to ima tako dragoceno što ne bi dao…šta bih ja mogla tražiti a da budem sigurna da se toga ne može lišiti, mislila je Zvezdana.

Rastko je zurio u sebe dugo razmišljajući, šta bi ona mogla da zatraži.  Ako  hoće njegove misli, moraće joj priznati da ih je već dao.

Ako zatraži njegovo telo, i ono joj već pripada. U snovima joj se već bezumno predavao. Ako zaželi  njegovu slobodu, moraće joj priznati da ga je osvojila i da je izgubio slobodu...Nije smeo dalje da misli. Uplašio se poslednje mogućnosti.

Zvezdana je bila zaintrigirana zadatkom. Volela je igru skrivanja i činilo joj se da će lako osmisliti ono što će ih oboje zabaviti. Ali, iako mu je rekla da sve unapred zna, nije ga poznavala, ona je samo osećala njegovo biće i shodno tome se vladala. Međutim, morala je tačno znati, šta mu je najdragocenije, šta ne bi dao.

Ako mu potraži ono što nema, i što shodno tome ne može ni dati, već je pobedila. Ako recimo, zatraži  barku, a zna da je nema,  možda je vičan graditelj i začas se barka može stvoriti u njegovim rukama.

Ako zatraži lotos sa nedohvatne vode, možda će ipak uspeti da ga donese...

Dugo je mislila i setila se, zatražiće mu san. Nateraće ga da  bezbroj noći probdi kraj njene postelje ne dotičući je, i moraće na kraju zaspati i ona će dobiti njegov san i pobedu nad njim. Dakle, biće njen onako kako ona želi.

Kad su se našli, otkrila mu je svoju želju.

On se nasmejao:

– Bojim se da od nas neće biti ništa. Ja sam trezvenjak u svakom smislu i mogu dugo, dugo biti bez sna.

– To ćemo još videti. To nije sve, i ja imam uslov. Ja ću spavati a ti ćeš klečati ispred mog kreveta...ako zaspiš, gotov si.

Sama pomisao na tu scenu ga je uzbudila.

– Verovao sam da ćeš smisliti nešto teže. U tvojoj blizini ne bih mogao zaspati, čak i da hoću.

– Verujem, ali ništa ti nije dopušteno, osim klečanja i čekanja...ako zaspiš i predaš mi svoj san, dobio si me!

– Više od svega na svetu to želim, ali ja sam  neko ko ne trpi poraz i boriću se da sačuvam svoj  san...da ti ne dam svoj san...

Hoću da mi se sama predaš.

– Nažalost, i ja sam borac koji se bori na život i smrt i ne popušta šta god da je zalog. Takmičenje je u ovom slučaju važnije od ishoda, odgovorila je Zvezdana.

– Onda ćemo izmeriti snage, pa ćemo videti kako stojimo, to je naša igra, ako nismo dostojni partneri u borbi ostaje svako na svojoj strani  –  rekao je Rastko siguran da će biti pobednik.

– To o igri nije konačno...ostaje da vidiš kad sve krene...Čekam te večeras u  ponoć.

Vreme je sporo odmicalo, hteo je da je upita, zašto baš u ponoć, ali bilo mu je svejedno, ionako je rešio da neće ni trepnuti, a kamo li zaspati.

Stigao je uznemiren i nesiguran u sve što je bilo s njom u vezi.

Na stolu je bila boca nekog crvenog vina, dve čaše i soba je omamljujuće mirisala, a iz štapića se izvijao nežan pramen dima  koji je ostavljao trag.

– Dobro došao u stvarnost sna, rekla mu je,

Nazdravili su. Pogledala je sat i rekla:

  – Štopujem vreme.

Legla je  i naredila mu da klekne pored njenog kreveta.

Klekao je i gledao u onaj dim koji se vrlo čudno raslojavao u sitne  vazdušaste velove kao i njegovo biće.

–  Upravo počinjem da kreiram novu koreografiju –  šapnula je –  vidiš li ovaj dim...on mi pokazuje svu mekoću pokreta i figure koje moj igrač treba da izvede...

– Da, vrlo je zanimljivo, misliš da se to može preneti  na papir, oživeti na sceni... pitao je osećajući kako mu ponestaje vazduha zbog njene blizine.

– Naravno, može se sve što se hoće –  reka je lakonski...

– Oh, ja bih sada nešto više od klečanja pred tobom –  odgovorio je na to.

– Znaš kakva su pravila igre, držaćemo se toga, budimo ozbiljni, ovo između nas je ozbiljna igra.

– Da, nisam baš za ozbiljnost u ovakvoj situaciji   – hteo je da se našali.

– Sada je kasno, ušli smo  u poredak zbivanja, ponoć je prošla i sada sve ide samo po sebi.

– Dobro, evo daću ti svoj san...želim da ti se predam odmah...

– Ne, to nije moguće...i da hoću,  ne mogu...moj mozak funkcioniše na drugom principu, dala sam mu zadatak i on će to do kraja izvesti, onako kako je predviđeno.

Bila je zaista ozbiljna.

– Ali, Zvezdana, draga, zar moj položaj u kojem sam nije sam po sebi komičan ako se ovo ozbiljno posmatra, klečim nag pred tobom.

Ne možemo uzeti ozbiljno ono što je u igri začeto...igramo uloge, zar se nismo tako dogovorili?

– Da, poenta je u dogovoru, ne u igri – pojasnila je.

– U redu, znam –  odgovorio je  –  ali ja osećam strast, raspinje me...  ne mogu stajati ovako nepomično nadomak tebe.

– I  ja osećam strast, ali moje ideje rastu, moram slediti misao koja tvori igru, ja sam u službi  ideje, a ona nalaže da se usredsredim na tok, da tražim najbolja rešenja.

– U ovakvom trenutku?Ne zloupotrebljavaš li ti to mene – reče Rastko, malo se šaleći  malo misleći ozbiljno.

– Ne, sve što činim podređeno je krajnjem umetničkom učinku, tako je to sa mnom, a ti si znao da sam umetnik, zar ne?

– Naravano, ali sam pre svega zano da si magična žena i zato sam ovde.

– Žena, magija, da, da...samo zato ti se dopadam, ne i stoga šta sam, inače, kao ličnost – pogleda ga ona ljutito.

– Svakako, ali ti u meni pobuđuješ strast i to je primarno.

– A...h...a, pa takvih žena koje su samo tela spremna da ti pruže užitak imaš svuda, što si izabrao baš mene?

– Ne znam, nisam mislio o tome, ti me naprosto previše privlačiš...zar je to nije dovoljan  razlog – odgovori on.

– E, vidiš, kako se mi malo poznajemo...a ja pomislila da si ovde zbog onoga što zaista jesam   – reče ona već prilično ozlovoljena.

– Pa, jesam, zar nisi žena? Apsolutna žena?

– Mmm, zanimljivo, apsolutna žena... – iz njenih reči već je izbijala ironija.

 – Kad je tako da li si možda, kao vrlo inteligentan muškarac, a mene si upravo tim svojstvom privukao, pomislio da na tu moju privlačnost utiče ili je čak i uslovljava, moje umetničko biće...ta razlika od drugih žena.

– Ne, nisam i to me ne zanima, nisam ovde da bih raspravljao o umetnosti. Želim te kao ženu i ostalo je nebitno...

Bilo je to nešto najgore što je mogao izgovoriti. Kao da ju je polio vrelim uljem.

Skočila je i ledenim glasom, rekla :

 – Oblači se i  nestani. Ti nemaš pojma o meni i nisi dostojan mog tela  ako ga svodiš samo na seksualnost, na animalno. Moje telo nije   aparat koji ćeš uključiti u struju kad poželiš  i navesti ga na vibracije, moje telo vibrira pokrenuto mišlju, emocijama... a baš iz njih niču i moje koreografije. Upravo si sve zaledio tim rečima...Verovala sam da bar toliko znaš o meni...o životu.

Za trenutak je bio zbunjen.

Ipak, nije hteo da se preda bez borbe.

– Izvini, nisam tako mislilo  –  molećivo reče Rastko.

 – Pre svega, žao mi je  što sam uništio čaroliju i zaustavio tvoju ideju...Evo, probaću da uradim šta god hoćeš samo da ovo popravim!

Bio je  besan na sebe. Tako glupo pokvariti nešto što je počelo na toliko neobičan način i što ga je očaravalo. Osećao je kako mu srce bije u ritmu njene krvi. Toga se bojao, činilo mu se da više nije svoj, da hoće više nego što je smeo sebi dopustiti. Ali, i onako je želeo da je u igri navede na to da mu zatraži srce, ceo život ako treba, jer shvatio je da je spreman da joj se do kraja da.

Zvezdana  je ćutala  misleći da nije možda bila preoštra.

– Dobro  –  reče  ona nakon kraćeg razmišljanja  –  hajde da probamo da sve vratimo na početnu tačku, oprostiću ti nesmotrenost, ako počnemo novu igru, ako izvedeš neku svoju koreografiju koja bi me mogla odobrovoljiti.

– Jao, što me mučiš, ali ja nemam pojma kako se to radi –  zavapi on iskreno ozlojeđen.

– Unesi maštu, probaj  –  čuo je reči koje je bezmalo i sam izgovorio svojoj supruzi tražeći od nje da unese promene u njihovu intimu, što je  verovatno za nju bilo isto tako neizvodljivo, kao što je i ovo  bilo za njega. Pred očima mu se pojavi njen  krajnje bespomoćan  pogled.

Ipak, pošto on nije bio osoba koja odustaje, prošapta:

 –  Daj mi nekoliko trenutaka.

Pitao se da li je ova žena pred njim više umetnik ili žena, šta bi voleo da bude...Verovao je da je prevashodno žena, tako je i delovala na njega, ali ako je spremna da se u ovakvom času odrekne ženskosti zarad ideje, umetnosti, onda je ovo drugo, što mu se baš i nije dopalo. I on voli svoj posao, celog sebe daje, ali nikad nema dilemu oko nekih stvari. Život, ljubav, strast su uvek u prvom planu za njega. No,  neće je tek tako izgubiti kao ženu...nešto mora smisliti.

 Seo je i grozničavo razmišljao, kao da mu se radi o glavi, o spasavanju života.

Setio se Entoni Kvina u filmu o Onazisu za koji je muziku komponovao  Teodorakis i zamisli sebe  kako igra sirtaki. I melodija mu se javi u  svesti. Onako nag ustade i poče da se njiše u taktu zamišljene muzike...Bilo je to naravno više nego komično!

Odjednom stade i poče nekontrolisano da se smeje.

Sad je i ona bila razoružana i smeh je odjeknuo i sa njenih usana...Oboje su se smejali neobuzdano a onda ju je on zgrabio i sve se uskovitlalo kao u najluđoj igri, najoriginalnijoj koreografiji ikad ostvarenoj.

PODELITE OVAJ TEKST NA: