Stojimo ponosno
Jedan naspram drugog
Gledamo se...
Ti govoriš ćutke
A ja prebirem u glavi:
Govoriš o junacima
I njihovoj slavi!
Seljacima u opancima
Učenima posle velike mature
Oficirima...
Civilima...
Nevinim žrtvama
Deci koja ne videše očeve
Očevima koji ne dočekaše
Rođenje dece
Junacima koji u molitvi
Ispustiše dušu
I onima koji ne stigoše
Ni da se pomole...
A čemu?
Za ovaj komad zemlje
Na kome je temelj tvoj?
Na livadi ovoj
Gde je sav seljački znoj?
Dole u dolini
Gde je nečiji dom?
E... moja nesložna
Braćo sa Hema...
Veliki bi da nas nema!
Večito da se trvimo
Krvimo...
Ubijamo...
Koljemo...
Satiremo...
Mrzimo...
Da po krvi sopstvenoj
Kaljamo opanke!
Umesto da nam sela
Imaju svaki dan igranke
Čavrljaju deca
Zvona školska da zvone
Njive da ne rastu u korov
Odžaci da se ne ruše
Da su nam pune duše...
A mi...?
Spomenicima se ponosimo
Koji obeležavaju kosti predaka
Mesta gde nestade podmlatka...
Spomeniče...
Moja duša uzdiše!
Obraze mi kvase suze
Jer ti svedočiš
O cvetu roda moga
Kada se brat mu
U dušmana pretvori
I dušu mu uze!
