детаљ слике: КРК Арт дизајн

ИСКОРАК ИЗ РУЖИЧАСТОГ ОБРУЧА

Заклели су се на вечну верност. И фотографије са венчања то илуструју. Срећа на њиховим лицима била је тако очигледна, стварна. Вечност је била израз онога што их је тренутно спајало, жеља за апсолутним припадањем. И живели су ту вечност пресрећни што се више не морају одвајати, што се могу до краја предавати једно другом. А онда је тај крај пoказао да иза њега постоји бескрај који се може, у неким случајевима и мора, досећи или се бар  мора посегнути за њим. И једно тада напросто искорачи из  тог ружичастог обруча, ма каквом љубављу био испуњен то је ипак обруч који сужава простор.

Уколико једно од њих пожели слободу   за раст сопственог бића а оно друго сматра да је све постигло освајањем циља, то јест  задобијањем срца вољене особе, почиње нова етапа, отвара се стаза на којој више нису заједно. Једно храбро или спонтано закорачи у нови простор а оно друго остане у подножју и целина се разбије. И онда почиње „дешавaње“ живота.

Већ  одживљени снови изгубе сјај, развеју се негде успут у трчању за свакодневним обавезама и све постане обично, немаштовито, предвидиво. У једном од њих двоје почињу да се формирају нови светови, да се желе другачије  форме љубави, развије се потреба за садржајнијом допуном  која ће утицати на раст њиховог бића. Или  напросто, постане свесно сопствених капацитета који нису довољно попуњени...

Оно друго најчешће не примети шта се дешава уљуљкано у своју довољност. Али, олуја се надвије над блиставoм  фотографијом са венчања.

Растко  је наравно то видео и покушао је да разбије облаке. Било му је потребно снажније сунце. Рекао је својој љубљеној  супрузи Мирни:

–  Могли  ли бисмо мало да променимо јеловник...ово је дивно, али унеси мало маште...

Она је била затечена.

 – Каква машта, чему то, зар све није тако красно, од првог сусрета. Навикли смо на одређени ритам, укусе...

Видео је да она није спремна на промене и да би је све што би било ново збуњивало, удаљавало од њега. А он то није желео. Хтео је само да се приближи себи.

И наишла је Звездана. Као опчињен кренуо јој је у сусрет. Она је одмах знала све о њему.

Рекла је:

  – Теби је потребна игра...ти си малени дечко, жељан игре.Имаш преозбиљну улогу.

 –  Да, како знаш?

 – Знам, моје руке су чаробне и зауставе све оне који не знају да се играју. А много њих ми досађује. Тебе су пропустиле ка мени... Ја сам  кореограф и не могу без суптилне игре.Према томе, то је тачка додира између нас.

 – Ти, си, пре свега привлачна и зато те траже, не због тога што си кореограф...

  – Знам, али мени нису потребни многи, потребан ми је само један прави играч. Али, прави се тешко налази. Онај што чаролију коју замислим може реализовати до краја.

-–  Кад бих имао храбрости да пробам, можда...

–  Зар мислиш да се било која велика ствар може реализовати ако се нема храброст.

 –  Не, то знам, али знам да све велике ствари траже и велика одрицања. Зашто мислиш да би ово могло бити велико?

  –   Зато што су и моје мисли чаробњачке, у њима се све само каже... а ти, наравно, ниси спреман на ризик...Осим тога, знао си ко сам и дошао си због велике игре, малу већ имаш у кући, окружењу. И зато што из ове игре треба да израсте нешто много веће од  онога што имамо.

 – Спреман сам на ризик, али имам и услов. Потребно је да успоставимо један облик игре у којој ћеш ти нешто тражити,  а ја као то не желим да  дам. Ако ме натераш да ти  дам, онда си ме добила.

 – О, ово је занимљиво. Је ли ово погодба?

 –  Да, ко победи, може да уради оном другом шта год хоће, рекао је он одлучно.

Договор ја пао и они су отишли својим кућама.

– Шта ли то има тако драгоцено што не би дао…шта бих ја могла тражити а да будем сигурна да се тога не може лишити, мислила је Звездана.

Растко је зурио у себе дуго размишљајући, шта би она могла да затражи.  Ако  хоће његове мисли, мораће јој признати да их је већ дао.

Ако затражи његово тело, и оно јој већ припада. У сновима јој се већ безумно предавао. Ако зажели  његову слободу, мораће јој признати да га је освојила и да је изгубио слободу...Није смео даље да мисли. Уплашио се последње могућности.

Звездана је била заинтригирана задатком. Волела је игру скривања и чинило јој се да ће лако осмислити оно што ће их обоје забавити. Али, иако му је рекла да све унапред зна, није га познавала, она је само осећала његово биће и сходно томе се владала. Међутим, морала је тачно знати, шта му је најдрагоценије, шта не би дао.

Ако му потражи оно што нема, и што сходно томе не може ни дати, већ је победила. Ако рецимо, затражи  барку, а зна да је нема,  можда је вичан градитељ и зачас се барка може створити у његовим рукама.

Ако затражи лотос са недохватне воде, можда ће ипак успети да га донесе...

Дуго је мислила и сетила се, затражиће му сан. Натераће га да  безброј ноћи пробди крај њене постеље не дотичући је, и мораће на крају заспати и она ће добити његов сан и победу над њим. Дакле, биће њен онако како она жели.

Кад су се нашли, открила му је своју жељу.

Он се насмејао:

– Бојим се да од нас неће бити ништа. Ја сам трезвењак у сваком смислу и могу дуго, дуго бити без сна.

– То ћемо још видети. То није све, и ја имам услов. Ја ћу спавати а ти ћеш клечати испред мог кревета...ако заспиш, готов си.

Сама помисао на ту сцену га је узбудила.

– Веровао сам да ћеш смислити нешто теже. У твојој близини не бих могао заспати, чак и да хоћу.

– Верујем, али ништа ти није допуштено, осим клечања и чекања...ако заспиш и предаш ми свој сан, добио си ме!

– Више од свега на свету то желим, али ја сам  неко ко не трпи пораз и борићу се да сачувам свој  сан...да ти не дам свој сан...

Хоћу да ми се сама предаш.

– Нажалост, и ја сам борац који се бори на живот и смрт и не попушта шта год да је залог. Такмичење је у овом случају важније од исхода, одговорила је Звездана.

– Онда ћемо измерити снаге, па ћемо видети како стојимо, то је наша игра, ако нисмо достојни партнери у борби остаје свако на својој страни  –  рекао је Растко сигуран да ће бити победник.

– То о игри није коначно...остаје да видиш кад све крене...Чекам те вечерас у  поноћ.

Време је споро одмицало, хтео је да је упита, зашто баш у поноћ, али било му је свеједно, ионако је решио да неће ни трепнути, а камо ли заспати.

Стигао је узнемирен и несигуран у све што је било с њом у вези.

На столу је била боца неког црвеног вина, две чаше и соба је омамљујуће мирисала, а из штапића се извијао нежан прамен дима  који је остављао траг.

– Добро дошао у стварност сна, рекла му је,

Наздравили су. Погледала је сат и рекла:

  – Штопујем време.

Легла је  и наредила му да клекне поред њеног кревета.

Клекао је и гледао у онај дим који се врло чудно раслојавао у ситне  ваздушасте велове као и његово биће.

–  Управо почињем да креирам нову кореографију –  шапнула је –  видиш ли овај дим...он ми показује сву мекоћу покрета и фигуре које мој играч треба да изведе...

– Да, врло је занимљиво, мислиш да се то може пренети  на папир, оживети на сцени... питао је осећајући како му понестаје ваздуха због њене близине.

– Наравно, може се све што се хоће –  река је лаконски...

– Ох, ја бих сада нешто више од клечања пред тобом –  одговорио је на то.

– Знаш каква су правила игре, држаћемо се тога, будимо озбиљни, ово између нас је озбиљна игра.

– Да, нисам баш за озбиљност у оваквој ситуацији   – хтео је да се нашали.

– Сада је касно, ушли смо  у поредак збивања, поноћ је прошла и сада све иде само по себи.

– Добро, ево даћу ти свој сан...желим да ти се предам одмах...

– Не, то није могуће...и да хоћу,  не могу...мој мозак функционише на другом принципу, дала сам му задатак и он ће то до краја извести, онако како је предвиђено.

Била је заиста озбиљна.

– Али, Звездана, драга, зар мој положај у којем сам није сам по себи комичан ако се ово озбиљно посматра, клечим наг пред тобом.

Не можемо узети озбиљно оно што је у игри зачето...играмо улоге, зар се нисмо тако договорили?

– Да, поента је у договору, не у игри – појаснила је.

– У реду, знам –  одговорио је  –  али ја осећам страст, распиње ме...  не могу стајати овако непомично надомак тебе.

– И  ја осећам страст, али моје идеје расту, морам следити мисао која твори игру, ја сам у служби  идеје, а она налаже да се усредсредим на ток, да тражим најбоља решења.

– У оваквом тренутку?Не злоупотребљаваш ли ти то мене – рече Растко, мало се шалећи  мало мислећи озбиљно.

– Не, све што чиним подређено је крајњем уметничком учинку, тако је то са мном, а ти си знао да сам уметник, зар не?

– Наравано, али сам пре свега зано да си магична жена и зато сам овде.

– Жена, магија, да, да...само зато ти се допадам, не и стога штa сам, иначе, као личност – погледа га она љутито.

– Свакако, али ти у мени побуђујеш страст и то је примарно.

– А...х...а, па таквих жена које су само тела спремна да ти пруже ужитак имаш свуда, што си изабрао баш мене?

– Не знам, нисам мислио о томе, ти ме напросто превише привлачиш...зар је то није довољан  разлог – одговори он.

– Е, видиш, како се ми мало познајемо...а ја помислила да си овде због онога што заиста јесам   – рече она већ прилично озловољена.

– Па, јесам, зар ниси жена? Апсолутна жена?

– Ммм, занимљиво, апсолутна жена... – из њених речи већ је избијала иронија.

 – Кад је тако да ли си можда, као врло интелигентан мушкарац, а мене си управо тим својством привукао, помислио да на ту моју привлачност утиче или је чак и условљава, моје уметничко биће...та разлика од других жена.

– Не, нисам и то ме не занима, нисам овде да бих расправљао о уметности. Желим те као жену и остало je небитно...

Било је то нешто најгоре што је могао изговорити. Као да ју је полио врелим уљем.

Скочила је и леденим гласом, рекла :

 – Облачи се и  нестани. Ти немаш појма о мени и ниси достојан мог тела  ако га сводиш само на сексуалност, на анимално. Моје тело није   апарат који ћеш укључити у струју кад пожелиш  и навести га на вибрације, моје тело вибрира покренуто мишљу, емоцијама... а баш из њих ничу и моје кореографије. Управо си све заледио тим речима...Веровала сам да бар толико знаш о мени...о животу.

За тренутак је био збуњен.

Ипак, није хтео да се преда без борбе.

– Извини, нисам тако мислило  –  молећиво рече Растко.

 – Пре свега, жао ми је  што сам уништио чаролију и зауставио твоју идеју...Ево, пробаћу да урадим шта год хоћеш само да ово поправим!

Био је  бесан на себе. Тако глупо покварити нешто што је почело на толико необичан начин и што га је очаравало. Осећао је како му срце бије у ритму њене крви. Тога се бојао, чинило му се да више није свој, да хоће више него што је смео себи допустити. Али, и онако је желео да је у игри наведе на то да му затражи срце, цео живот ако треба, јер схватио је да је спреман да јој се до краја да.

Звездана  је ћутала  мислећи да није можда била преоштра.

– Добро  –  рече  она након краћег размишљања  –  хајде да пробамо да све вратимо на почетну тачку, опростићу ти несмотреност, ако почнемо нову игру, ако изведеш неку своју кореографију која би ме могла одобровољити.

– Јао, што ме мучиш, али ја немам појма како се то ради –  завапи он искрено озлојеђен.

– Унеси машту, пробај  –  чуо је речи које је безмало и сам изговорио својој супрузи тражећи од ње да унесе промене у њихову интиму, што је  вероватно за њу било исто тако неизводљиво, као што је и ово  било за њега. Пред очима му се појави њен  крајње беспомоћан  поглед.

Ипак, пошто он није био особа која одустаје, прошапта:

 –  Дај ми неколико тренутака.

Питао се да ли је ова жена пред њим више уметник или жена, шта би волео да буде...Веровао је да је превасходно жена, тако је и деловала на њега, али ако је спремна да се у оваквом часу одрекне женскости зарад идеје, уметности, онда је ово друго, што му се баш и није допало. И он воли свој посао, целог себе даје, али никад нема дилему око неких ствари. Живот, љубав, страст су увек у првом плану за њега. Но,  неће је тек тако изгубити као жену...нешто мора смислити.

 Сео је и грозничаво размишљао, као да му се ради о глави, о спасавању живота.

Сетио се Ентони Квина у филму о Оназису за који је музику компоновао  Теодоракис и замисли себе  како игра сиртаки. И мелодија му се јави у  свести. Онако наг устаде и поче да се њише у такту замишљене музике...Било је то наравно више него комично!

Одједном стаде и поче неконтролисано да се смеје.

Сад је и она била разоружана и смех је одјекнуо и са њених усана...Обоје су се смејали необуздано а онда ју је он зграбио и све се усковитлало као у најлуђој игри, најоригиналнијој кореографији икад оствареној.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: